Pročišćenje duše i tela

Počeo je najduži i najstroži post u Pravoslavnoj crkvi – Vaskršnji post, koji se još zove Veliki, Časni post ili četrdesetnica, pošto sa Strasnom sedmicom traje 48 dana.

Hramovi, pogotovo prve i poslednje nedelje, biće znatno puniji nego što je uobičajeno. Za mnoge je ovo vreme drugačijeg režima života. Nekada je to i sama država uvažavala i podsticala. Tako, istaknuti teolog Aleksandar Šmeman, profesor crkvene istorije i liturgičkog bogoslovlja na Akademiji svetog Vladimira u Wujorku, piše da su u prošlosti u pravoslavnim zemljama, za vreme Velikog posta, svi slojevi društva prihvatali određeni ritam života, određena pravila koja su podsećala da je vreme posta. Navodi primer Rusije, gde se, kaže, nije moglo zaboraviti da je post, ako ni po čemu drugom a ono po posebnom načinu zvonjenja crkvenih zvona. Pozorišta su bila zatvorena. A u još davnija vremena i sudovi su obustavljali rad.

„Sve ove spoljašnosti nisu mogle čoveka da prisile na pokajanje ili na duhovni život.

Međutim, one su stvarale izvesnu atmosferu – neku vrstu posne klime – u kojoj je čovekov napor bio lakši”, beleži Šmeman.

U međuvremenu, pogotovo za vreme komunizma, stvorena je sasvim drugačija klima. Post je korišćen kao povod za progon. U školi se gledalo koja deca poste. A u vojsci gotovo niko se nije usuđivao da odbije mrsnu hranu ni na Veliki petak!

Komunizam je propao, ali su i dalje ostale „navike” u njemu stvorene. Veliki koncerti zakazuju se čak i na Veliki petak, najžalosniji dan u hrišćanskom kalendaru, kada mnogi pravoslavni vernici ne jedu, ne piju, retko uključuju radio i televiziju i pri tom nastoje da što manje reči prozbore. Tako je bilo i pre neku godinu, u Kruševcu, gradu svetog kneza Lazara, gde je, baš za Veliki petak, zakazan koncert nekih od najpoznatijih estradnih zvezda, što je izazvalo veliki protest. Ali, i pored takve “lekcije”, u Ivanjici se priređuje otkrivanje spomenika Draži Mihailoviću, uz pesmu i igru, i to baš na Veliku subotu, kada hrišćani postom i molitvom obeležavaju dan kada je Gospod Isus Hristos bio u grobu. Priređuje to stranka koja svoje prostorije kiti ikonama; danas vanparlamentarna stranka...

Nažalost, i mnogi od onih koji bi da poste, ne shvataju pravu suštinu posta, a neki i ne znaju tačno kako bi trebalo da se posti.

Često se može čuti: sad će post, pa ću da držim dijetu. Ako je cilj dijeta, onda to nije post, u hrišćanskom smislu reči. Jer, kako Crkva uči, suština posta je u – duhovnom preobražaju čoveka. A to se, kako se često ukazuje, ne postiže samo telesnim postom, uzdržavanjem od određene vrste hrane i uopšte ograničavanjem hrane koja se unosi u organizam, već je potreban i duhovni post, pod kojim se podrazumeva uzdržavanje od svakog greha, ali i jedan aktivan odnos čoveka, svakog posebno, u činjenju dobrih dela. Vladika Artemije ističe da nije moguće deliti ova dva posta, pošto „nije moguće telom biti slastoljubiv, a dušom bogoljubiv”.

Mitropolit Amfilohije napominje da post na prvom mestu zahteva umerenu ishranu, promenu u hrani i upotrebu hrane koja nije škodljiva za organizam i koja ga ne preopterećuje. Jer, „takva promjena i uzdržavanje od hrane pomaže unutrašnjoj promjeni srca i duše, omogućuje intenzivniji duhovni život, oslobađanje od rđavih navika, dublje poznavanje samoga sebe, slobodnije traganje za tajnom Božjom u sebi, brigu o sticanju vrlina”.

