Stanovnik totalitarnog sela

U slučaju “biometrijski čip” ispostavilo se da je glavni zastupnik jednog od temeljnih građanskih prava – prava na privatnosti – bila ipak Crkva. Stvar prilično paradoksalna ako se ima u vidu tipična pedagoška dilema ponosnih roditelja: građansko vaspitanje ili veronauka, pitanje je sad. U svetlu odnosa prema biometrijskom čipu bolje je pitati se: građansko ili božansko nadgledanje? Ne znam kako stoje stvari sa drugom mogućnošću, ali građansko nadgledanje dobro funkcioniše: ostavimo li po strani hi-tech špijuniranje marke Ešelon, evo nas pred ešelonom sigurnosnih kamera koje prosečnog građanina zapadne hemisfere pretvaraju u svakodnevnu filmsku zvezdu, zahvaljujući cifri od oko trista video-kamera koje ga dnevno snime. To se zove biti anonimni celebrity. Kao odlivak tog tajnog snimanja nastali su brojni reality shonj programi koji su postali idealna meta za odašiljanje filipika na račun reality neukusa. Sasvim suvišne pridike, jer ako postoji kritična masa onih koji su spremni da 100 dana svojevoljno tamniče, te kritična masa onih koji su spremni da među njima pronađu svoje (kućne) ljubimce, onda to znači da se nešto dogodilo i pre Velikog brata.

A dogodilo se to što u liberalnom kapitalizmu svaka individua funkcioniše kao jedna mala kompanija. Tako se desi da neke od njih nemaju drugi proizvod osim vlastite privatnosti pa je stoga izvoze ne bi li smanjili svoj deficit u razmeni sa svetom. Različite privatnosti imaju različite cene: pristojne dame se u trenucima loše estradne konjunkture okušavaju u žanru kratkometražnog mutnog ukradenog videa u kome je mutna i slika i objašnjenje kako je snimak dospeo u javnost, ali se bar javnosti prikazuje deo onoga što tu javnost, u pogledu tih dama, jedino i zanima. Suprotno od estradnih zvezdica, nalazi se puk koji je spreman da menja žene, navrat-nanos rezerviše kuma i zakazuje venčanje i radi ko zna šta sve ne za otprilike 0,1 odsto zarade pomenutih emisija. Važno je, međutim, da kaplje, zar ne? U svim ovim slučajevima prodaja privatnosti je ipak samo privremena: 3 minuta, 48 sati, 100 dana, svejedno. I to će proći. A onda ćemo se povući u neku drugu, privatniju privatnost i glabaćemo zarađeno.

Šta je, međutim, sa onima koji svoju privatnost iznose na videlo dana, neprekidno i bez ikakvih karijernih i finansijskih prisila? Radi se o blogerima i posednicima privatnih njeb kamera koji nutrinu svog doma, putem kamera povezanih sa Internetom, stavljaju na uvid doslovce celom svetu. Jedan prosečan promenjivač žena vrteo bi glavom u neverici. Zašto, sine, zašto? A ipak stvar se čini jednostavnom: objašnjenje leži u činjenici da nukleus građanskog društva – porodica – gotovo da više i ne postoji. Mama i tata su ili suviše stari ili su, obratno, suviše zauzeti borbom za opstanak da bi ih zanimale tričarije o njihovom sinu/kćerki. Što će reći: tolerantni su. Sve može! Anything goes. Tamo gde je nekada stajao Autoritet od koga smo se skrivali iza zatvorenih vrata ili korica dnevnika, sada tamo nema ničega. Privatnost se tako lagano pretvorila u usamljenost, dom je postao tamnica, a dnevnik pre znak samoće, nego lek protiv nje. I tako smo izašli na Internet, tražeći taj roditeljski pogled od koga smo ranije bežali, ili bilo kakav pogled uopšte.

No, ipak, vremenom će blog postati verovatno više izraz željene individualnosti, nego one prave, a istini za volju, egzibicionista koji bi bili spremni da postave kamere po svakom ćošku vlastitog stana nema baš na svakom koraku. Tako izgleda kao da je privatnost onog tzv. običnog sveta, koji niti prodaje niti poklanja vlastitu privatnost, ipak nekako sačuvana. Međutim, nije tako. Pričao sam nedavno sa jednim takvim, običnim čovekom kome kompjuter zamenjuje i dnevnik, i telefon, i album sa slikama. Pitao sam ga nije li mu malo neprijatno to što je stalno online, što svaka šuša može da bulji u njegove intimne e-mail-ove i gleda njegove fotografije. Rekao mi je: suviše sam nebitan da bi iko to radio. Dugo mi je trebalo da razumem šta mi je zapravo rekao, a onda sam shvatio. Svest o vlastitoj nebitnosti i nevažnosti drugo je ime nemoći karakteristične za stanovnike totalitarnih zemalja. I tamo gde bi građanin pokušao da kontroliše Kontrolore, građanskim organizovanjem, građanskom neposlušnošću, ili makar komandom njork offline, tamo stanovnik totalitarnog Sela potpisuje separatni ugovor sa posednikom Moći, kojim se obavezuje da će biti bezopasan i da se neće mešati, a da bi to dokazao pristaje na to da bude prisluškivan, praćen, pregledan i kontrolisan.

Sve sa nadom da Totalitarni um ovaj put neće biti baš jako paranoičan.

Slobodan Vladušić