Kome gori belo blago

Na Pešteri se sada uzgaja oko 25 000 ovaca, iako bi tamošnji stočari mogli da drže i pet puta veće stado. Ovčarstvo je u opadanju i u drugim delovima Srbije, a jedan od glavnih razloga za to je što stočari nemaju kome da prodaju vunu, a često ni mleko i meso. Vuna im je, ipak, najveći problem.

- Nekada smo na Pešteri vunu nazivali belim blagom. Od nje su se proizvodili ćilimi, pokrivači i kompletna odeća, a onda je naišlo vreme kada je šišanje ovaca postalo skuplje nego vuna. Qudi su posle šišanja bela runa odlagali na tavane ili u podrume, gde su propadala, čekajući kupce. U vreme sledećeg šišanja ovaca staru vunu su bacali i spaljivali da naprave mesto novoj. Tako je bilo sve dok nismo pokrenuli posao kada nam je FAO dao mašine za šišanje ovaca i mašine za presovanje vune. Ono što je najbitnije, doveli su nam menadžera iz Bretforda, sa kojim smo ugovorili cenu od 40 dinara za kilogram. Zadruga “Sjenička ovca” je od tada, u poslednje dve godine izvezla u Englesku 100 tona vune, a mogli smo i više. Ipak, zadovoljni smo jer posle dužeg perioda stočari konačno ponovo imaju korist i od tog proizvoda, kaže Edip Rahić, direktor “Sjeničke ovce”, objašnjavajući da im veliki problem u poslovanju predstavlja to što nemaju skladišni prostor.

Zadruga “Sjenička ovca” jedina otkupljuje vunu, ne samo na Pešterskoj visoravni već u celoj jugozapadnoj Srbiji, a interesovanje stočara izuzetno je veliko. Za sada, međutim, ne mogu da otkupe ni svu proizvodnju s Peštera jer, u ovom ekološkom kraju godišnje proizvedu 50 tona vune.

Englezi, inače, vunu s Peštera uvoze za proizvodnju tepiha.

- Vuna je ono što nas je okupilo oko zadruge. Svesni smo da je naša vuna srednjeg kvaliteta. Da nije za izradu najkvalitetnijih štofova i odevnih predmeta. Pokušali smo za iste namene svoju vunu da prodamo i zrenjaninskom “Proleteru”. Ali, oni su nam nudili samo 15 dinara po kilogramu. To je malo jer, Englezi su dokazali da naša vuna vredi više, objašnjava Rahić zamerajući državi što je obećala a ne pomaže stočarima s Peštera.

Ministarstvo poljoprivrede obećalo je sredstva za magacin. Ali, tih 716 000 dinara još nije stiglo.

- Traže nam toliko papira i dokumenata koje je teško prikupiti, da ćemo na kraju odustati od njihove pomoći. A potrebno nam je skladište jer mi proizvodimo oko 50 tona vune godišnje. Planiramo i otkup vune iz cele Srbije. Ideja je da napravimo tri punkta za otkup, pakovanje i skladištenje, tako da bismo mogli da ugovaramo i veći izvoz, planira Rahić, komentarišući da nema otkupa vune ni na Kosovu i Metohiji, kao ni u Crnoj Gori i Albaniji.

Zanimljivo je da cenu od 10 do 15 dinara pored “Proletera” nude i nakupci, šverceri, koji vunu dalje preprodaju u Turskoj i Bugarskoj. Ogorčeni zbog toga što im ta cena ne pokriva ni sam trošak šišanja ovaca i pakovanja vune, stočari odbijaju da im je prodaju po toj ceni. Da je ne bi ponovo spaljivali, kao doskoro.

Komentarišući da je šteta što je ovčarstvo u Srbiji u krizi, Milan Prostran iz Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije, kaže da ga ne čudi što Englezi proizvode tepihe od vune.

- Očekujem da će doći renesansa vune a time i ovčarstva, ne samo na Pešteri već u celoj Srbiji. Jer, u svetu je već krenuo trend vraćanja prirodnim materijalima. U hrani, pre svega ali i kod odevnih predmeta. Vreme vune će ponovo doći a tu je šansa za preporod ovčarstva. Pešterska visoravan je ekološki nezagađen deo Srbije, dakle i za proizvodnju mesa i mleka koja ispunjava visoke ekološke standarde, kaže Prostran.

Nije tajna da je Pešter ekološki verovatno najzdraviji kraj u Evropi. Na državi, koja stalno priča o tome kako će brendirati Srbiju i autentične proizvode, sada je da stočarima sa visoravni pomogne da na svetsko tržište, pored vune plasiraju odistinski zdravu hranu koja se tamo visoko kotira. Sjenički sir i mleko ovde se već proizvode. Seljaci, međutim, kažu da im se ne isplati da mleko odvoze u grad i tamo ga prodaju, pa ga, kao i sir, prodaju nakupcima, ispod svake cene.