Istina o Mladićevim jatacima

“Da je bilo ko u ovoj zemlji imao i najmanju sumnju da sam hteo da bežim u Rusiju tog 21. septembra, kada su me vratili sa aerodroma, mogli su ranije da reaguju, jer sam ja taj put pripremao petnaest dana, okrenuo najmanje dvadeset telefonskih brojeva, a i obavestio sam advokata o putu. A bio sam svestan da se moji telefoni slušaju”, kaže za NIN Marko Lugonja, optuženi “jatak” Ratka Mladića, inače penzionisani general-potpukovnik Vojske Republike Srpske, bivši načelnik Odeljenja za obaveštajno-bezbednosne poslove Sarajevsko-romanijskog korpusa u vreme bosanskog rata. I svojevremeno, blizak saradnik generala Zdravka Tolimira, za koga se veruje da je mozak operacije kojom se štiti upravo Ratko Mladić. Zahvaljujući čijem pozivu je i primio Mladića u svoj stan na Novom Beogradu, u bloku 19a. U tom stanu je i obavljen ovaj intervju. Ovaj iskusni vojni bezbednjak sa više od dvadeset godina prakse na obaveštajno-bezbednosnim poslovima, kaže da je proces jatacima obična farsa. Da su to bili i njegova hapšenja, naročito drugo koje je u medijima pretvoreno u pravi spektakl skupa sa izvlačenjem za uši iz aviona koji samo što nije poleteo put Moskve. Farsično je bilo i selektivno izveštavanje medija i o njemu samom, i sa suđenja optuženim jatacima.

- Od trenutka kada sam prvi put uhapšen, u medijima su se pojavljivale svakakve informacije, mahom neistinite. Pisalo se da su Zdravko Tolimir i Jovo Đogo meni pretili te da sam ja zbog toga morao da primim Mladića, što nije tačno. Da sam uhapšen po drugi put na spektakularan način. Nigde nisam video ni da su objavili moj pravi čin, čin general-potpukovnika; uvek je pisalo da sam zastavnik, pukovnik, desetar. Nijedan od medija nije preneo šta sam kazao sudu kada sam se predstavljao a nijednu reč nisam slučajno izgovorio. Mislim da to nije slučajno. Čini mi se da se ovde ide na to da se svi mi predstavimo kao neki neodgovorni pojedinci iz Republike Srpske. Vrlo sam siguran da su i hapšenje i pritvor, pa i sudski proces, iskorišćeni u neke druge svrhe, a ne za potrebe pravde ili napredak u istrazi.

Optuženi ste da ste pružili utočište generalu Ratku Mladiću i vi ste to priznali. Da li vam je poznato kako je istraga uopšte stigla do vas?

- Da, podatak su dobili od čoveka koji je bio Mladićev pratilac dok je boravio u ovom stanu, i koji je sada van Srbije, u Republici Srpskoj. Ne mogu da govorim o njegovom identitetu, jedino što mogu reći je da je bio u jedinici, tj. grupi koja je bila u Mladićevom okruženju. Čovek je jednostavno odlučio po svojoj slobodnoj volji da da podatke istražnim organima.

Kako je došlo do toga da primite Mladića ovde?

- Jednog dana Tolimir je došao kod mene i kazao da bi trebalo primiti čoveka na dva do tri dana. Iskreno, nisam baš bio rad da to učinim, što sam kazao i na sudu, i pitao sam ima li alternative, ali je on odgovorio da nema. Niko mi nije pretio, kako su posle objavljivali mediji. U tom trenutku, to je ipak bio moj izbor.

I, kada je Mladić boravio ovde?

- U prvoj polovini septembra 2002. godine. Bio je tu nekih 5-6 dana.

Kako je Mladić izgledao, je li delovao kao psihički stabilna ličnost?

- Meni nije delovao neobično. Mladić kakvog znam.

Šta to znači?

- Pa, mi se nismo mnogo poznavali. Pre rata, ja sam veći deo službe proveo u Hrvatskoj a on u Makedoniji. U toku rata u Bosni, on je bio komandant Glavnog štaba, a ja u Lukavici kod Sarajeva. Viđao sam ga prilikom poseta korpusu. Lično, nismo bili prijatelji. Kada je došao u ovaj stan, ličio je na sebe onakvog kako ga znam. Možda koja seda više, i koji kilogram. Kako niko od nas nije bio sa njime i njegovim pratiocem u stanu, zaista ne bih mogao da kažem kako se ponašao, šta je govorio, je li pokazivao znake nervoze. Kasnije nisam imao nikakve kontakte sa njim.

Jeste li poznavali ostale optužene?

