Uvek se (samo) o životu radi

Verno, slikovito i originalno, pesnik i pisac sebe u stihu predstavlja, all bdž himself, njim samim ako vam se više dopada, a ti stihovi glase: zovem se Srđan Valjarević/rođen 16. 7. 1967. u Beogradu/imam male šake i debele usne/imam hiljadu dolara/zarađenih u mašinobravarskoj radionici/čitam Šervuda Andersona/veoma sam loš udvarač/ne studiram ništa/ne govorim razgovetno/volim flomastere/volim kad žensko nosi mušku košulju/volim Patagoniju/volim punjene paprike/mislim da sam dripac

Citirali smo “Klinč” koji pripada danas već i famoznoj Valjarevićevoj zbirci “Yo Frejzer i 49 (+24) pesama”, to su njegovi rani radovi... Kasnije će se, redom, pojaviti romani “List na korici hleba”, “LJudi za stolom”, “Zimski dnevnik”, “Dnevnik druge zime”, konačno i “Komo”, “Komo” njegove trenutno najveće slave, knjiga koja se našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, ispovest svoje vrste, autobiografski zapisi sa neobičnog ali zato prekrasnog mesta na čijem početku, ipak, stoji da su svi likovi i događaji izmišljeni te da je – znate već ono – svaka sličnost slučajna.

O tome, o mnogo čemu drugom, razgovaramo sa Srđanom Valjarevićem...

Čini se da nema romana o kome se više govori i koji se više traži od “Koma”. Ta knjiga doživela jenešto kao meteorski uspon: imate li vi, tako iskreni kako vas s mnogo dobrih razloga bije glas, fer tumačenje sopstvenog fenomena?

- Mislim da je fenomen prejaka reč, i meteorski uspon knjige mi zvuči prejako, ali u svakom slučaju ne mogu sve to da tumačim niti mogu time da se bavim, uvek je nepredvidljivo šta će se dogoditi sa knjigom kada je objaviš, i uvek postoje razlike, i tako je i u ovom slučaju, sa romanom “Komo”, i te razlike idu od onoga da je roman “površan, plitak, kopija ovog ili onog pisca” i to mišljenje najčešće dođe od nekih “ulogovanih kritičara” ili sa internetskih foruma i sličnih gluposti i anonimnih internet adresa i svega onoga što se u osnovi zove samo “odjeci i reagovanja”, samo u tehnološki savremenijoj varijanti, a sa druge strane mnogo više imaš direktne kontakte i reakcije čitalaca koji su to pročitali a to ti i neposredno i direktno kažu, da su uživali, da im je važno, ili nije, ili već nešto. To nikad ne možeš da upoređuješ, te dve stvari. Ali ništa ne možeš ni da predvidiš, tako da ne mogu ni da tumačim, to je prosto tako. Na to ne može da se utiče i time ne mogu da se bavim. Napišeš onako kako si hteo, pustiš u svet i ideš dalje.

Mnogi već uveliko znaju o čemu je “Komo”: došli ste tamo na mesec dana, stipendista Rokfeleraiz crne Srbije, a reč je o godini 1998, i rešili da mesec dana uživate u lepoti jedne rezidencijalne vile, jednog prekrasnog italijanskog gradića, najzad u samom tom čuvenom jezeru, batalivši se ćoravog posla pisanja zbog kojeg ste, u stvari, i bili pozvani. Da li je, kako se sve vreme čitanja romana čini, zaista tako i bilo – ma, mani me se u ovom raju – ili ste zapravo sve to vreme imali na umu upravo takav jedan dnevnički koncept knjige?

- Pa tako je bilo, taj poziv je stigao iznenada, nije to bio nikakav konkurs niti sam ja ikada čuo za to pre toga, prosto je jednog dana stigla koverta na moju adresu, formular koji je trebalo da se popuni i to je bilo sve. A u Srbiji je bilo baš tako, uveden je onaj neki fašistički zakon o informisanju, bilo je jako loše, i živelo se loše. Spakovao sam se i otišao tamo, dočekao me vozač i odvezao limuzinom na to brdo. Probudio sam se prvog jutra, i od tog trenutka kada sam video gde se nalazim, nije mi palo na pamet da radim bilo šta. Iako sam pročitao ko je sve boravio u toj vili, sedeli su i radili tamo svojevremeno, i jedan Ričard Rorti, i Dejvid Lodž, i Suzan Zontag, meni je u tom trenutku bilo jasno da neću ništa raditi. Nisam bio sposoban, i nije me zanimalo. Ono što jeste tačno, imao sam sve vreme sa sobom neki notes, i zapisivao stvari. Imao sam dovoljno vremena i za to. I dovoljno sam pisao, ipak. I na sreću sačuvao sam taj notes, i tek posle nekih šest-sedam godina odlučio sam da napišem taj roman.

