Odgovor gnevne civilizacije

Peter Sloterdajk (1947) svakako je jedan od najpoznatijih i najproduktivnijih savremenih nemačkih filozofa. Za razliku od prethodnih knjiga – trilogije „Sfere” (1998-2003) i „Svemirki prostor kapitala” (2005) – poslednje delo „Gnev i vreme – političko-psihološki esej” (2006) kritiku je ostavilo barem u jednoj tački nepodeljenu – odaje mu se jednodušno priznanje da je stupio na prilično neistraženo tle u objašnjavanju veze između gneva, kao važnog motivacionog činioca ljudske psihologije, i političkog, verskog i uopšte društvenog delovanja. Sasvim dovoljno za početak.

Petere Sloterdajk, dozvolite da vam pre svega uputim kompliment; vaša svetska istorija gneva i zlopamćenja je pun pogodak.

- Najpre sam samo intuitivno osećao da se ispod tih motiva krije ogromno saznajno nalazište. Čim se ta intuicija iskristalisala, knjiga se pisala sama od sebe. Gnev je sličan Ničeovom „ponoru” – što više gledate u njega, on sve više gleda u vas.

Vaša knjiga skreće pogled sa Frojdovog erosa – koji je, doduše, dosta objašnjavao, ali je ostavio i velike slepe površine – i usmerava ga na timos (gr. thdžmos, gnev), koji je prema shvatanjima Grka dovodio do ponosa kao do izvora pozitivne energije.

- Sasvim je izvesno da živimo u doba promene pogleda. Bina se okreće, posebno na polju psihologije, gde dolazi do velike promene paradigme, od psihoanalize ka neurobiologiji. Moje okretanje ka polu timosa ljudske psihe izražava na svoj način snažno izmenjeno osećanje epohe. Mnogi ljudi osećaju da su svedoci izvesne svetske krize. U pojedinim vremenskim tokovima živi se, da tako kažemo, pravolinijski. Zatim opet dolaze vremena u kojima osećate da prisustvujete okretanju svetskog točka. Upravo se tako danas događa mnogima, i oni osećaju da su se kulise oko njih izmenile. U liberalno-kapitalističkom svetskom poretku svuda je okončano vreme naivnog trijumfa nad socijalističkim rivalima.

Govorite da se gnev sakuplja, tumačite političke i religiozne pokrete kao štedionice i banke gneva u koje ulagači deponuju ozlojeđenosti i poniženja.

-Da, pomalo mi je žao što u dosadašnjim recenzijama moje knjige nije bilo reči o logičkom centru. „Gnev i vreme” nudi u osnovi opštu teoriju sakupljanja. Već je starim agrarnim imperijima ovladao motiv izgradnje riznice, jer je tajna kraljevske moći u ranim teokratijama i božanskim kraljevstvima ležala u ambarima. Sakupljanje oružja, nakita, novca i zlata samo se nadovezivalo na to. Umetnička dela u muzejima, znanje u akademijama, univerzitetima, bibliotekama i versko spasenje u crkvi-riznici pokazuju da se mogu sakupljati najrazličitija, ne-monetarna dobra. Toj listi dodajem i dimenziju kojoj do sada nije bilo poklonjeno dovoljno pažnje – gnev. Neka osećanja su samo naizgled površna, dok se u stvarnosti i te kako mogu sakupljati – a što pre svega dokazuju verska osećanja. Ako se upitamo šta se događa kad se gnev sakupi i konzervira, pruža se novi pogled na moderne političke partije i pokrete. Wihova suština i funkcija biva jasnija ukoliko se opišu kao mesta za skupljanje osećanja, mesta koja ekonomišu sa ulogom malih vlasnika gneva.

Pišete da su se katolicizam i komunizam veoma dobro razumeli u sakupljanje gneva. Ni kapitalizam nije u tome bio loš. Već je klasični ekonomista Jozef Šumpeter shvatao kapitalističku dinamiku kao stvaralačko uništenje.