- Jedino sam poznavao Jovu Đoga. Qiljanu Vasković sam sreo nekoliko puta u Birou Republike Srpske, gde je radio i Jovo Đogo. Ratka Vučetića sam sreo još 1996. godine u Bileći. Ostale nisam nikada video.

Kako ste prvi put uhapšeni?

- U martu prošle godine sam prvi put bio na razgovoru u BIA, i to onog dana kada je Jovo Đogo bio uhapšen. Najpre su me zvali operativci te agencije a potom su došli po mene kući naveče, oko sedam ili osam sati. Moram da naglasim da su svi koji su tada kontaktirali sa mnom, bili izuzetno korektni. Na tom prvom razgovoru, obavljenom u njihovom centru ovde na Novom Beogradu, zatražio sam da razgovaram sa Radetom Bulatovićem.

Zašto?

- Iako vrlo korektni, ovo su ipak bili mlađi operativci. Možda bih ja sa Bulatovićem tada pričao drugačije. Rekao sam im da o tome neću sa njima razgovarati, da to mogu samo sa Radetom Bulatovićem. On se, međutim, nije pojavio. Trećeg maja su me ponovo zvali na razgovor i tada sam uhapšen. Podsetio bih vas da je tada istekao rok koji je Evropska unija postavila kao uslov za nastavak pregovora sa Srbijom, i Miroljub Labus, potpredsednik vlade, podneo je ostavku.

Jeste li im onda dali neke informacije?

- Rekao sam im da je bio kod mene 2002. godine. Razgovor se relativno brzo završio, i operativci su kazali da ukoliko želim, mogu razgovarati sa Bulatovićem, ali sam ja to tada odbio. Nakon razgovora u BIA, preuzeli su me operativci iz UBPOK-a i ratnih zločina i odredili mi pritvor od 48 sati, a potom me je saslušao i istražni sudija, i odredio pritvor od trideset dana. Razlog je bio strah da ne utičem na svedoka. A ja sam potvrdio ono što je svedok kazao. Iz istih razloga, kasnije su mi pritvor produžili, na sedamdeset i pet dana. U samici.

Da li je za to vreme bilo neke vrste pritisaka na vas, kako biste pružili nove informacije?

- Ne, nije bilo nikakvih pritisaka, ni na mene, niti na porodicu, još manje na advokata. Posle davanja izjave istražnom sudiji, za tih 75 dana me niko više nije pozivao. To već ne bih rekao za druge optužene. Neosporno je da je u slučaju Vaskovića, na primer, reč o pritisku na majku. Ne vidim nijedan drugi razlog za hapšenje njene dece.

Koliko ste dugo bili na slobodi, između prvog i drugog hapšenja?

- Pušten sam 17. jula, a 21. septembra ponovo sam uhapšen.

Kažu da ste između dva pritvora išli u Crnu Goru, i to zbog posla...

- Tačno, posle puštanja iz pritvora, 1. avgusta sam otišao u Crnu Goru. Trideset i pet dana sam bio na moru. Znam da se pisalo da imam svoju firmu, ali to nije tačno. Jedini moj poslovni angažman u Crnoj Gori je bio tokom 2005. godine, na mestu direktora obezbeđenja nikšićke Željezare, čiji je vlasnik tada bila jedna ruska firma, koja se krajem te godine povukla iz tog posla. Tada sam ostao bez ugovora.

Da li vam je neko skrenuo pažnju na to da ne biste smeli da putujete? Crna Gora je tada već bila inostranstvo!

- Ne. Čak nije bilo nikakvih ograničenja. Upravo tih trideset i pet dana odmora u Crnoj Gori mi pokazuju da u ovom procesu ima nešto čudno. Podsećam, čitav sam život radio u službi bezbednosti i znam šta govorim. Ja sam tada, na moru, proveo više dana u rejonu bazne stanice Štoj, a to je svega četiri kilometra od albanske granice. Mislim na bazne stanice za telefonske operatere. Moji se telefoni prate, i u centrali odakle se vrši nadzor odmah se vidi koja se bazna stanica koristi.

Drugi put ste uhapšeni kada ste pokušali da odete u Moskvu...

- Tamo sam išao da bih sklopio novi ugovor za posao. Rezervisao sam i hotelsku sobu na tri dana, obavestio advokata. I onda sam na aerodromu zadržan. Službenica na pasoškoj kontroli je moj pasoš pogledala, pozvala me da pođem za njom u jednu sobu gde su bili dva čoveka iz BIA. Doneli su i moju torbu i pretresli je u mom prisustvu. Rekli su mi da ne mogu da napuštam mesto boravišta bez odobrenja sudije, a malo kasnije je stiglo sudsko rešenje o zabrani napuštanja mesta boravka i oduzimanju pasoša. Pokušali su da mi vrate pare za kartu. U tom trenutku javlja mi se sin koji kaže da radio-stanice prenose da sam uhapšen tako što sam uz pomoć specijalnih jedinica izvučen iz aviona. Vratio sam se u stan. Gledam TV, i ne mogu da verujem: javlja se Ivana Dulić-Marković, javlja se Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, Qajić, vidim da sam već uhapšen! Valjda su hteli da pokažu kako njima ni vrabac ne može da promakne a kamoli jedan Marko Lugonja.

