Arhiva

Čija je bila “ruka smrti”

Sava Dautović | 20. septembar 2023 | 01:00

Igrom sudbine ili, tačnije, istorijske ironije, hrvatski političar i državnik Andrija Hebrang (rođen 1899), koji je navodno pre 58 godina, suočen sa svojim egzekutorima, rekao da od svega najviše žali “što umire od srpske komunističke ruke”, mogao bi uskoro da bude rehabilitovan i od strane srpske boginje Justicije.

Satisfakcija koju je prethodno doživeo u svojoj domovini nije sadržala i takav akt pravde jer tamo ga je, 1990. godine, “Deklaracijom o uhićenju i umorstvu Andrije Hebranga” Sabor Republike Hrvatske proglasio onim što je jedino i mogao – “nevinom žrtvom komunističke represije”. Političkom voljom, simbolički su, dakle, skinute političke optužbe.

Pravosudni postupak koji bi predstavljao i zakonsku rehabilitaciju moguć je, međutim, samo u Beogradu pošto je, svojevremeno, Hebrang u njemu i živeo i radio, i tu bio uhapšen i lišen života.

Formalno-pravno, rehabilitacije su u Srbiji postale izvodive tek s donošenjem Zakona o rehabilitaciji, koji je stupio na snagu 17. aprila 2006. godine. U njegovom 1. članu se navodi da se “ovim zakonom uređuje (...) rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih i ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije”

Po tom osnovu, u Srbiji je već doneto desetak pozitivnih presuda i one su se, koliko znamo, sve ticale srpskih žrtava komunističke represije. I do svih se (presuda), stiče se utisak, stizalo dosta lako. Zahtev za skidanje žiga izdaje sa imena Andrije Hebranga biće prvi slučaj da sud mora da odlučuje o nevinosti žrtve koja je hrvatske nacionalnosti. I kojoj je još natovarena hipoteka saradnje sa ustašama, šoviniste i mrzitelja Srba (u Hrvatskoj i diljem bivše Jugoslavije).

Podnosilac zahteva za rehabilitaciju Andrije Hebranga, kako je već javio zagrebački “Globus” iz pera Darka Hudelista, jeste njegov mlađi sin, zagrebački publicist Branko Hebrang. Učinio je to preko svog opunomoćenika, poznatog beogradskog advokata i publiciste Dragoljuba Todorovića.

U opsežnom podnesku, predatom nedavno Okružnom sudu u Beogradu, Odeljenju za rehabilitacije, koji je potkrepljen i brojnom arhivskom građom, dokumentima i knjigama, osnovno je nastojanje da se dokaže da je Hebrang stradao kao žrtva montiranog političkog procesa čiji je inspirator bio Josip Broz Tito. Tragičnu sudbinu ovog istaknutog hrvatskog komuniste Todorović je tu najsažetije opisao sledećim rečima:

“U aprilu 1948. godine stavljen je u kućni pritvor u svojoj kući u Beogradu, u tadašnjoj ulici Rumunskoj 56 (sadašnja Užička), a 5. maja 1948. godine smenjen sa funkcije ministra lake industrije. Na dan 7. maja 1948. godine iz kuće ga je odveo general Ivan Gošnjak na saslušanje pred partijskom komisijom negde na Fruškoj gori. Istog dana je uhapšen i odveden u beogradski zatvor Glavnjača gde je nad njim vodio istragu oficir Udbe Milorad Milatović.

Andrija Hebrang nikada nije izašao iz Glavnjače. Ne zna se vreme, mesto i način smrti, kao ni mesto gde je sahranjen. Porodica Hebrang (supruga Olga, koja je takođe proganjana i osuđena na dugogodišnju robiju i za koju je takođe podnet zahtev za rehabilitaciju, sinovi

Andrija i Branko i ćerka Dunja) već decenijama tragaju za pravom istinom o sudbini svoga oca. Porodica nikada nije obaveštena o njegovom hapšenju, istrazi i smrti.”