U gotovo svakom ili, tačnije, svakom poglavlju “Koma”, vi neumorno ispijate ogromne količine vina, ali bogami i viskija, pa i jutarnjeg piva da utolite strašnu žeđ, vrtite iscrpno izveštaje o tome kao nečemu maltene najbitnijem što vam se tamo događalo: šta je tu istina, da li je zaista baš tako bilo, a liči mnogo da jeste?

- Ovo je samo roman, tako da taj lik u romanu pije mnogo jer su mu sva dobra pića tu, na raspolaganju, kao deo tog kompletnog uživanja. To mu nije bilo najbitnije ali mu se tako namestilo, radilo se o dobrim pićima i nije bilo razloga da se ne pije. I to jeste istina, ni ja nisam imao razloga da ne pijem ta pića, a ni meni to nije bilo najbitnije. I u stvari, to mi je tamo bilo najmanje bitno. A što se količine tiče, ni prema tome sada nemam neki odnos, ne znam da li je to mnogo ili malo, pošto više ne pijem, i sve to sam napisao od kako ne pijem, i sada mi i ne izgleda to mnogo. A i mislim da sam ja više pio od tog lika u knjizi.

Neskriveno govorite u intervjuima ozdravstvenimproblemima kroz koje ste prošli i koji su danas za vama, ali je primetno da baš tu priču nikada ne otkrivate dokraja.

Dozvoljavate da se ona samo nasluti, što je već mnogo. Meni se, ipak, čini da upravo tu, u tom delu,ne želite da budete sasvim iskreni što je vaše apsolutno pravo ali odudara malo od slike koju imamo o vama i zbog koje vas vaši mnogobrojni fanovi toliko vole, a to je da pišete istinu i samo istinu o sebi, ma koliko bolna ona bila. Ili upravo zato?

- Pa ja nemam tu šta da krijem, ali nemam ni neku preteranu potrebu da pričam o tome, meni su se od alkohola oduzele noge, bio sam privremeno nepokretan i prestao sam da pijem i napisao roman “Dnevnik druge zime”, namerno u toj formi dnevnika, i uložio puno napora i ozdravio sam i prohodao, i kao što u romanu “Komo” alkohol nije najbitnija stvar, tako ni u “Dnevniku druge zime” bolest nije najvažnija, u oba romana se radi samo o uživanju u životu onoliko koliko je to moguće, i uvek novom otkrivanju života i sve to na ta dva potpuno različita načina, koja su neke totalne ekstremne situacije i krajnosti u kojima čovek može da se nađe. I u oba romana se zapravo radi samo o životu i šta sve može da ti donese ili priredi u određenim trenucima, ne meni, nego bilo kome.

U vašoj bogatoj životnoj biografiji vi jedva da nešto niste bili ukoliko govorimo o onim prostijim, radničkim poslovima: da li je moralo tako da bude, tako baš, baš teško?

- Sticajem okolnosti sam promenio puno poslova, zaista različitih, ali to je bilo tako, od nečega je moralo da se živi, a na drugoj strani, pisanje je bio moj izbor, i moja lična stvar, koju sam radio uz to. I više je bilo dosadno sve to raditi što sam radio, nego što je bilo teško. A i to nabrajanje poslova samo zvuči tako kao “bogata biografija”, mašinbravar, autolimar, moler, konobar, i tako dalje, mislim da je prilično česta ta priča, ono što jedino ostane od svega toga jeste odnos prema životu, i radu, ne dolazi se lako do mogućnosti da radiš nešto što voliš, nečeg što ti je uzbudljivo, i da na kraju i živiš od toga. Možda je i moglo drugačije, nekome se to desilo ranije, meni se to desilo sada, sa četrdeset godina, što i nije tako strašno.

