Zatvor za jezik mržnje

Zemaljski sud u Manhajmu osudio je prošlog četvrtka poznatog neonacistu Ernsta Cindela (67) na pet godina zatvora zato što je na svojim veb stranicama na Internetu uporno iznosio laži o holokaustu izvršenom nad Jevrejima u vreme vladavine nacionalsocijalizma u Nemačkoj i tvrdio da se u Aušvicu nije dogodio najstrašniji zločin, ili barem da se nije dogodio na onaj način i u onoj meri kako to stoji u zvaničnim istorijskim spisima i školskim uybenicima.

Tako je, istina tek privremeno (Cindelovi advokati su već najavili žalbu višem sudu), okončan nesvakidašnji sudski proces koji je nemačka stručna i politička javnost s velikom pažnjom pratila duže od godinu dana. Jer, u ovom sudskom predmetu su se na vrlo ilustrativan način prelamale mnoge dileme i nedoumice povezane sa aktivnošću neonacista i desnih ekstremista u Nemačkoj, sa jedne, i nastojanje zvaničnog Berlina – trenutno predsedavajućeg u Evropskoj uniji – da se formuliše jedinstveni pravni standard u toj oblasti za čitavu EU.

Ernst Cindel je, mada nemački državljanin, još od 1958. godine imao zvanično prebivalište u Kanadi, ali je slavu u neonacističkim krugovima stekao uglavnom u Americi, mahom u Tenesiju, gde je u nekim tamošnjim radio-programima i opskurnim desničarskim časopisima često propagirao svoje ekstremne ideje o Aušvicu i holokaustu. Objavio je i jednu knjigu o Hitleru (“Hitler koga smo voleli”), kome se divio i smatrao ga “neshvaćenim genijem” i “pristojnim i miroljubivim čovekom”. Time nije prekršio nijedan američki ili kanadski zakon, budući da se pojam “slobode izražavanja” u Americi, kao i u Kanadi, tumači bitno drugačije nego u Evropi.

Za razliku od Amerike, u više evropskih država poricanje holokausta i javno promovisanje nacističkih ideja je izričito zakonom zabranjeno. Ali, zakonodavstvo i sudska praksa nisu u svakom od ovakvih slučajeva potpuno ujednačeni. Negde, kao u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Belgiji ili Češkoj, postoje posebni zakoni kojima se zabranjuje poricanje holokausta nad Jevrejima, dok je u drugim zemljama (kao u Holandiji, Poljskoj, Španiji, Rumuniji, Slovačkoj....) to kažnjivo delo inkriminisano posebnim odredbama važećih krivičnih i drugih zakona o zabrani poricanja holokausta ili drugim propisima o zabrani širenja rasne, verske i mržnje na nacionalnoj osnovi, odnosno zabrani takozvanog jezika mržnje. Svojevrsni izuzetak je samo Danska, u kojoj se ljudsko pravo na slobodu izražavanja obično shvata nešto šire (i sličnije onoj u SAD) nego u većini drugih evropskih zemalja.

I visina zaprećenih kazni za poricanje holokausta u pojedinim evropskim državama znatno varira. Tako, na primer, u Austriji zatvorska kazna za to delo može biti izrečena u trajanju od šest meseci do čak 20 godina. U Nemačkoj i Rumuniji od šest meseci do pet godina, u Francuskoj od mesec dana do dve godine, u Poljskoj od tri meseca do tri godine...

Konačno, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, kome mogu da se obrate svi građani Evrope čije su zemlje kao članice Saveta Evrope (trenutno sve sem Belorusije) prihvatile nadležnosti ovog suda, u slučaju da procene da su im odlukama nacionalnih sudova ugrožena pojedina ljudska prava, uključujući i pravo na slobodu izražavanja, stoji na stanovištu da je zabrana širenja “jezika mržnje” opravdana i nužna. Da, prema tome, sloboda izražavanja, garantovana članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, nikako ne uključuje i pravo na poricanje nesporno utvrđenog genocida izvršenog tokom Drugog svetskog rata.

Postoji, takođe, veliki broj različitih dokumenata (rezolucije, preporuka...) Saveta Evrope u kojima se od vlada zemalja članica traži da svojim propisima i drugim merama onemoguće širenje jezika mržnje, raspirivanje rasne, verske i nacionalne mržnje i poricanje nacističkih zločina genocida. Činjenica je, ipak, da evropsko zakonodavstvo u ovoj oblasti, baš kao ni sudska praksa, nisu sasvim ujednačeni i da – uprkos načelnom jedinstvu – još postoje značajne razlike od zemlje do zemlje.

Slava koju je Cindel stekao u krugovima neonacista u Americi, ipak, nije bila jednako vrednovana u Kanadi, zemlji u kojoj je on formalno imao domicil. Stoga je Kanada, posle dužeg diplomatskog natezanja sa vlastima u Berlinu, odlučila da ga “iz razloga bezbednosti” deportuje nazad u Nemačku.