Polazi se od telesnog posta, ali se ne završava na njemu. On sam po sebi nije dovoljan. Na to su ukazivali i mnogi sveti oci. Tako, sveti Vasilije Veliki poručuje: „Korist od posta ne ograničavaj samo na uzdržavanje od jela, zato što je istinski post udaljavanje od zlih dela.” A sveti Jovan Zlatousti kaže: „Ne govori: ja sam toliko i toliko dana postio, to i to nisam jeo, ni vina pio..., nego mi pokaži jesi li postao krotak od gnevljivog, kakav si bio, i čovekoljubiv od grubog, kakav si dotle bio? Jer ako si ispunjen gnevom, zašto onda ugnjetavaš svoje telo? Ako je unutra zavist i koristoljublje, kakva je korist što piješ vodu?” U tom duhu govori i sveti Atanasije Veliki: „Nije uspeo onaj koji posti samo od jela, nego onaj koji je odstupio od svake zle stvari; tome se računa post. Jer ako neko posti, a ne drži usta svoja da govore zle reči, ili gnev, ili laž, ili zakletvu, ili govori protiv bližnjega, nikakve on nema koristi, nego gubi sav trud.”

Zato će sveti Jovan Zlatousti reći: „Ko svodi post samo na uzdržavanje od hrane, taj sramoti post. Nisu samo usta dužna da poste – ne, neka posti i oko, i uho, i ruke, i noge i sve naše telo.” Potrebno je da čovek celim bićem svojim bude posvećen cilju koji post ima – izbegavanju i očišćenju od greha i duhovnom uzdizanju.

Nisu u mogućnosti svi da poste na isti način, niti se to od svih traži. Pošto je smisao posta da se „smiri telo”, da čovek ovlada svojim strastima, kanoni dopuštaju da se od njega izuzmu bolesni i nemoćni, jer je sama bolest ili kakva druga nevolja telo smirila, pa bi bilo nepotrebno i postom ga slabiti. Otuda sveti Timotej Aleksandrijski kaže: „Post je ustanovljen radi smirivanja tela. Ako je, dakle, telo smireno i bolesno, treba da uzima jela i pića koliko hoće i može da podnese.” Patrijarh Pavle, pak, na ovo dodaje: „Razume se da se ovim misli na jelo posno.” Razrešenje na neku vrstu jače hrane dopušta se i onima koji se bave kakvim teškim poslom. Ali se ne dopušta da čovek sam sebe razreši takve obaveze, već se zahteva da to bude uz saglasnost njegovog duhovnika.

Na pitanje koja je mera posta, sveti Vasilije Veliki odgovara: „U duhovnom postu mera je jedna i važi za sve – potpuno udaljavanje od svega što vodi grehu. A što se tiče uzdržavanja od hrane, tu su mera i način upotrebe različiti: zavise kod svakoga od njegovog uzrasta, zanimanja i stanja tela.”

Po strogosti i načinu uzdržavanja od hrane, u životu Pravoslavne crkve ima pet kategorija posta. Prva je potpuno uzdržavanje od svake vrste jela i pića, čak i od vode (što je propisano za Veliki petak i prva dva dana Velikog posta). Druga, suhojedenje, kada je samo jedanput dnevno, „posle devetog časa” (tri sata po podne), dozvoljeno uzeti hleba i vode. Treća, post na vodi, kada se uzima hrana spremana na vodi, bez ulja i vina. Četvrta, post na ulju i vinu, kada se, dva puta dnevno, uzima hrana spremana na ulju i pije vino; u ovom postu mogu se koristiti i morski plodovi (rakovi, lignje, školjke). I, peta kategorija, post na ribi, kao najblaža vrsta posta, kada se uzima hrana spremljena od ribe.

Za koji post će se ko odlučiti ne zavisi samo od volje čoveka, već i od spremnosti njegovog organizma za određenu vrstu posta. I preterano revnovanje može da naškodi, pa, tako, prepodobni Kasijanin Rimljanin piše: „Krajnosti (preterivanja), kako govore sveti oci, bilo na jednu ili drugu stranu podjednako su opasne – i preterani post, i prejedanje.”