Recimo i vaše konobarisanje na Korčuli, koje pominjete u romanu “Komo”, na Korčuli naše mladosti i izvesno najlepšem jadranskom ostrvu: kako ste uopšte dospeli tamo i, bogami, pet godina služili goste, šta vas je to toliko tamo držalo?

- Imao sam tu sreću da su moji tetka Buba i teča Leo i braća Vlada i Voja imali kuću tamo, na Korčuli, i bio sam u mogućnosti da letnje mesece provodim kod njih, i ja ću im zauvek biti beskrajno zahvalan na tome. I posebno tih osamdesetih godina, kada sam polako odrastao. A konobarisanje je došlo slučajno, prvo je moj prijatelj Siniša otvorio konobu i ponudio mi posao, i prihvatio sam ga, ali njegova mama nije bila zadovoljna kako radim pa me izbacila iz konobe posle mesec dana. Međutim, meni se svidelo to, i odgovaralo da radim uveče i da zarađujem, i dobio sam opet posao, baš u toj istoj ulici, u gradu Korčula, u kafiću koji su držali neki ljudi iz Zagreba. Odatle su me izbacili posle dve nedelje. U međuvremenu sam se već sprijateljio sa Andrijom, koji je držao konobu na pedeset metara od tog kafića i on me je odmah pozvao da radim kod njega. I u toj konobi “Kod Andrije” sam i radio pet godina, do 90’ kada je i počeo raspad Jugoslavije. A ono što me je držalo na tom poslu bilo je zapravo to što sam radio samo uveče, od devetnaest časova pa do zatvaranja, imao sam ključeve od konobe, i puno poverenja gazde Andrije, i često se dešavalo da ni ne zatvaram konobu, jer se u to vreme zaista moglo dobro zaraditi na tom poslu. Bio je to dobar posao, i da nije došlo do raspada Jugoslavije, mislim da bih sada već odavno imao neki dobar restoran tamo.

“Komo” je objavio Samizdat B92 na čijem blogu sučesto poredili vašroman sa “Čarobnim bregom” i to zaista jeste prva lopta, prva asocijacija: šta vi kažete, da li vam je ta slavna i ogromna knjiga Tomasa Mana uopšte padala na um dok ste bili u vili, u mestu Belađo, tamo gore nebu pod lepe oblake?

- Prvo, da se razumemo, Samizdat B92 je izdavačka kuća sa kojom imam odličnu saradnju, i to nema nikakve veze sa blogom B92, to su dve potpuno različite stvari. I jedino ozbiljno poređenje sa tim velikim romanom sam pročitao u tekstu Teofila Pančića, i ja dugujem jedino njemu da priznam baš to, da zaista jeste, posle par dana provedenog na tom brdu u vili, to mi jeste bila prva asocijacija, i iskreno, to sam čak i zapisao onda u notes, baš tim rečima: “Ja sam ga ovde najebao na ovom brdu 'Tragedija' kao onaj Hans Kastorp iz 'Čarobnog brega' jer mi sve ovo liči na neki sanatorijum”. Ipak sam bio zbunjen malo. Bukvalno sam tako napisao u notesu, za sebe. Toga nema u knjizi jer mi je bilo suviše pretenciozno da to napišem, i da to poredim, ali jesam imao tu asocijaciju, jedino što su se vremenom tu mešali likovi, pa je izgledalo kao da se umesto Hansa Kastorpa na tom brdu povremeno pojavljivao, i recimo, “dobri vojnik” Švejk. Ali na kraju, sve te asocijacije su se pogubile dok sam pisao svoj roman. Pošto sam se i ja negde pogubio na tom brdu, uostalom. A naročito kasnije dok sam o tome pisao.

Moram reći da je meni vaše, ajmo reći, plandovanje na severu Italije uveliko ličilo i na nešto drugo, na onaj čuveni naslov – nepodnošljiva lakoća postojanja. Mislim, svako se spasava kako najbolje zna i ume?

- To vama liči na to, i meni je to u redu. Svi mi drugačije i čitamo, kao što i pišemo, i to je normalno, a ono što zaista jeste, meni je tamo trebalo par dana da shvatim da sam u mogućnosti da uživam i radim šta mi se radi i da mi sve bude plaćeno. Tako da nisam plandovao, bio sam prilično aktivan. Nisam radio ono zbog čega sam dobio tu stipendiju, da sedim u radnoj sobi i pišem, ali sam zato radio ono što nikada pre toga nisam bio u prilici, da se muvam oko tog jezera, po selima, da pijem dobra pića sa nekim nepoznatim ljudima i da se penjem na planinu i gledam orla. Znam da nisam dobio tu stipendiju da bih to radio, ali to je bilo ono što mi se radilo. Nisam ja ni tražio tu stipendiju, dobio sam je, tako da je meni savest mirna.

