Urbanistički placebo

“Euforija građanskih protesta mora da se prenese u gradsku upravu!

Beograđani imaju pravo da u kratkom vremenu osete promene, njih ne interesuje komplikovana procedura formiranja administracije. Optimizam mora da bude naš osnovni program!”

Tako je govorio prvi, demokratski gradonačelnik Beograda, dr Zoran Đinđić, stojeći u malom salonu Starog dvora, okružen članovima svog kabineta.

Mladi, obrazovani ljudi, pristigli sa različitih krajeva sveta i gurnuti u realnost birokratije, dobili su svoj prvi zadatak. Trebalo je u što kraćem vremenu istražiti koji su bili prvi koraci novoformiranih, demokratskih gradskih uprava u okruženju: Budimpešta, Sofija, LJubljana, Zagreb, Tirana...

Nakon nekoliko dana gradonačelnik je imao na stolu traženo. Prelistavajući žustro pred nama brdo papira, zaustavio se na trenutak na slici jednog grada i uzviknuo pobedonosno: “O ovome sam vam pričao! Ovo je urbanistički placebo efekat!”

Gradonačelnik je u ruci držao sliku Tirane. Bila je to priča o jednom mladom, van Albanije školovanom političaru, koji je nakon izbora za gradonačelnika Tirane zatražio pomoć Evropske unije.

Kako bi Evropa mogla da pomogne Tirani?, pitali su zvaničnici Unije. “Mi smo jako siromašan i zapušten grad”, rekao je mladi gradonačelnik, “ali bi bilo neukusno tražiti od vas da nam izgradite vodovod, kanalizaciju i puteve. To ćemo morati sami, malo-pomalo, sledećih nekoliko decenija. Vi nam danas možete pomoći donacijom velike količine farbe.”

Farbe? Zbunjeni zvaničnici tražili su objašnjenje, a ono je bilo vrlo jednostavno i uočljivo svega nekoliko meseci nakon donacije. Decenijama je Tirana građena u oskudnom stilu komunističke prestonice, uniformno i bezbojno. A onda, preko noći, u plavo, crveno i žuto ofarbane stare fasade, stvorile su utisak novog i modernog. Narod je osetio promenu i taj osećaj je bio zamajac svakojake aktivnosti koja je Tiranu počela da izvlači iz bede.

Sutradan smo započeli jedan od projekata jačanja narodnih mišića, “čišćenje obala reka i okućnica”. Beograđani su pozvani da svake prve subote u mesecu masovno izađu ispred svojih zgrada i sami očiste ulice, dvorišta i parkove. Gradski čelnici predvodili su akcije u koje se uključilo na hiljade građana i na desetine ambasadora sa metlama u rukama obilazeći svoje kuće i rezidencije. Bio je to početak. Nije smeo proći dan bez dobre ideje, nedelja bez akcije.

Energija i optimizam novog gradonačelnika bili su zarazni. Osećalo se to već u samom Dvoru u kome su kuriri, portiri, referenti i drugo osoblje, i sami sebi neobični, preskakali stepenice i žurili niz hodnike. Stari dvor, koji je ličio na Zabranjeni grad decenijama unazad, postao je pejsmejker Beograda.

Zoran Đinđić je znao da, u tom trenutku najviši stepen vlasti koju ima, mora iskoristiti za promovisanje politike za koju se zalagala Demokratska stranka, sa njim na čelu. To je značilo u neku ruku prevazilaženje administrativnih ingerencija svog položaja. Drugim rečima, smatrao je Đinđić, gradonačelnik mora osim obezbeđivanja sigurnosti svojih građana u komunalnom smislu, ulivati optimizam i činiti realističnom viziju o gradu koji želi da ostavi iza sebe. Takav pristup podrazumevao je što hitnije povezivanje Beograda sa državama i gradovima razvijene Evrope. To je značilo snažnu socijalnu politiku. Podrazumevalo je i efikasnu kontrolu raspolaganja narodnim parama. Najzad, takva politika je vodila ka stvaranju novog imiya nekad poštovane prestonice Balkana, atraktivnog Beograda u svakom smislu, kulturnom, poslovnom, zabavnom.