Protivnici posta često uzimaju izvan konteksta neke od reči iz Svetog pisma, kao one da greh ne ulazi na usta, nego izlazi iz usta..., i na taj način opravdavaju svoje nepošćenje. Odgovor sa druge strane, od onih koji poste, glasi: da ne bi greh izlazio iz usta, čovek mora da pazi šta unosi u usta!

„Očistivši tako svoju dušu od prljavštine greha i ukrasivši je ukrasom vrlina, mi se udostojavamo najvećeg dara Božjeg u ovom svetu – primanja samog Gospoda u Svetoj Tajni pričešća”, kaže naš patrijarh Pavle.

Po svetim ocima, a i po samom Svetom pismu, post i molitva su krila koja verujućeg čoveka uzdižu do Carstva nebeskog. „Post dovodi dušu do pola puta spasenja, molitva je dovodi do rajskih vrata, a milostinja otvara ta vrata”, govorio je sveti vladika Nikolaj.

Pošto se zahteva da čovek celim svojim bićem posti, teolozi preporučuju uzdržavanje u postu od svake vrste zabave – odlaska u pozorište i bioskope, na žurke, gledanja neprimerenih televizijskih programa i čitanja takve literature, slušanja muzike koja raspaljuje strasti...

Iz tog razloga Aleksandar Šmeman savetuje da se, za početak, drastično smanji slušanje radija i gledanje televizije za vreme Velikog posta. Nije pogrešno, veli, ako se, na primer, i dalje prate vesti ili izabran, ozbiljan i interesantan, intelektualno ili duhovno obogaćen program. Za vreme posta, kaže, trebalo bi „prestati sa 'odanošću' televiziji koja čoveka pretvara u predmet u stolici, koji bulji u ekran i pasivno prihvata sve što iz njega izlazi”. I navodi primer iz svog detinjstva (a to je predtelevizijsko doba), kada je njegova majka obično zaključavala klavir za vreme prve, četvrte i sedme nedelje Velikog posta.

„Tišina stvorena odsustvom svetske buke koju stvaraju sredstva masovnih komunikacija treba da bude popunjena pozitivnim sadržajem”, napominje Šmeman. I ističe da bi trebalo čitati produhovljena dela. To ne moraju sve da budu religiozne knjige, jer, kako kaže, nisu svi ljudi pozvani da budu teolozi. Osim toga, dosta „teologije” utkano je i u izvesna literarna dela. A „Crkva blagosilja sve što obogaćuje naš intelekt, svaki plod pravog ljudskog stvaralaštva, koji pravilno upotrebljen donosi duhovne vrednosti”.

Neki od svetih otaca bavili su se i pitanjem posta u bračnom životu. I njihova najčešća preporuka je da supružnici čuvaju sebe u čistoti o praznicima, nedeljama i posnim danima (sredom i petkom). Ali se napominje da dan, po crkvenom računanju vremena, počinje uveče, od šest sati, iz čega proizlazi da čuvanje sebe počinje uoči prazničnog ili posnog dana, do večernjih časova pred sledeći dan.

Uzimaju se u obzir i slučajevi kada supružnici nisu složni o tom pitanju, pa jedno od njih pada u očajanje, zbog revnosti u uzdržanju onog drugog, što se najčešće dešava za vreme višednevnog posta. Prema preporuci apostola Pavla, uzdržanju ima mesta samo ako postoji jednodušna saglasnost oboje supružnika. A ako je jednom od njih to opterećenje, pa zbog toga gubi duševni mir, onda uzdržanju nema mesta. Prema zapovesti apostola Pavla, supružnici ne treba da odbijaju jedno drugoga, ali se pri tom narušava svetost praznika ili posta. U tom slučaju i sam brak biva narušavan duševnim dramama, s jedne ili s druge strane, ali i obostrano.

Bilo je i drugačijih slučajeva, da se supružnici, radi negovanja duhovne čistote, sporazumno razdvoje od postelje. Takav primer, recimo, iščitava se iz žitija svetog Jovana Kronštatskog.

Kao što se iz ovih i drugih primera vidi, Pravoslavna crkva nije kruta i stroga u svojim pravilima, kako to obično neupućeni, posmatrajući sa strane, zaključuju; ona pruža mogućnosti i pokazuje put duhovnog uzrastanja, pa dokle ko dostigne.