Sudbina najjužnijih Srba

Ponovo je zategnuto u Štrpcu. Do pucanja. Kao pred blonj up, kako je Kondoliza Rajs sasvim slikovito, neki dan, opisala mogući kosovski epilog i prejudicirala eksplozije tri vozila Unmika u Prištini koje je podmetnula OVK. Ali, živalj usamljene srpske enklave na jugu, omeđen Prizrenom, Suvom Rekom, Uroševcem i Kačanikom, ne pokazuje nemir. Zategnuto jeste, ali tek u iščekivanju velikog događaja. Bilo kakvog. A Štrpčani su daleko pribraniji nego pred izbegličke reke juna 1999. ili marta 2004. godine. Jer, scenario im je već poznat, a tu je, podno Šare, ostalo i nešto od endemske izdržljivosti, nagona za opstankom u dolini Lepenca.

Na strmom putu između Viče i Gotovuše, prvog mešovitog a drugog srpskog sela, srećemo Stanka, do kolena u blatu. “Ja odavde nigde ne idem, ako ćeš da znaš”, kratko će Stanko na pitanje: šta ako. Kopa kanal za telefonske kablove. Beogradska firma, gotovuški preduzetnik. Zaradi se deset evra na dan. “Nema od čega da se živi. Nekad fabrika bila. Ivo Lola Ribar. Ugašena. Radili smo u drvni kombinat u Uroševac, Janković, Kačanik, to sve ugašeno. Šiptari rade, nema za Srbe.” Deca velika, završila školu, ćerke u kući s majkom, sin sa njim, u kanalu. “Ostajem ovde, pa kako bude. Neće mene niko oterati”, nevoljno će mladić i nastavlja da kopa. Ne želi ni da se slika, ni da govori za novine. Stanko dodaje: “Bolje da poginem u ovaj kanal nego da idem dalje. Nek dođu da me ubiju ovde. Ovde sam se rodio. Ovde sloboda nije bila nikad, i neće ni da bude. Pre što smo živeli sa Šiptare i sa Cigane, sa svaku veru smo drugovali, al’ kad izgubiš poverenje, teško se vraća. Nego, Beograd neka vrati sve one što su otišli s Kosova. Posao da mu ne daje u Kraljevo i Niš, nego ovde posao, da se vrati, da smo mi ovde jači, a ne da se slabimo.”

Prema Oebs-ovim podacima, u februaru 2001. u opštini Štrpce živelo je 9 099 kosovskih Srba (66,7 odsto) i 4 500 kosovskih Albanaca. Posle pogroma 17. marta i stalnih pritisaka na južnu srpsku enklavu, taj odnos Srba i Albanaca je, kako tvrde meštani, i dalje tu negde, oko 65 prema 35, ili nešto manji, što opet ne odstupa mnogo od Oebs-ovih podataka ako se zna da u opštini ima ukupno oko trinaest i po hiljada ljudi. Mada, ima Štrpčana, tzv. terenaca, koji tvrde da Srba u Sirinićkoj župi ima 12 000, a da statistike služe za dezorijentaciju i zastrašivanje Srba. Ivica Pužić, sekretar Crvenog krsta Štrpce, kaže: “Od juna 1999, po dolasku Kfora i Unmika, kidnapovano je 12 ljudi, sedmoro ubijeno. Veliki strah je ušao u Sirinićku župu, kada su, marta 2004. ubijeni Dobrivoje i Borko Stolić, otac i sin, povratnici u selo Drajkovce. Od avgusta do novembra 2005. bilo je šest, sedam velikih incidenata. U oružanom napadu, na putu Uroševac – Štrpce, ubijeni su mladići Ivan Dejanović i Aleksandar Stanković, a ranjeni Aleksandar Janićijević i Nikola Dukić. Minirani su spomenici, vozila kosovske policije su tri puta napadana, baš na putu od Uroševca prema Štrpcu, što je naša glavna veza sa centralnim i severnim Kosovom i centralnom Srbijom. Jasno je da postoji samo jedan cilj: proterivanje Srba iz Štrpca.”