Posebnu posvećenost traganju za istinom o ocu pokazao je Branko Hebrang, koji je pre dve godine svoja nesumnjivo velika istraživačka saznanja o tome objavio u više nastavaka u NIN-u. O tome zašto je za to odabrao baš naš list svedoči u već pomenutom tekstu u “Globusu” Darko Hudelist, koji podseća da se sa Brankom Hebrangom upoznao baš u to vreme u kafani hotela Palas, na Zrinjevcu: “Povod za naš susret bio je njegov opširan feljton o Andriji Hebrangu koji je izlazio u beogradskom političkom tjedniku NIN. Branko Hebrang povjerio mi je da nije slučajno feljton ponudio baš toj redakciji. Očito je da je i na taj način htio animirati beogradsko, odnosno srbijansko javno mnjenje, znajući da se ključni dokumenti koji govore o tome kako je Andrija Hebrang skončao nalaze upravo u Beogradu, točnije – u nekadašnjoj Službi državne bezbednosti.”

Nažalost, oficijelni Beograd nije se ni na koji način pokazao, a ne pokazuje se ni danas, dovoljno spremnim da dokumentaciju kojom eventualno raspolaže učini dostupnom za korišćenje. Kada to kažemo, imamo na umu, pre svega, uzaludno obraćanje Branka Hebranga državnoj Komisiji za istinu i pomirenje u Beogradu s molbom da se zauzme kod MUP-a da mu se omogući uvid u dokumentaciju vezanu za Andriju Hebranga iz pedesetih godina prošlog stoleća. Na pismo upućeno 30. januara 2003. godine nikada nije dobio odgovor. Slično je prošao i sa pismom od 28. maja iste godine u kojem je tadašnjeg predsednika i potpredsednika Vlada Srbije, Zorana Živkovića i Žarka Koraća, molio za pomoć u pronalaženju autentičnih dokumenata o smrti Andrije Hebranga i prenosu njegovih zemnih ostataka u Zagreb. Jedino ga je Korać nazvao i, izražavajući razumevanje za takvu njegovu želju, rekao da je uputio pismo MUP-u i Bezbednosnoj informativnoj agenciji.

Zato nismo nimalo slučajno pretpostavili da bi rešavanje zahteva za rehabilitaciju Andrije Hebranga moglo da bude i ozbiljan ispit za srpsko pravosuđe. Ono će, naime, pokazati da li je sudstvo u stanju da primora ovu ili neku novu vladu da naloži Bezbednosnoj informativnoj agenciji, kao pravnoj naslednici Ozne i Udbe, da mu “dostavi dokumentaciju iz koje bi moglo da se utvrdi mesto gde je sahranjen Andrija Hebrang, kao i kada je, na kom mestu i kako ubijen”. “Bez utvrđivanja navedenih podataka postupak za rehabilitaciju je nepotpun i ne ostvaruje svoju svrhu”, kaže na jednom mestu u svom sudskom podnesku i advokat Todorović.

Očekujući početak (i praćenje) ovog procesa, NIN je u prilici da prvi objavi opširnije izvode iz stenografskih beleški pod nazivom “Saslušanje Andrije Hebranga pred komisijom, rađeno 7. maja 1948. god.”. Kako, prema svojim istraživanjima, svedoči zagrebačka povjesničarka dr Nada Kisić-Kolanović to “partijsko saslušanje obavljeno je u napetoj atmosferi. Kuća u Srijemskoj Kamenici (to je ono “mesto” na Fruškoj gori – prim. S. D.) bila je dobro čuvana, pred nju su postavljeni stražari i protivavionsko oružje jer su Beogradom kružile glasine da sovjetski agenti namjeravaju oteti zatočenika.”

Kad drug nije iskren

H: Došli su na stan, opkolili kuću i mene našli unutra. Oni su pucali i ja sam pucao. Tako dva sata. Dovukli su neko pojačanje. Branio sam se dok nisam pao ranjen. Negdje oko 7 sati. Pao sam u nesvest, probudio sam se sledećeg dana oko 6, u bolnici. Tu su me zadržali jedno desetak dana. Ranjen sam u oko, kroz čelo (pokazuje). Posle toga prebacili su me u ambulantu na Savsku cestu. Tu sam ležao dva ili tri meseca. Posle toga otpremljen sam na policiju.

