Sam sebi nesreća

Računica smrti na srpskim putevima, ako se broje poginuli od početka do kraja godine, pruža užasno i jednostavno predviđanje za tekuću 2007: ako statistika kaže da su, deceniju unazad, na domaćim drumovima dnevno ginule po tri osobe, u tekućoj godini moglo bi da bude oko 1 000 mrtvih vozača, suvozača, ili putnika na zadnjim sedištima.

Dve saobraćajne nesreće februarskog “crnog vikenda”, kada je osmoro mladih ljudi poginulo (kod Bačke Topole i Aleksandrovca), ponovo su, bar na trenutak, alarmirale javnost. Povodom ovih i drugih slučajeva na prvom mestu kao razlog navodi se prebrza vožnja; na drugom nepropisno preticanje, na trećem konzumiranje alkohola i na četvrtom nepoštovanje saobraćajnih propisa. A ponekad, sva četiri činioca stapaju se u jedan, kao u slučaju nesreće kod Bačke Topole, a to je više nego dovoljno da četvorica mladića izgube živote. Vraćali su se sa Pink partija na Paliću, a da bi preduslovi za potpunu nesreću bili kompletni, autoput Subotica-Novi Sad bio je tog jutra, 11. februara, klizav i obavijen maglom.

Stručnjaci crni bilans nesreća objašnjavaju i drugim razlozima: neiskustvo, nesigurnost za volanom koja, potkrepljena sa nekoliko čašica postaje hrabrost mladog vozača i podstiče želju za dokazivanjem. Postoji i dopunsko objašnjenje, koje ponekad zvuči kao opravdanje – da Srbi i dalje voze krševe na ivici tehničke ispravnosti, kao i to da su putevi, i pored upornog asfaltiranja u režiji Ministarstva za kapitalne investicije, veoma loši. A odvajkada struji i priča da Srbi nemaju pojma da voze, ali vole da nagaze na gas.

Šta, onda, kažu svetska iskustva, u zemljama koje, za razliku od nas, mogu da se podiče autoputevima od šest, osam ili više traka? U SAD, u 2005. godini, zabeleženo je 6 420 000 nesreća i nezgoda na putu. Amerikanci, fanatični statističari, notirali su da je poginulo 42 636 ljudi, povređeno je oko tri miliona; dnevno je smrtno stradalo oko 115 osoba, a mereno u vremenu – po jedan čovek na svakih 13 minuta. Novčana šteta procenjena je na 230 milijardi dolara. Ovaj sumorni “body count”, od 2000. godine, uglavnom je, sa neznatnim razlikama u broju povređenih i poginulih, isti. Možda zvuči kao šala, ali vredi napomenuti da Amerikanci imaju i jedan specifičan, lokalni problem – sudar sa jelenom na putu! Oko 150 vozača i suvozača godišnje stradaju na ovaj način. Osnovni savet, u slučaju bliskog susreta sa jelenom na putu, glasi: budite pažljivi i usporite! Ograničenje brzine u većini američkih država je 110 kilometara na sat, osim ako nije drugačije naznačeno.

Međutim, ne treba putovati tako daleko da bi se videlo kako su Srbi bar po smrti na putu blizu evropskog standarda, iako u Evropi, prema statistikama, naši ljudi stradaju na putu manje jedino od Poljaka i Turaka. U Nemačkoj, iz koje nam i dalje stižu polovnjaci, gine oko 5 000 ljudi svake godine, ili 15 osoba dnevno. U celoj Evropi, u poslednjoj deceniji, pola miliona ljudi ostavilo je živote na drumovima.

Čemu služi ovakva statistika i koliko pomaže? Po slobodnoj proceni, kao i svaka druga, prilično je beskorisna: od zemalja koje su zaglibljene u tranziciju, do veoma razvijenih država, u kojima svako vozilo jedva da je napunilo tri godine i obavezno ima često spasonosne vazdušne jastuke.

Stručnjaci, ipak, ističu da će vozačima u Srbiji pomoći novi Zakon o bezbednosti u saobraćaju, koji bi takozvanu nasilničku vožnju, slično kao u Velikoj Britaniji, tretirao kao krivično delo.

“Osnovni cilj novog zakona jeste da za duplo bržu vožnju od određene bude propisano krivično delo, dok bi prekoračena brzina od 10 do 15 kilometara i dalje bila prekršaj. Osim toga, i dva promila alkohola u krvi vodila bi u zatvor, kao i dvostruki prolazak kroz crveno svetlo”, kaže Milan Vujanić, profesor na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu i jedan od tvoraca zakona.

On ističe da za Evropom kaskamo što se bezbednosti na putevima tiče. Jedino Beograd, u zaštiti dece u saobraćaju, prednjači ispred zemalja članica EU.

Treba biti fer i reći da se saobraćajna policija trudi da uradi svoj posao. U protekloj godini, prema zvaničnim podacima, zabeleženo je 899 smrtnih slučajeva, što je ipak za desetinu manje od gorepomenutog proseka sa četiri cifre. Jasno, Vujanić smatra da to nikako nije pozitivno.

“U poslednjih 15 godina to je 18 000 mrtvih i 260 000 povređenih, što je stravično. Primera radi, 2002. godine broj poginulih bio je 848 i to samo zato što smo uveli obavezno vezivanje pojasevima. Siguran sam da bi se usvajanjem zakona smanjile nesreće za 20 do 30 odsto.”

I sasvim je dozvoljeno i uputno kriviti državu što je napravila loš i po život opasan autoput Beograd-Subotica, poznat i pod nezvaničnim nazivom “autoput-ubica”. Kao i svojevrstan saobraćajni fenomen Ibarsku magistralu.

“Pravite bolje puteve sa više odvojenih traka, uređene raskrsnice, mostove, podvožnjake i nadvožnjake. Smanjite carine na savremene i bezbedne automobile. Nagradite one koji ne prave prekršaje. Izjednačite nas pred zakonom”, piše izvesni Miki, komentarišući saobraćajne nesreće na jednom beogradskom Internet sajtu.

Sa druge strane, treba i vremena da se cela priča sa modernim putevima u Srbiji obistini u stvarnosti. Poznato je da ovde ne vredi, uvek i obavezno, suviše očekivati od države. U svakom slučaju, vozači koji ulaze u krntije ili tek kupljene yipove, ipak su najodgovorniji kada sednu za volan, okrenu ključ i daju gas. Po mogućstvu, bez mobilnog telefona u jednoj, a volana u drugoj ruci. Jer, prošle nedelje stradao je instruktor auto-škole i njegov dvadesetogodišnji učenik na magistralnom putu Šabac-Obrenovac, a u prošli četvrtak jedan čovek izleteo je kroz vetrobran posle udarca u banderu na Ovčanskom putu...

STANKO STAMENKOVIĆ