Terenac nas vozi u selo Gotovuša, na desnoj strani Lepenca, 3-4 kilometra istočno od Štrpca. Ovo selo se, pod tim imenom, prvi put pominje još 1455. u turskom popisu Oblasti Brankovića, kao veliko selo sa 64 srpske kuće i popom Bogošem. “Danas ima oko 300 kuća, a svaka kuća najmanje pet članova”, kaže terenac. Što bi u prevodu značilo da smo za 552 godine ili pet i po vekova uspeli da sazidamo 236 kuća više u selu Gotovuša. Stižemo kod Miće. Puna kuća, Mića ima troje dece. Dva sina i kćer. “U Gotovuši, nijedna kuća nije ispod troje dece. Imaju i po petoro i šestoro”, priča Mićina supruga. A majka Mićina se smeje: “Tako je i po drugim selima. U Sušiće, Sevce, Berevce... Jedan ih ima sedam. Sve u jedne gaće idu. Svi ovaki, jaki. U jednu kuću ima i devet dece.”

Miloš Jovanović, istraživač saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu i predsednik NVO “Aktivni centar”, reći će za NIN: “Ako imamo iole ambicija da bar ostanemo u igri za budućnost na ovoj zemlji, treba da učinimo sve da Srbi koji su oduvek ovde na Šar-planini i podno nje, tu i ostanu. Štrpce je, geopolitički, veoma važno za Srbiju, i treba ga svakako sačuvati. Srbija bi morala da se izbori za njegov autonomni razvoj u slučaju nezavisnosti Kosova.”

Pao je mrak, terenac nas vozi do hotela “Narcis”, i priča kako su 2000. sirinićke babe napale Amerikance gvozdenim vilama. Zato što su uhapsili jednog Srbina, zbog posedovanja oružja. Da li su se branili Amerikanci? “Nisu mogli jer su izbođeni bili”, smeje se terenac. “Nije baš zgodno kad osetiš gvozdenu vilu. A da pucaju, nisu mogli, babe su to.” Sirinćani blokirali put, protestovali. Žene, deca, svi. I vratili im komšiju. Spustili ga helikopterom. Da li Srbi na Kosovu danas imaju oružje? “Nemaju”, kratko će. I uvereno nastavlja: “Borićemo se za svoja prava svim raspoloživim sredstvima. Ako svi imaju ljudska prava, imamo ih i mi.” Kako ćete da se borite? “Ako imamo hemijsku olovku, hemijskom u oko.”

Kiša u Štrpcu. Isključena je struja na nekoliko sati. Stigli smo na vreme u hotel.

“Narcis” je jedan od tri hotela “Ineks ski-centra Brezovica”, koji je finansiralo i izgradilo preduzeće “Ineks” iz Srbije. Ski-centar Brezovica se nalazi na Šar-planini, 12 kilometara od naselja Brezovica u opštini Štrpce. I još nije privatizovan. Gostiju skoro da nema. Skijaju se kforovci, albanska deca, dođe i šačica turista iz Beograda. Pre neki dan je dr Nenad Popović, šef Ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju, rekao da je privatizacija Ski-centra jedva zaustavljena i da je malo falilo da Brezovica ode “na doboš”. Štrpčani uveravaju, pravo u ruke Bedžetu Pacoliju.

Jovica Budurić, upravnik “Narcisa”, pak, veruje da je ogromna greška što Srbija nije privatizovala na Kosovu nijedno preduzeće, čak ni u severnom delu, gde je politička situacija mnogo povoljnija. Jer, sa Ahtisarijevim planom nećemo imati mnogo izgleda da sami privatizujemo srpsku imovinu. Po tom planu vlasnička prava u preduzećima u javnom sektoru preneće se na Kosovo, a starateljstvo nad preduzećima u društvenom vlasništvu i nad njihovom imovinom imaće institucija-naslednica Kosovske povereničke agencije. Ukratko, prođe li Ahtisarijev plan, izgubili smo i Brezovicu. Teško da će Srbima u Štrpcu, u tom slučaju pomoći i hemijske olovke. Jer, čije su žičare, njegova je i planina. Jedino kad bi se našao neki bogati super-Srbin u belom svetu koji bi smeo da stane na crtu Bedžetu Pacoliju. Ili Ekremu Luki. Ili Fljorinu Krasnićiju. Ali i da se oženi Albankom, jer je u kosovskoj privatizaciji jedno jedino preduzeće prodato nealbancu, zapravo Bugarinu, koji je, pogađate, oženjenom Albankom. Eto zato skijašu Mlađanu Dinkiću nije, recimo, zimus palo na pamet da se spusti Livadama, Lavljim vratima ili Crvenom karpom na Brezovici. Valjda baš zato što su to mnogo opasnije staze od onih kopaoničkih. Ako niste hrabar skijaš, Brezovica nije za vas, upozoravaju Štrpčani.