G: Ko je dolazio dok si tamo ležao?

H: Niko. Jednom je u zgradu došao Pavelić. Čuvali su me agenti. Ležao sam vezanih ruku i nogu. Posle kad mi je rana zarasla otpremljen sam dalje.

BN: Je li to Pavelić video?

H: Svakako. Ušao je u sobu i pitao nešto. Prilazio je nekim ustašama koji su tu ležali. Kad sam ozdravio, otpremljen sam na Trg. Tu sam ležao mesec-dva da niko nije znao.

Tomšič: Oni su znali od prvog momenta ko si ti?

H: Znali su. Došao je jedan agent koji je bio sa mnom zajedno na robiji. Zvao se Parver, mislim. On je bio u toj grupi agenata, rekao je: ja sam ga odmah prepoznao.

T: Tebe su vodili pod imenom Hebrang?

H: Da, tako.

(...)

H: ...Potpisao sam zapisnik i na tome se završilo. Poslao sam napolje sadržaj zapisnika. Po jednom agentu koji je bio na robiji zajedno s nama. Čini mi se, zvao se Kapović. Došao je do mene i razgovarali smo. On me žalio što sam uhapšen. Pitao sam ga kako je došao u ovu službu i on se pravdao da drukčije ne može da živi i izdržava familiju.

BN: Na koga si uputio pismo?

H: On je imao neku vezu.(...)

BN: On ti je rekao da ima vezu?

H: Ne. On je rekao – daj meni, ja ću odneti. Da li se može tako daleko ići, mislio sam. Može. Dao sam pismo. Posle toga su me bacili u samicu i tu sam ostao neko vreme, možda desetak dana.

T: Kad si izašao, da li si utvrdio da su pisma došla?

H: Ne, nisam doznao. Ali doznao sam da je Konspirator dobio jednu ceduljicu.

G: Šta je bilo s tim čovekom?

H: Ne znam, ostao je tamo.

(...)

H: Ja sam mislio, opet neke nove provale i saslušanja. Strpali su nas u kamion i odveli u policiju u Gradišku. Bili smo iznenađeni postupkom, dobra večera, piće. Drugi dan oko 10 zvali su u kancelariju u policiji i pokazali pismo štaba III zone, kažu da se radi o razmeni i traže da napišem pismo III zoni. Kasnije sam video zašto traže. Ranije kad me Vrhovni štab tražio da me zamene za neke Švabe, oni su kazali da su me streljali, sada im je trebalo da dokažu da sam živ. Ja sam napisao pismo, i to je otišlo. Čekali smo 5-6 dana dok se kompletirala grupa koja je trebala da se razmeni.

BN: Gde si bio ti? Sam?

H: Ne, bio je tu Mladen Iveković (istaknuti zagrebački komunista, prim. red.), moja drugarica Seka Podunavac. Tu su nas držali odvojeno, jedino smo ja i Mladen bili zajedno. Ove druge su kupili po zatvorima i dovodili ovde. Kad je grupa kompletirana, oko 30 ljudi, onda su hvatili, strpali u voz i negde tamo.

BN: Ko je tražio ove druge?

H: Štab zone je napravio jedan popis od 15-20 ljudi, ustaše su obećale da će ih sve dati. Na tome popisu bio sam i ja.

BN: Jesu li svi razmenjeni?

H: Ne. Koji su bili živi, ti su razmenjeni. Na tome spisku od 15-20 ljudi možda ih je bilo 6-7 živih. Ostali ili su bili mrtvi ili poslati u Nemačku na rad. Oni su obećali sve a posle kad su počeli da kupe, videli su da nema dovoljno živih. Uputili su dopis i kazali našima da nema dovoljno ljudi. Ja sam im rekao da su napravili svinjariju, da su obećali ljude koje sada ne mogu da dadu. Onda su tražili drugi spisak ljudi i postavili neka nova imena. Ni s tim imenima grupa se nije mogla kompletirati.

