Spoticanje u paradoksima

Posle iscrpno argumentovanog članka „Hladan tuš u Minhenu” čovek mora da se zgrozi nad činjenicom da su ti ograničeni zapadnjački umovi u položaju da odlučuju o sudbini drugih naroda!

Jednoiposatni govor Vladimira Putina na 43. međunarodnoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu nije toliko uzburkao duhove, američke državnike i njihove satelite zato što bi ruski predsednik bio neki nenadmašni žongler. Čarobnjak reči. Ne, radi se o objektivnoj ubedljivosti činjenica koje je izneo. Jer kad on kaže da je apsurdan takav izvoz demokratije kakav su Sjedinjene Države pokazale u Iraku, gde je Sadam Husein osuđen na smrt i pogubljen zbog ubistva 147 ljudi dok za 3 000 uzalud poginulih američkih vojnika i stotine hiljada iračkih civila, žena, dece i staraca, ubijenih u građanskom ratu koji su Amerikanci toj nesrećnoj zemlji doneli, niko ne odgovara, onda to nije nikakva verbalna akrobacija nego realnost.

Prosta je hipokrizija reći da velika slovenska zemlja danas nekoga bezbednosno ugrožava. Naprotiv, jasno je da Rusija za savremene pljačkaše predstavlja izazov, kao uostalom i druge naftonosne zemlje, zbog svojeg prirodnog bogatstva. Pa i kad Putin kaže da je bila glupost odluka o bombardovanju Srbije izgleda kao kvalifikacija, ali ipak je činjenica.

Na kraju navešću najznačajniji paradoks zbog kojega sam se i odlučio da se javim. Na pitanje šta mi Rusiji imamo da ponudimo u zamenu za veto u Savetu bezbednosti, kojim bi bilo onemogućeno nasilno odvajanje Kosova, istoričar Miroslav Jovanović, odgovara:

„Da li smo spremni da u zamenu za tako veliku uslugu ne uđemo u NATO i EU nego da budemo eksponenti ruske politike. I zaista, šta je Srbija uradila da pridobije Rusiju poslednjih šest godina. Ako stupimo u NATO možda će se na našoj teritoriji formirati baze gde će biti instalirane rakete usmerene na teritoriju Rusije. Da li naša politika razmišlja o tome?”

Zaista, da li razmišlja?

I šta je smislila? Hoćemo li opet, kao razmažena dečica, kukati kako nas je majčica Rusija izneverila, prepustivši nas Godzili na milost i nemilost.

Marko Smukov,

Beograd