Zoran je putovao, primao visoke zvaničnike, smirivao ulične prodavce, obilazio narodne kuhinje, učestvovao u sastavljanju zakonskih predloga, posećivao gradske manifestacije, gostovao svakog ponedeljka na radiju, odgovarao dnevno na pitanja građana u novinama, vozio autobus, tramvaj i bicikl gradskim ulicama, bio je svuda i u svakom momentu.

Sada mi se čini da ga je stalno gonio osećaj nedostatka vremena da uradi to što želi. Za kratko vreme preći što duži put mogao je samo neko ko je živeo kao Đinđić. Tek kad radite sa takvim čovekom, prateći njegov ritam, shvatite u kakvoj ste nirvani živeli pre toga. Taj kratki mandat u Skupštini grada bio je prava kometa. A onda, kada prizovete sećanje na te dane, ređaju se događaji i projekti za koje je teško poverovati da su se dogodili za svega nekoliko meseci.

Akcija uvoza deset autobusa dobijenih na poklon od grada Berlina, uz neverovatne prepreke koju je postavljala Miloševićeva policija i carinska služba, bila je prva velika pobeda nad režimom od priznanja rezultata lokalnih izbora. Beograđani su ih nazvali “berlinci” i oni i dan-danas prevoze putnike.

Postavljanje skulpture dvoglavog orla na kupolu Starog dvora umesto petokrake, sa trilerskim zapletom aranžiranim uz pomoć koalicionog partnera, predstavljalo je ozbiljan udarac komunističkoj ideologiji.

Izgradnja biciklističke staze uz Savski kej i čišćenje obala reka označili su korak u susret prirodi i približavanje standardima Evrope.

Inicijativa za formiranje nove prigradske opštine Surčin i predlog modernog Zakona o lokalnoj samoupravi, bio je početak decentralizacije vlasti.

Proslava gradske slave sa liturgijom, korak u susret tradiciji.

Povezivanje sa gradovima u okruženju Skopljem, Sofijom, Budimpeštom, Banjalukom, bilo je želja za efikasnom privrednom regionalizacijom.

Nabavka dvadeset novih tramvaja i pedeset autobusa, iniciranje stvaranja rečnog taksi prevoza, otvaranje čitaonice i postavljanje semafora za slepe, inoviranje projekta metro, besplatne projekcije dečijih filmova u Domu sindikata... Zaista je teško setiti se svega što je poteklo iz Kabineta dr Zorana Đinđića u šestomesečnom mandatu.

Naravno, uz svesrdnu opstrukciju institucija i državnih organa pod kontrolom režima.

A šta nije stigao da uradi gradonačelnik Zoran Đinđić? Na to pitanje odgovorio je sam u izjavi novinarima dan nakon smene: “Naravno da bih bio ponovo gradonačelnik, ali pod drugačijim uslovima. Ne sa ljudima čiji je glavni interes da napune yepove. Beograd je siromašan, ali jako mnogo novca prolazi kroz njega i dnevno se u Beogradu može pokrasti milion dinara. To je i bila moja najveća trauma, da ne mogu da sprečim ono što vidim i znam da se događa. Najviše se gadim korupcije i zaista sam morao da izvežbam stomak ovih šest meseci da to čujem, slušam i gledam, da mi službenici svaki dan prijavljuju, a ja ne mogu ništa.”

Naravno, spremajući se da sa njim napustim Stari dvor, i ja sam imao pitanje za gradonačelnika: “Šta ćemo sad?”

“Da za nekoliko godina pređemo preko puta i tamo petokraku zamenimo orlom”, odgovorio je, a onda kao pobednik, sa uzdignutom rukom i osmehom na licu sišao sa trona, budući premijer Srbije.

SiniŠa Nikolić,

šef Kabineta gradonačelnika dr Zorana Đinđića