BN: Jesi li ti nekog predlagao?

H: Ne. Oni su napisali jedno pismo i tražili neke nove ljude. Nešto su našli. Oni su svakako hteli da kompletiraju grupu. Oni su donosili razne ponude, imali su neki spisak sa kratkim podacima kao: sekretar, član itd. Onda su u sporazumu sa III zonom izabrali jednu grupu ljudi.

T: Jesu li pristali na sve?

H: Pristali su na sve. Oni su obećali opet neke ljude i nisu ih našli, nisu znali gde su. To je trajalo 5-6 dana dok se grupa kompletirala.

T: Šta su oni nama dali?

H: Vagnera, šefa policije, Vutuca – lični prijatelj Pavelićev, zamenik šefa ustaške nadzorne službe, visoki policijski funkcioneri. Ja sam tražio jednog Ličanina koji je došao iz Gorskog Kotara u Zagreb i koji je bio uhapšen. Wega sam tražio jer sam ga lično poznavao. Wega i Srebrenjaka (sovjetski obaveštajac u Zagrebu prim. red.). Rekli su da ne znaju za njega, kasnije sam čuo da je streljan.

BN: Na osnovu čega si ti odabirao ljude u logoru? Kako si znao ko je tu a ko nije?

H: Policija je donela čitav niz ljudi. Imamo te i te ljude i možete izabrati. Tamo su bile neke kratke karakteristike. Na temelju tih kratkih podataka izabrao sam nekoliko ljudi. (...)

BN: (...) Ono što si sada ispričao, kad ne bi postojali nikakvi dokumenti u rukama, bilo bi prava priča za malu decu. Nečuvena priča za decu. Tu postoje stenografske beleške. Kad uzme čovek pa sve to analizira, ne bi mogao da primi kao tačno ni pod pretpostavkom da se dešavalo u bilo kojoj zemlji gde su komunisti potpuno legalni i da si ti saslušavan kao jedan običan član Partije. Ni onda ne bi moglo da se shvati sve ovo, kad mi znamo kako su komunisti uvek saslušavani, kako su se tek pod okupacijom prema nama odnosili. Prema običnim članovima Partije, prema čoveku koji je dao 10 dinara priloga za Partiju. Ovo je prosto neshvatljivo.(...) Ovo ti je poslednja prilika. Više nećeš imati prilike na ovaj način da razgovaraš.

(Hebrang se slaže. Saslušanje prekinuto u 13.

Nastavak u 14 i 15 č.

BN: Hoćeš li šta da kažeš?

H: Ja nemam ništa više.

BN: Šta znači to?

H: Nemam ništa više.

BN: Dobro, u redu stvar. Misliš da na tome može da ostane?

H: Ja ne znam, ti to znaš.

BN: Misliš, može da ostane? Nema ničeg drugog?

H: Ne, nema.

BN: Ti si se bolje držao pred njima, nego pred nama.

H: Kako?

BN: Iskreniji si bio tamo.

H: Ne bih rekao.

(...)

BN: Govorušića znadeš?

N: Znadem.

BN: Je li radio s tobom?

H: Da. On je meni neke usluge činio, materijal sakrivao i slično. On je uhapšen posle mene ili pre mene.

BN: Posle tebe je uhapšen.

H: Može biti.

BN (uzima neka dokumenta i čita) Govorušić: „Policija me teretila vezom sa CK Hrvatske, naročito vezom sa drugom Hebrangom”...

H: Wega je provalio koliko se ja sećam...

BN: Ovde stoji: Blažeković kaže da si ga ti teretio?

G: Jesi li znao Blažekovića?

H: Znao sam ga samo po čuvenju. Znam da je bio neki šef političke policije.

BN (čita dalje): Govorušić kaže: „Svi pokušaji da me pokolebaju nisu uspeli da me pokolebaju.”