Mnogi su književnici karijeru počeli tihim i skoro stidljivim pisanjem poezije. Opet, vama je upravo poezija, a govorim jasno o dvema zbirkama “Yo Frejzer...” koje se dugo nisu mogle naći po knjižarama kao davno rasprodate, bila istinska odskočna stepenica u svet literature. Koliko su strašni i teški ti usamljenički počeci bez igde ikoga ...?

- Teški su, i uvek će biti teški ti počeci, i uvek će puno zavisiti od toga koliko zaista očekuješ od toga što radiš. Moj poriv da pišem je od početka bio isti, i takav je i danas, i tu se ništa bitno nije promenilo, to jeste takva stvar, neki usamljenički posao koji radiš jer ti je od neke lične, životne važnosti. Ali zaista samo lične. I tu ne može da bude nekoga drugog, tu si sam. Uostalom kao i onaj koji to posle čita. Tako da počeci jesu teški, ali nisam ni onda očekivao ništa od toga, i ni tu se ništa nije bitno promenilo ni sada. Ni sada ne pišem zato što očekujem nešto bitno posle toga. Da bih sada i pored svega, ipak mogao mirno da kažem da sam posle dvadesetak godina jako zadovoljan kako je sve to ispalo, jer dobio sam dovoljno.

Kritičari su zapisali da su – gradovi, ulice, sopstvena neprilagođenost, uživanje u jednostavnosti i malim stvarima – glavne odlike vašeg književnog opusa: vidite li vi sebe tako, kao otuđenog, urbanog čoveka kome baš i nije mnogo stalo do ljudskog kontakta?

- Ma najmanje gledam na sebe dok pišem, i najteže i vidim sebe, iako jesam u svemu tome. Meni to zvuči previše dramatično, “otuđeni i urbani čovek kome baš nije stalo do ljudskog kontakta”. Nije teško biti otuđen i tako se osećati, ali ono što je sigurno, meni je stalo do ljudskog kontakta. I uopšte, do kontakta, sa svim mogućim stvarima. I sa svetom i sa samim sobom i sa drugim ljudima. Ne bih ništa ni radio da nije tako. Ne bih pisao, u svakom slučaju. Ne bih ništa ni čitao. A čak i ako je sve to tačno oko otuđenosti, kao i ono što su kritičari napisali, uživanje u jednostavnosti i malim stvarima, onda i pišem zbog same te stvari, zbog samog pisanja i samog tog čina i uživanja u tome, i zato što mi je stalo do kontakta. A i sam taj čin pisanja podrazumeva neki kontakt, svaka napisana reč je kontakt. S nekim. Nepoznatim. Poznatim. Sa bilo kim i sa bilo čim, svejedno je.

Vaši romani – tako piše na Internetu – prevedeni su na nizstranih jezika, čitamo i da ste visami često negdena putu, po Evropi pre svega. Reklo bi se: odjednomveoma uspešan i, kako da ne, zanimljiv život. A vi kažete – šta?

- A ja kažem da to prvo nije tačno, a drugo jeste. Prevođen sam na švedski i francuski, i te knjige postoje i imale su neki svoj život tamo, i prevođeno je na engleski, u NJujorku, ali ta knjiga ne postoji jer je to bila neka mala kuća koja je propala. Tako da to nije niz jezika. A ovo drugo je tačno i to je ipak sad tako u poslednje vreme, stvari idu bolje, sada su neki prevodi već u toku, i tih prevoda će verovatno i biti više, kao i mogućnosti da bolje živim od pisanja i da putujem, i da menjam sredine. To bih zaista voleo. A i sve što zaradim potrošim tako što otputujem da vidim nešto, gde je drugačije. Tako sam jako želeo da otputujem na sever i otputovao sam i video sever Skandinavije, i Laponiju, tamo gde su dabrovi i irvasi i da vidim kako ljudi tamo žive. Bilo je dobro, i bilo je zanimljivo, i ukoliko budem imao mogućnost da to radim često, onda bih mogao da kažem to, jeste, dovoljno mi je, pišem ono što mi se piše i mogu povremeno da odem negde drugde, da vidim kako je tamo, gde je sve drugačije. Tada bih mogao da kažem da je to uspeh. To bi mi bilo dovoljno.

