Pregovori bez pregovora

Na kraju prvog dana pregovora u Beču, Marti Ahtisari izjavio je da su se obe strane ponašale upravo onako kako je i očekivao – dobro. “To je dobar početak i dobra mogućnost za dijalog”, rekao je specijalni izaslanik UN, pokazujući znatno više optimizma nego u mesecima koji su prethodili njegovom planu o kome se sada izjašnjavaju Priština i Beograd.

Ali da ne bi bilo nesporazuma, finski diplomata već je objasnio da je spreman da “razmotri konstruktivne amandmane i ugradi ih u kompromisni sporazum”, odnosno da se predlozi mogu prihvatiti samo ako ih budu podržale obe strane. Do toga nije došlo prethodnih godinu dana koliko je trajalo pregovaranje u Beču ali, istina, Ahtisari ni ranije nije pokazivao višak zabrinutosti što se iz susreta u susret samo pokazivalo da se strane ne mogu složiti ni oko čega, uključujući i značenje reči kompromis. On sam dao je svojevremeno predlog da se reč kompromis izbaci iz upotrebe. U tome, istina, nije bio usamljen jer se i pre njega na međunarodnim sastancima sugerisalo da ova reč Albancima deluje provokativno.

Pokrovitelj pregovora, ni sam ne previše zainteresovan za pregovore, konačno je izašao sa svojim planom, za koji tvrdi da nema alternativu i da, očigledno, ne može biti menjan, ali je ipak opet utanačen sastanak na koji su pozvane obe strane, jer je “važno da kažu šta imaju”.

Prvog dana susreta rekli su šta imaju. Srpska strana odbila je predloge za koje smatra da daju nezavisnost Kosovu (zastava, državna bezbednost, oružane snage, kontrola granice, zaključivanje međunarodnih ugovora, obaveštajne službe) i ponudila rešenje koje nudi suštinsku autonomiju unutar Srbije. Albanska strana na to je odgovorila da Ahtisarijev plan može biti primenjen samo na nezavisno Kosovo. Prištinska delegacija smatra da plan treba da pretrpi samo male promene i da se “dokument prosledi dalje”.

“Ovo je kao dan mrmota. Probudite se i vidite opet iste predloge Beograda”, izjavio je

Veton Suroi, vođa albanskog pregovaračkog tima, koristeći američku frazu za dan kada mrmot izlazi iz brloga i ukoliko vidi svoju senku, vraća se nazad jer predstoji još šest nedelja zime. Nije rečeno šta se promenilo u stavu albanske strane, ni da li je Beograd uopšte ikada mogao da predloži nešto što bi kosovski Albanci uzeli u razmatranje.

U Beogradu se tokom devedesetih dugo verovalo da je problem Kosova rešiv ukoliko na vlast dođu demokratske snage. Veton Suroi tada je smatran predstavnikom liberalne struje i intelektualcem sa kojim bi se dalo pregovarati, činilo se da između onoga što je on govorio i onoga što su govorile srpske opozicione snage stoji samo Miloševićev režim.

Ali već u prvoj godini vlade DOS-a ispostavilo se da “Albanci neće prihvatiti Srbiju kao svoju državu. Sve da Beograd izabere Majku Terezu umesto Miloševića”, kako je tada izjavio Suroi, a potom često ponavljao ovu parafrazu Holbrukove izjave da bi Albanci želeli nezavisnost “čak i ako bi Tomas Yeferson bio na čelu Srbije”.

Za Srbe je ovo neprijatno otrežnjenje bilo tim gore što je dolazilo od onih za koje se smatralo da čine albanski demokratski potencijal i da bi mogli biti spona za uspostavljanje drugačijih odnosa unutar države Srbije. Ispostavilo se, međutim, da Beograd kao arhineprijatelj ne može da računa ni na šta drugo do na uslove koje su postavile najekstremnije kosovske snage, snažno podržane od međunarodne zajednice.

Uprkos tome što se ispostavilo da kosovsko društvo ni sedam godina posle NATO intervencije nije izašlo iz nasilja, već je nasilje zapravo postalo najjači argument albanske strane, Priština je imala jak vetar u leđa tokom prethodnih godinu dana pregovora, završno sa Ahtisarijevim planom. I sam nezainteresovan za ishod pregovora, Ahtisari je dozvolio da obe strane “govore šta imaju”, a njegov tim se bavio načinima na koje se nezavisnost može formulisati tako da se ne nazove nezavisnošću, ali da plan bude jasna smernica ka nezavisnosti.

To ipak nije bilo dovoljno za Prištinu. Uoči ovog sastanka bačena je bomba koja je oštetila tri vozila UN, odgovornost je preuzela grupa koja se oglasila kao OVK. Napad je usledio kao osveta za smrt dvojice Albanaca koji su stradali početkom meseca na demonstracijama protiv Ahtisarijevog plana. Albanci nedvosmisleno daju do znanja da će se nasilje proširiti ukoliko do nezavisnosti ne dođe što pre. Planu zameraju i što daje previše srpskoj manjini, a premalo albanskoj većini, koja će, ako joj se u potpunosti ne izađe u susret, zagorčati život kako Srbima, tako i predstavnicima međunarodne zajednice.

Samopouzdanje i arogancija koji su vladali u prištinskom timu tokom proteklog perioda, u kome su sa svih strana dolazile prognoze da će u novu 2007. godinu ući kao samostalna država, dosta je splasnulo. Pritisnuti sa jedne strane glasačima kojima su obećali ispunjenje sna i sa druge strane neočekivanim promenama u procesu, koji se izgleda neće završiti ni tako lako ni tako brzo kao što se očekivalo, albanski pregovarači sada pokazuju dosta nervoze. Sama činjenica da se pregovori, mimo očekivanja, ipak nastavljaju, već je podgrejala strasti u Prištini u kojoj se vrši sve veći pritisak da se proglasi nezavisnost koju bi druge države pojedinačno priznavale.

Albancima se veoma žuri i nema sumnje da pregovori, ni kada početkom marta budu vođeni na najvišem nivou, kako je najavio Ahtisari, neće mnogo ličiti na pregovore. Ni prištinski tim, ni bivši finski posrednik ne pokazuju previše entuzijazma, a između fraza o boljoj budućnosti Kosova i multietničkom društvu, uvek se nađe i koja reč o tome da “nema realne alternative za Ahtisarijev plan”. Wegov zamenik Alber Roan u intervjuu Vijener cajtungu, ovako objašnjava trenutnu situaciju: “Šta da se radi kad nijedna strana nije voljna da se odrekne svojih temeljnih pozicija? Ili ćemo reći da ne možemo da nađemo nikakvo rešenje i tako zadržimo sadašnje stanje ili će međunarodna zajednica preko Saveta bezbednosti UN doneti odluku, iako se jedna od strana sa njom neće složiti.”