H: Nije tačno.

BN: „Hebrang je svojim držanjem pokazao da je potpuno raskinuo sa Partijom i nudio se da priđe ustaškom pokretu i pomogne hrvatski narod u stvari čuvanja hrvatske države. Govorio je o slabim izgledima na uspeh KP i o borbi CK Hrvatske protiv CK Jugoslavije”...

H: Nije tačno.

BN: Ti, samo ti znaš da je bilo takvih stvari između CK Jugoslavije i Hrvatske.

H: Nije tačno. Ima suprotno od toga.

G: Šta je suprotno?

H: Suprotno je da sam ja govorio kad sam bio tamo, pred svima govorio da će pobediti Partija, da će pobediti Sovjetski Savez. Posle je taj šef pred kojim sam saslušavan bio nama izručen od Rusa i o tome su ga naši saslušavali.

BN: Na kome saslušanju si tako govorio?

H: Pa na tome, jedinom.

(...)

BN: Ti nećeš a ne da nemaš. Je li bi mogao nešto da kažeš o Olgi Hebrang, tvojoj drugarici?

H: Upoznali smo se u času kad je kompletirana ona grupa za razmenu, u kancelariji upravo, u Gradiški.

BN: Ko te upoznao?

H: Znali smo se od ranije.

BN: Ko je ona, jesi li tada znao?

H: Nisam znao tada, kasnije sam upoznao.

BN: Kad ste počeli faktički da živite kao muž i žena? Koliko meseci posle logora?

H: Mesec dana. Odmah u Slavoniji.

BN: Gde je ona bila, a gde si ti bio kad ste izašli iz logora?

H: Ona je bila takođe u toj zgradi gde sam i ja bio. Ona je bila u istom autu kojim smo prebačeni.

BN: Posle, gde ste bili zajedno?

H: U štabu smo se našli odmah. Još pre nego smo otišli, pre nego je raspored napravljen.

BN: Jesi li bio u Zagrebu oženjen?

H: Jest, imao sam tamo drugaricu.

BN: A kakva ti je drugarica?

H: Ja mislim da je dobra. Ovi naši su tražili na spisku da je izvade iz logora.

BN: Nisi znao da se ona, odmah kad je uhapšena, držala izdajnički?

H: To nisam znao.

BN: Posle kakve je veze imala s policijom, je li ti poznato?

H: Nije.

T: Jesi li znao da je bila partijska komisija za njezin slučaj?

H: Da.

G: Ko je bio u komisiji?

H: Ne znam ko je bio. Znam, trojica su bila. Ispalo je na komisiji da su nju ustaše silovale.

G: I da je imala slabo držanje?

H: Tamo, koliko se sećam, bilo je reči da su provalili nešto što je partizanima slato. Da je neke kurire provalila. Ona je negirala, negirala i kad su je malo pritegli, onda je sve priznala.

BN: A da je još pre hapšenja išla da traži zaštitu policije?

H: To ne znam.

BN: Dobro, mi smo dužni da te upoznamo. A o onome planu za hvatanje Bakarića, je li ti poznato šta?

H: Ne, nije. Gde, u Zagrebu hvatanje?

BN: Pa u Zagrebu. A razmena – nije se radilo o običnoj razmeni nego o velikoj političkoj zaveri u čijoj je pripremi učestvovao i sam Hebrang – tako ovde kaže.

H: To je fantazija.

BN: To su činjenice.

H: Dobro.

BN: Bi li mogao da objasniš zašto si tako harangirao protiv CK, protiv druga Tita?

H: Harangirao? Gde?

BN: Svuda. Protiv Tita, Kardelja i drugih.

H: Nije to nigde bilo.

BN: Šta si govorio u Moskvi, na zdravici kod Staljina i Molotova?

H: Ne sećam se.

BN: Je li harangiranje kad si u zdravici govorio o našim greškama u spoljnjoj i unutrašnjoj politici?

H: Kakvo je to harangiranje?

BN: Je li harangiranje?

H: Nije.