I kad se onda, a tako često, vratite natrag, kući svojoj u Beograd, volite li tada ovaj prostor više ili, možda, ne?

- Volim ga isto, ali brzo osetim mučninu jer ipak živimo tegoban život kakvim sve manje ljudi živi. Prvo mislim uopšte, na život u Srbiji, ali onda prvenstveno i na ljude koje poznajem i sa kojima se družim. Tegoban život koji više ne može ni da se poredi sa životima nekih drugih, običnih, pristojnih ljudi, barem ne u Evropi, to je sigurno. I onda mi je normalno što ljudi odlaze odavde. LJudi odlaze svojim poslom, i ljudi idu za poslom, i to je normalno, i ukoliko od svog posla možeš negde živeti bolje i biti zadovoljan, nema razloga da se ne ode. I ovde je teško zadržavati ljude, jer se ovde ti osnovni, suštinski problemi ne rešavaju. Mislim na život.

Zbog čega je ovde dugo, već tako dugo, veoma loše?

- Imali smo 13. januara uveče direktan prenos na televiziji zbog čega je tako, mogao si da sediš i gledaš i da pokazuješ prstom, samom sebi ili bilo kome, i da govoriš: evo vidiš, ova žena na bini koja peva tu jezivu muziku to je bogata udovica najvećeg srpskog kriminalca, vidiš ovog rumenog, razgaljenog i nasmejanog lika u publici, e taj ti je ministar telekomunikacija i kapitalnih investicija, a vidiš ovog nasmejanog elegantnog gospodina u publici pored njega, e taj je srpski akademik i “najveći nacionalni” pesnik, e vidiš ovog u sredini, malo ukočenog ali uživa, e taj ti je srpski premijer, a vidiš ovu spodobu na bini koja recituje tu jezivu pesmu o nekom narkomanu i razgaljuje celu ekipu, e taj ti je neki seljački “trubadur” i dno ovog mulja, i teško da mogu da ti opišem čime se u stvari taj bavi, ali recituje pesmu o jednom političaru koji je valjda opozicija svemu tome i naziva ga narkomanom, i svi uživaju, i je l’ čuješ onda taj jezivi jezik kojim se govori, svuda, na ulici kao i po medijima? Od toga ti bude odmah muka jer gledaš ljude zbog kojih živiš loše. Gledaš na televiziji ljude koji nas još drže u autizmu, u posledici diktature bivšeg režima, posle šest godina, i njima je dobro. Ne moraš da se baviš politikom da bi shvatio tu prostu stvar, ja se ne bavim, ali mi loše živimo baš zbog tih ljudi, tu su, možeš da ih vidiš, taj premijer, takvi ministri i takvi akademici, oni su mozak, a ovi na bini su pesnica, kao dva loša pandura, mozak i pesnica, podelili su poslove. To je to dno mulja koji sve nas i drži u mulju. I onda nema filozofije: pa ja zato živim loše u Srbiji. Hoće li ikada i kada će biti bolje, nemam pojma. Je l’ se nešto dešava dobro u tom smislu? Sporo. Teško. Valjda jednog dana. I voleo bih da to bude što pre. Da li ja sad treba da se opredeljujem politički? Opredelio sam se, nisam član ničega, gledam svoja posla i pričam šta mislim. To mi je opredeljenje.

Bili ste u užem izboru za NIN-ovu nagradu koju je, znamo, dobio Svetislav Basara. Na radost mnogih, baš kao i obrnuto. A vi, šta biste vi tim povodom rekli?