Nemačku, naročito njene istočne pokrajine, već godinama zapljuskuje talas desnog ekstremizma. Cindel zato možda i nije bio svestan šta ga kod kuće zapravo čeka, budući da je u Nemačkoj imao veliki broj sledbenika koji su mu se javljali preko Interneta i upućivali mu izraze simpatija i podrške. Međutim, čim je sleteo na frankfurtski aerodrom, bio je uhapšen i izveden pred sud pod optužbom da je kao nemački državljanin, dok je živeo u inostranstvu, prekršio nemački zakon.

Usledio je dug i mukotrpan sudski proces, koji je Cindel opet pokušao da iskoristi za svoje političke ciljeve. Angažovao je veliki broj advokata, a među njima i neke od svojevremeno poznatih radikalnih levičara, branilaca pripadnika levičarske terorističke organizacije RAF, koji su kasnije prešli u tabor radikalnih desničara i neonacista. Jednu Cindelovu advokaticu, koja je tokom suđena i sama javno ispoljavala simpatije za neonacističke ideje, sud je u martu 2006 – po kratkom postupku, bez imalo dvoumljenja – izbacio iz sudnice. Ona se svim silama opirala i vrištala dok ju je obezbeđenje iznosilo iz sudnice, pozivajući nemački narod da “ustane” i “pobuni se”, zbog toga što su i nemački sudovi “postali sredstvo strane dominacije nad ovom zemljom...”

Sam Cindel se, uglavnom, pozivao na svoje pravo na slobodu izražavanja ili je poricao ustavnost pojedinih zakona, koje je on – po mišljenju tužilaštva – svojim javnim delovanjem prekršio... A njegovi advokati su uporno pokušavali da iskoriste svaku priliku tokom ovog sudskog procesa za neku vrstu suđenja zvaničnoj istoriografiji: zahtevali su da se pozove veliki broj veštaka i eksperata koji će “uz pomoć najnovijih naučnih metoda”, navodno, dokazati da su tvrdnje o genocidu nad Jevrejima u toku Drugog svetskog rata čista izmišljotina... Ali, sudije nisu imale mnogo razumevanja za svojevrsnu političku predstavu koju je Cindel, uz pomoć istomišljenika i zaštitnika, pokušavao da upriliči kako bi i čitavo suđenje iskoristio za širenje svojih političkih ideja.

Postavljeno je, konačno, i već klasično pitanje o nadležnosti jednog nemačkog suda za “verbalni delikt” učinjen na Internetu. Odgovor je bio kratak i nedvosmislen: inkriminisani tekstovi objavljeni na Internetu mogli su da budu pročitani u gradu Manhajmu u Nemačkoj, što znači da svakako spadaju u nadležnost lokalnog nemačkog zemaljskog suda, tim pre što je sasvim nesporno da je njihov autor jedan nemački državljanin. A u pomenutim tekstovima objavljenim na Internetu nesumnjivo se radi o materiji koja je precizno regulisana nemačkim zakonom...

Sud u Manhajmu je na kraju ocenio da je u svih 14 slučajeva (14 Cindelovih tekstova objavljenih na Internetu koji se pominju u optužnici), zahtev tužioca bio osnovan i Cindela je osudio na maksimalnu kaznu od pet godina zatvora zbog “širenja rasne mržnje” i “poricanja činjenice da su nacisti tokom Drugog svetskog rata ubili šest miliona Jevreja”.

Sudija Ulrih Majnerzhagen je u obrazloženju izrečene presude Cindela nazvao “opasnim agitatorom”, rekavši da je najstroža kazna u ovom slučaju izrečena zbog toga što “država ima i pravo i obavezu da štiti svoje osnovne vrednosti”, utvrđene zakonima.

Cindelov advokat Ludvik Bok saopštio je da će se žaliti zbog “tvrdoglavog odbijanja suda da dozvoli izvođenje dokaza korišćenjem savremenih naučnih metoda pomoću kojih je moguće dokazati da tvrdnje o izvršenom genocidu nad Jevrejima nisu zasnovane na činjenicama”.

Naravno, presudom zemaljskog suda u Manhajmu poricanje holokausta nije, čak ni u Evropi, jednom zasvagda onemogućeno. Naprotiv, moglo bi se reći da ta priča, postajući ponovo aktuelna, tek sada počinje da izaziva neke nove krupne nedoumice. Recimo, nakon što je najavljeno da se zvanični Berlin priprema da zatraži da se zabrana poricanja genocida definiše i sankcioniše na jedinstven način u svim zemljama članicama EU, ispostavilo se da o ovoj temi ne misle baš svi u EU na istovetan način. Neke, takozvane nove zemlje članice, na primer, smatraju da bi uz genocid izvršen od strane fašista u Drugom svetskom ratu trebalo jednako sankcionisati i zločine komunista izvršene u vreme staljinizma... A možda i neke druge zločine.

Iranski predsednik Mahmud Ahmadineyad svoje ideje o genocidu nad Jevrejima pokušava da uzdigne na nivo zvanične politike svoje zemlje. Drugim rečima, kraj ove priče još nije na vidiku.