BN: Govoriti o greškama u spoljnoj i unutrašnjoj politici, šta je to?

H: O unutrašnjoj politici, o greškama CK nisam govorio. Ja sam govorio samo o greškama koje su pravljene u početku ustanka. Kad smo oslobodili prvo mesto i istakli crvenu zastavu. O greškama u vanjskoj politici nisam govorio. Nego samo to da smo boraveći u Moskvi mnogo videli i mnogo naučili. On me na to pitao: Konkretno šta? Onda sam ja naveo.

BN: (Uzima dokumenat) Ovo je dnevnik čoveka koji je bio s vama. 25. januara u 22 časa. Drugi deo se odnosi na 26, u 2 i 30. Odmah, sveže je beležio te stvari. Ne znam kakvo pamćenje imaš. Hoćeš da ti kažem šta piše o tebi?

H: U mome držanju nije bilo nikakve sramote. Ako je reč o vanjskoj politici, na što se moglo odnositi to da smo mnogo učinili...

BN: Konkretno šta?

H: Oni su smatrali da su naši zahtevi malo preterani. Da smo mi tamo uvideli da nemamo dobar uvid u situaciju.

G: Kakvi naši zahtevi?

H: Radilo se o našim zahtevima prema Grčkoj, Jegejska Makedonija i Solun, prema Mađarskoj Pečuj i nešto prema Austriji. On je rekao: sve bi mi to vama dali, ali kako ćemo samo sa Makedonijom? Hoćete li da zaratite sa Englezima? Ja sam rekao – hoćemo ako nas vi pomognete. Ja odbijam da sam posle govorio iz vlastite pameti.

G: O kakvom se izveštaju govorilo?

H: O celom nizu grešaka koje su oni postavili i hteli da ja prenesem na naš CK. Pitao me hoću li? Ja sam rekao – sve što ste kazali.

BN (čita): „Hoću u 2 i 30 č... Hebrangu...

H: Taj koji je pisao, bio je pijan kao ćuskija.

BN: „Pio je i doveo sebe u stanje bez kontrole.” A ovaj čovek sigurno nije pio. „Držao se vrlo čudnovato, neozbiljno. Brbljao je svašta. U zdravici koju je održao na navaljivanje, govorio je o greškama, o izveštaju Politbiroa, o tome da Đilas mrzi sovjetsku armiju, dok je Arso (Jovanović, prim. red.) plakao. To je očito svima bilo neprijatno i strašno.” Nije tačno da je Đilas tako govorio.

H: To sigurno nije tačno.

BN: Onda nisi hteo ništa da rekneš. Mi smo tebe sad saslušali po ovim stvarima. Onda nismo imali ovo u rukama. Onda ti nisi ništa o ovome govorio.

H: Ja sam govorio šta sam naučio.

(...)

BN: Je li harangiranje da se u našim člancima svuda frazira a da je članak Kardelja o komunalnim problemima obično sranje?

H: Ne, nasuprot tome ja smatram da su dva Kardeljeva članka zaista dva dela koja su razradila mnoge stvari u našoj privredi.

BN: Vrlo si dosledan sam sebi. (Čita dokument) „To je linija oportunizma, čist oportunizam. Šta se petljaju i traže neke nove forme?...”

H: Nije tačno.

BN: Ti ćeš dovesti dotle da ti se dovede čovek i da ti u lice kaže.

H: Dobro, dovedite neka kaže. Ako sam tako harangirao, onda bi još neko mogao reći, ne samo taj.

BN: I takvih izjava ima: Svi nas napadaju, ostali smo goli kao pištolji.

H: Gde? Na koga sam mislio?

BN: Svi nas napadaju. Pored toga imaš i dopunsku izjavu: da Rusi nisu zadovoljni sa ovim šta se ovde radi. To je harangiranje. Nije to tek tako nešto slučajno. Zbog čega ne veruješ u plan, u izvršenje plana?

H: Ko kaže?

BN: Ti si verovao?