Vi ste, dakle, u tom trenutku bili u svom stanu?

- Tako je. Čuo sam se i sa FoNET-om i rekao da nije bilo hapšenja. Ubrzo me je pozvao izvesni Krstić iz Uprave kriminalističke policije, čini mi se da je on tamo načelnik jednog od odeljenja, i kazao da se pripremim, da je poslao svoje ljude po mene i da želi da razgovara o incidentu na aerodromu. Oni su stigli oko sedamnaest časova i otišli smo u Upravu, kod Krstića. Tamo sam čekao, do otprilike dvadeset časova, da mi se uruči rešenje Drugog opštinskog suda o raspisivanju potrage za mnom i novom pritvoru. Pretpostavljam da su od pet po podne do osam naveče jurili sudije da potpišu nalog za hapšenje. Tek oko pola devet naveče uručeno mi je to rešenje. Napominjem da sam se ja pre odlaska u Upravu spakovao za zatvor. Dakle, Drugi opštinski sud je toga dana doneo dva rešenja: prvo o zabrani napuštanja mesta boravka i oduzimanju pasoša, i drugo, o novom pritvoru.

Javnost je pomalo skeptična prema hapšenju osumnjičenih kao metodu da se stigne do Mladića.

Kada uhapsite nekoga sa sumnjom da je pomogao u skrivanju nekog optuženog, i to pod obrazloženjem da želite da ga sprečite da nastavlja da pruža pomoć “osumnjičenom za zločine u periodu posle činjenja dela”, vi ga automatski markirate. Da li mislite da će mu se onaj ko beži ponovo javiti i zatražiti pomoć?

- Osim što javnost ima sumnje u pogledu svrsishodnosti hapšenja jataka, nije retkost čuti i da Mladića ili kriju ili sprečavaju u predaji strane obaveštajne službe. I svi se pozivaju na slučajeve francuskih pilota, Srebrenice, na Dejton...

Meni zaista nije poznato da strane obaveštajne službe imaju ili su imale bilo kakve kontakte sa Mladićem, naročito nakon podizanja poternice. Sumnjam da on ima tu vrstu pomoći. Mislim i da priča sa Francuzima nema veze sa istinom, jer mi nije poznato da je prilikom predaje francuskih pilota bilo šta takvo dogovoreno.

Karla del Ponte tvrdi i da je državni i vojni vrh Srbije i pre juna 2002. godine znao kuda se Mladić kreće, da to zna i sada. Čak se pominju i nekih desetak generala koji su bili upućeni u njegovo kretanje...

- Ne bih mogao ništa o tome da kažem. Nije mi poznato.

Tvrdi se i da je Zdravko Tolimir organizator mreže zaštitnika. Na neki način ste i vi to potvrdili rekavši da vas je on zamolio za pomoć...

- Ne, ja to nisam potvrdio. On je bio moj šef u Bosni, ali kao načelnik Uprave za obaveštajno-bezbednosne poslove bio je u Glavnom štabu, a ja u Lukavici. Reč je o izuzetno blagoj osobi, velikom profesionalcu. Imao je velike uspehe u svom poslu tokom rata, a sve što smo postigli u datim okolnostima to jeste bio pravi uspeh. Ipak, to što me je pozvao ne znači i da je on mozak akcije skrivanja Mladića. On nema resurse da bi bio organizator i glavni u zaštiti Mladića. Da biste nekoga skrivali, nekoga kao što je Ratko Mladić, morate imati velike finansijske mogućnosti. A on ih nema, koliko ja znam. Štaviše, i sam mora da se skriva.

A krugovi zaštite?

- Ja to ne znam, ali bih rekao da je u pitanju čista budalaština. Šta će to Mladiću? Nekoliko kilograma više, malo maskiranja, i mogao bi da pije kafu u “Ruskom caru”, pored stola za kojim sede operativci BIA. Čitao sam ja sve te komentatore, analitičare, i pitam se kako to da su zaboravili na osnovno pravilo bezbednosti: nešto je tajna samo ako jedan čovek zna za to. Ako već dvojica znaju, onda to nije “jedan plus jedan”, već “jedan uz jedan”. Ta se tajna onda može lako pročuti. Zato i ne verujem da ga bilo koja naša institucija čuva. Pretpostavljam da on sam najbolje zna kako da se sakrije.