- Nemam ništa posebno da kažem povodom toga, ne razumem tu vrstu osećanja, ne razumem ni radost, a ni one koji imaju nešto protiv toga što je Basara dobio tu nagradu. To je samo jedna književna nagrada, i sva ta “pomešana osećanja” povodom nagrade su nešto preterano i nešto što ne razumem. Osećanja može da ima jedino Basara, nekada je kukao zbog toga, sada mu je drago, i to je sve samo njegova lična stvar, on je već dugo značajan pisac, i tu je sve prosto. Nema razloga da ne dobije nagradu. Trebalo je odavno da je dobije. Samo jedna stvar treba da se razjasni, zašto ta nagrada iznosi samo sedam hiljada evra a zovu je “našom” najznačajnijom nagradom? Čija je to najznačajnija nagrada? Od te nagrade ne može da se živi dobro i piše više od pola godine i da se otputuje negde. Ili ako skupljaš novac za stan, to je nekih pet pristojnih kvadratnih metara. To je daleko od značajne nagrade. Da li ima značaja što je Basara, dobitnik Ninove nagrade o kojoj svi imaju “pomešana osećanja”, jasno rekao da su oni ljudi sa televizije 13. januara upravo taj mulj zbog čega je ovde malo toga značajno? Nema. Bilo bi dobro da ima, ali nema. Knjige nemaju tu moć, naročito u siromašnoj zemlji gde je pedeset posto ljudi pismeno. On je posle dobijanja te nagrade to rekao, ali ljudi su se pitali da li je nagrada “vraćanje dugova”, i da li je ta nagrada uopšte značajna. Kome je to bitno? To je sve besmisleno. Pa ako bude značajno to što je on jasno ukazao na mulj u kojem živimo i ljude zbog kojih nam je tako, e onda će ta nagrada biti značajna. Zato sam i pominjao novac kad je u pitanju ta nagrada, treba dodati još jednu nulu na taj novčani iznos, i onda se piscu, ili već nekom drugom bistrom čoveku, više veruje jer radi, piše, misli, stvara, i to je skupo, to košta. A onda skloniš lako sa bine tu vrstu muzike i posebno taj jezivi jezik koji dominira, a ovi što su u publici i sve to organizovali, ne postoje i više nisu važni. Možda nekome zvuči banalno što potenciram novac, ali kad me neko pita konkretno, ja ne mogu da mu sad citiram poeziju Vilijama Blejka, mogu samo konkretno da mu odgovorim, evo ovi ljudi su krivi. A ja ću kod kuće da čitam tu poeziju. Ili da slušam Kleš, i da radim ono što volim. Pa ću i ja onda jednom da budem taj kojem će pominjanje novca biti banalno.

Dnevnički iskreno naklonjeni, kakvi vi jeste po svemu sudeći, možete li nam, molim vas, da opišetejedan svojdan: u jednom času vam svane i vi ondakrenete da...

- U jednom času mi svane i u drugom mi smrkne, voleo bih da mi u svakom času svane i da mi više nikada ne smrkne i da nemam nikakvih problema i da mogu mirno da radim ono što mi se radi... teško da sada mogu da vam opišem jedan svoj dan. Imam privatnih problema i mrzi me da o tome pričam za novine. Iskreno, da sad pišem dnevnik, ovo bih sigurno i napisao. Znam da ovo možda i nije prikladno, ali bar je iskreno.

Da se vratimo samom početku: u vašoj davno napisanoj pesmi “Klinč” kažete na kraju “mislim da sam dripac”... Da li biste se i danas tako predstavili ili, što da ne, udvarali nekoj devojci, prilike su, kažu, uvek oko nas, i to razne, samo ihmoramo prepoznati...

- To jeste odavno napisano, i to je bila jedna od prvih stvari koju sam uopšte napisao, za sebe, i tako sam se tada predstavio i upao u celu stvar oko pisanja i tako i počeo da pišem. To je bilo odavno i to mi je malo i komično, ali tu nemam šta da menjam, tako je tada bilo. To ima direktne veze s vašim pitanjem o teškim počecima bez igde ikoga. Eto, tako je meni to izgledalo, tako sam počeo, predstavio sam se i počeo da pišem. Za samog sebe, i zbog samog sebe. Zato sam to tako i napisao. Ali tako više nije, nemam razloga da se predstavljam. Prošlo je dvadesetak godina i svašta se izdešavalo ali neke stvari se i nisu promenile. Bar kad je pisanje u pitanju. Jedino što sada stvarno i ne znam kako bih se predstavio... A naročito ne kada je udvaranje u pitanju. Tu tek ne znam kako da se predstavim. Mada, sad mi je i svejedno, pošto mi i nije tako loše. U stvari, trenutno mi je odlično, a naročito kad je to u pitanju.