H: Verovao, da. Ima referat o petogodišnjem planu koji sam ja napisao, bez pritiska, bez ičijeg diktiranja. Niko me nije prisilio.

BN: Jesi li sprovodio politiku CK u privredi?

H: Koliko sam znao, sprovodio sam. Jer ja od juna 1946. do danas nikakvih direktiva nisam dobio od CK. Tamo neki načelnici i pomoćnici davali su direktive.

BN: A tvoj stav o pitanju autostrade?

(autoput Beograd-Zagreb, prim. red.)

H: Moj stav je da se treba graditi. Ali onako glavačke kako smo je postavili da je nećemo izvući.

BN: Da su sve to priče, da autostradu nećemo imati. Da se smeni uprava, da se postavi druga? Konkretno, šta si imao protiv autostrade?

H: Prvi plan je bio detinjarija. Ja sam protiv takvog plana bio ustao. Druga varijanta je bila usvojena.

(...)

BN: Kako si gledao na rešenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji?

H: Ja mislim da sam gledao pravilno.

BN: Na rešenje o federaciji, o granicama republika?

H: I na to pravilno. Izuzev Hrvatske, ono jedno sporno pitanje. Kad je bilo pitanje razgraničenja Vojvodine. Neka sela su bila sporna.

BN: Je li Partija nepravilno gledala na to pitanje?

H: Kako sad stoji stanje, izgleda da je pravilno. Znam kad smo došli u Beograd, vladalo je mišljenje da bi i Subotica trebala da pripadne Hrvatskoj. Onda se od tog odustalo. Postala su sporna neka sela.

BN: Šta znači formulacija – Vojvodina i Srem?

H: Možda. Ja mislim, Vojvodina kao Vojvodina i nije istorijski pojam.

BN: Čija je teorija – Srem hrvatski?

H: Srem nije hrvatski.

BN: Je li to ustaška teorija?

H: Jest, samo nije moja.

BN: Ali si ti tako govorio.

H: Da.

(...)

BN: Poznaš li Didu Kvaternika?

H: Samo po čuvenju.

BN: Nikad ga nisi viđao?

H: Nikad.

BN: Znaš da je teško s tobom razgovarati kad odbijaš svaku stvar. Kažeš nisam ovo, te nisam ono. Na policiji su te poštovali tako kao da si bio član CK ustaške organizacije. Ne član nego neki krupni rukovodilac (pauza). To je jedinstven slučaj u Jugoslaviji. Možeš li da navedeš još neki takav slučaj? Možeš li da objasniš taj postupak prema tebi?

H: Prema meni?

BN: I prema nama. Zašto prema nama? Traženi ljudi koji su bili živi, koje su dali, bili su beznačajni u poređenju s tobom.

H: I mene nisu odmah dali.

BN: Dali su te za dva beznačajna ustaška policajca. Člana CK. Kako to može da bude?

H: To nisu bili beznačajni.

G: Beznačajni.

H: Zašto su davali za njih trideset ljudi?

BN: To bi ti trebao da objasniš.

H: Ne mogu.

BN: Nećeš?

H: Neću.

BN: Takvim držanjem dovodiš se u nemoguć položaj. To nije laka stvar.

H: Nije laka.

BN: Teško je priznati ono što misliš da se ne zna.

H: Ispada da sam se sporazumeo s policijom i da je tako došlo do razmene.

BN: Po tvom ispada da su te poslali tamo na lečenje i odmor.

H: Nisu me na odmor poslali.

BN: Tako ispada. Mi znamo šta je bilo s ljudima.

H: Pitanje kako bih i ja završio da nije došlo do razmene.

BN: Zašto Srebrenjaka nisu dali da se razmeni?

H: Ne znam. Ja sam ga tražio. Imali su neke druge ljude za razmenu.

BN: Mi znamo kako to ide. Ti skroz neistinito iznosiš svoje držanje. Neiskren si kao da si pred buržoaskom policijom.

H: Nisam neiskren. Nisam imao nameru da takav budem.