Dobra vest bila bi da nam se na pregovorima usvoje amandmani na svaki predlog Martija Ahtisarija, a mi samo treba da budemo konstruktivni, kako nas je utešio Vuk Jeremić, savetnik predsednika. Ako bismo se, pak, držali principa realnosti, što nam odavno savetuje Goran Svilanović, ne bi bilo loše primetiti da u Štrpcu uopšte ne morate da menjate dinare u evre, jer dinar sasvim lepo prolazi. Da samo Beoput, naravno sa beogradskim registracijama, čisti put do “Ski-centra Brezovica”, da u Štrpcu radi srpska PTT služba i da Mobilna telefonija Srbije i Telenor rade isto tako dobro u Štrpcu kao i u Subotici, a deca u osnovnim i srednjim školama uče po programima Ministarstva prosvete Republike Srbije. Više puta su im stizali razni međunarodni predlozi ne bi li se školski programi na Kosovu ujednačili, ali bezuspešno.

Novica Krstić, direktor Ekonomsko-trgovinske škole “Jovan Cvijić”, kaže: “Pre nekoliko godina, 1. septembra 2004. Šiptari su dolazili da nam otmu školu u Gornjoj Bitinji, to je istureno odeljenje tehničke škole, mahom mašinski smer. Hteli su da uđu u školu koja je pod ingerencijom Republike Srbije. Fizički smo ih sprečili. Vređali su nas, pretili, zvali policiju. I na kraju, otišli.” Slično je bilo i sa poštom u Štrpcu. “Ali, ljudi su je odbranili”, kaže terenac. I šta ako bude proglašena nezavisnost Kosova? Šta očekujete? “Borbu”, kratko će direktor Krstić.

A šta na sve to kažu meštani enklave Štrpce? Prvo, veruju, iako je apsurdno, da će Srbija uspeti u svojim “konstruktivnim” težnjama da Kosmet sačuva u sastavu Srbije. Ali, ukoliko Srbija to ne uspe, spremaju se na rezervnu varijantu.

Možda statut za eventualnu nezavisnu oblast Štrpce deluje na prvi pogled pretenciozno, ali ne treba zaboraviti da površina opštine Štrpce nije ništa manja od površine drugih mikrodržava, da Sirinićka župa raspolaže važnim prirodnim resursima i da je konačno ta zemlja, i istorijski i demografski, srpska. Iz tih razloga niko nema pravo da je poklanja.

Suštinska autonomija Štrpca u okviru eventualno nezavisnog Kosova, sa zakonodavnom, policijskom, poreskom, kulturnom i prosvetnom autonomijom, u svakom slučaju, predstavljala bi minimum. Cilj je ipak veći.

U slučaju nametnutog rešenja, dakle, oni će se boriti, i ukoliko istraju, biće im potreban pravni dokument za pregovore, recimo statut autonomne oblasti. A cilj je zapravo, samo jedan: da uticaj vlasti kosovskih Albanaca na život Štrpca u nekakvoj samostalnoj državi Kosova bude minimalan ili nepostojeći. U svakom drugom slučaju, Kosovo bi ostalo u nekoj vezi sa Srbijom, pa Albanci ne bi mogli da upravljaju Štrpcem, kao što bi upravljali u nezavisnom Kosovu.

I, da, naravno, da bi ta suštinska autonomija Štrpca mogla da opstane, “Ski-centar Brezovica” bi neizostavno morao da ostane u srpskim rukama, privatnim ili državnim, svakako čistim, pa šta košta da košta. Dalje, Štrpce bi, uz pomoć Srbije, trebalo da reši pitanje snabdevanja električnom energijom. “Nije to nikakav problem”, kaže Mića iz Gotovuše. “Štrpce ima potencijal za dve mini-hidrocentrale, koje su i onako nekad postojale, samo što bi neko trebalo da ih rekonstruiše.” I treće, Štrpce nema hiruršku salu. Pa čim vam je potrebno nešto više od recepta ili sitne intervencije, to može da se uradi samo 100 km dalje u Gračanici ili Severnoj Mitrovici. U slučaju nemira, egzodusa, kao što je bilo 1999. ili 2004, enklava se zatvori, putevi blokiraju, i veliki broj života je zato doveden u pitanje. Eto, to muči Štrpce.

Terenac nas vozi u Severnu Mitrovicu, na autobus za Beograd: “Eh, da mi nije Sevce, Berevce i tri kuće u Jažince... Znao bih ja!”