BN: U odnosu na njih bio si iskren. Ovde u odnosu na nas neiskren si. Misliš da te neiskrenost može osloboditi takvih teških grešaka? Ti se varaš.

(...)

BN: Hoćeš li da sutra donesem dokumenta?

H: To je tvoja stvar.

BN: Nećemo ništa. Nećemo na osnovu materijala da ti postavljamo pitanja ovde. To ćeš na osnovu materijala da objašnjavaš.

H: Dobro, videćemo.

BN: Dobro. Imaš li još šta?

H: Nema.

BN: Imate li vi, drugovi, još nešto?

G: Ja mislim da je Andrija zauzeo nepravilan stav. Neiskren je pred nama. Mi smo dobili dužnost da ovu stvar ispitamo. Andrija ima mogućnost da sada sve objasni. Materijali koje imamo nisu naši. A sigurno su ti materijali ovde. Ja ne znam da li je to definitivno što je rekao. Da li je razmislio o posledicama svega toga. Posle svega ovoga ne bismo imali šta da radimo, nego da predamo materijal što imamo, da referišemo o svemu. Ovaj iskaz koji je dao o držanju pred policijom nije nimalo ubedljiv. Da, nije nimalo ubedljiv. Oni su znali ko si ti. Nećeš nikoga ubediti u to da su te štedeli. Od samog početka imali su jednak stav prema tebi. “Blagonaklon”. Nisu te ni dirnuli, ni maltretirali.

H: Nisu, tačno. Je. Nisu kao druge.

G: Znali su da si član CK, da znaš mnoge stvari, znaš ilegalnu organizaciju.

H: To je tačno.

G: Mogli su da pretpostavljaju što nisu znali.

H: Mogli su da pretpostavljaju.

G: Nisu ništa preduzeli da to saznaju.

H: Nisu.

G: Neobjašnjivo.

H: Ja sam sebi objašnjavao zašto nisu. Jedino objašnjenje što sam mogao da nađem, to je što sam bio ranjen. Što su imali utvrđen nalaz da imam povređen mozak. Kad sam ozdravio, pretpostavljao sam da će to biti.

B: Zašto su ti štedeli život? Zašto su te štedeli, što ti je mozak povređen?

H: Meni su, na primer, postavljali ovakva pitanja: Gde sam bio i šta sam radio i razne druge stvari, da bi proverili da li sam izgubio pamćenje. Znali su da imam povređen mozak.

B: To nije teško proveriti.

H: Ne znam zašto me nisu odmah odveli na policiju.

(...)

B: Imaš li ti još šta (obraća se Tomšičevoj)?

T: Prosto ne znam šta bih još govorila. Ja mislim da bih mogla reći kako Blaško (Blagoje Nešković, prim. red.) reče: “To ti je poslednja mogućnost da se s drugovima lepo razgovara. Na kraju, svaki od nas imao je s policijom posla. Znamo da nijedanput niko nije ovako prolazio s policijom. U vreme kad su Rada Končara (sekretar CKKP Hrvatske prim. red.) streljali, tebe puštaju. Omogućuju ti da se dopisuješ.

H: Kakvo dopisivanje?

T: Ono tamo preko onog agenta.

B: Ništa nisi izjavio nego onih nekoliko reči koje ništa ne znače.

T: Dobro, još jednu stvar. Ako objasniš zašto su te ustaše tako pošteđivale, imaš li nekog drugog neprijatelja? Nismo se mi ovde skupili da svašta izmišljamo.

H: To znam da niste.

T: Kako objašnjavaš te stvari?

H: Ne znam, nemam razjašnjenja.

T: Da ustaše nemaš.

H: Imam, znam da su me samo razmenili.

T: Zašto da te ne likvidiraju, zato što si ranjen u mozak? Što to žele?

H: Nisu imali zašto da me žale. Čekali su da mi se zaleči rana, a onda me dali na policiju.

G: Imaš li još šta?

H: Ne, ništa.

B: Mi smo konstatovali da si neiskren, nećeš da priznaš stvari koje te teško terete.

(Saslušanje završeno u 14.40).