- Duh kapitalizma je duh reinvesticije. Kapitalističko blago ne treba prosto da se poseduju i da izaziva radost svojim prisustvom. Pravi kapitalista mora da oslobađa blago. To bi se moglo opisati i kao modernizovanje pohlepe: moderni vlasnik poseduje vlasništvo na pravi način tek kad ga pošalje na put upotrebe, po nuždi u formi „plivajućeg” kapitala: ono mora da obiđe svet da bi se sa znatnim uvećanjem vratilo na domaći račun, ukoliko se ne nasuče na neki greben, odnosno rizik. Moderni duh realizacije zahteva da se svaki potencijal aktuelizuje, pa otuda za gnev dolaze plodonosna vremena. Ako je Bog mrtav, onda on više ne dolazi u obzir kao sakupljač, akumulator i čuvar gneva – ali kuda onda sa tim potencijalom za protest? U nedostatku onostrane odmazde, kako se još može doći do izjednačavanja patnje, a da se pri tom ne uzima u obzir zahtevan pojam pravednosti? Na ovom mestu možemo da predvidimo da će se u knjizi istorije ideja otvoriti nova stranica. Na njoj će pisati krvavim slovima: „Istorija sveta je sudnji dan”.

Izgleda da upravo politički islamizam stoji na početku novog poglavlja. Da li upravo on, kako kažete, krvavim slovima ispisuje istoriju sveta?

- Politički islam spaja u sebi osobine oba prethodna sabirna mesta osvete, katoličko-metafizičkog i komunističko-aktivističkog. Sa katoličkim deli predstave o onozemaljskoj kazni, jer on Alaha s pravom oslikava kao gnevnog gospodara. Filozof religije Jakob Taubes je rezonancu vođe i sledbeništva u monoteizmu ironično poentirao: „Kako Bog, tako i pastva”, čime je hteo da kaže: ako se poznaje Jahve, ne treba se uopšte čuditi Jevrejima. To važi i za hrišćane i muslimane, samo pod drugačijim predznakom. S druge strane, islamizam ima puno zajedničkih osobina sa komunizmom, jer se ovde, kao i tamo, izvode politički projekti spasa. Kada je reč o spasu celine, oglašava se ekspanzionizam. Još se ne zna gde će se on zaustaviti. Verovatno će se, na duže staze, kao i današnji katolicizam, suočiti sa činjenicom da će svet zauvek ostati podeljen na islam i neislam.

Politički islam ne žudi za ekspanzijom?

- U 20. veku, islamska hemisfera je najpre morala da svari vlastiti priraštaj. Kada danas govorimo o islamu, govorimo uvek i o jednoj do sada neviđenoj eksploziji stanovništva. Raspravlja se počev od šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka o demografski uslovljenoj problematici gladi u svetu, pri čemu se rado previđa da je pored plodnog siromaštva u trećem svetu postojalo i ofanzivno borbeno razmnožavanje. Iza činjenice da se islamska populacija uvećala osam puta, tako da je od 150 miliona ljudi 1900. narasla na 1,2 milijardu 2000. godine, stoji delimično krupna biopolitička režija, koja je argesivno umnožavanje nacionalnih populacija uzdigla do političkog sredstva. Da je islam demografski ostao na mestu na kojem je bio na samom početku 20. veka, jedva da bismo danas uopšte govorili o njemu. U međuvremenu je upaljena populaciona bomba: svi mladi muškarci koji će stvarati neprilike u sledećih 20 godina već su rođeni. Stariji među njima su nedavno pokazali vizit-karte povodom nemira izazvanih Muhamedovim karikaturama. Tu su se mogli videti bezbrojni besni dvadesetogodišnjaci na ulicama. U sledećim godinama će pristići milioni mladića.

Bez stvarne perspektive?

- Oni čine ono što bi činio svako u njihovom položaju. Oni grabe prvu dobru priliku da igraju ulogu na bilo kakvoj bini – bez obzira na to da li je to lokalna ili svetska bina o kojoj se sanja. Wihovi nastupi se moraju uzeti ozbiljno. Ono što se tu vidi, jeste gnev u najčistijoj i najsirovijoj verziji. Tu se pokreće opšti bes protiv sveta koji je potpuno podeljen i zaposednut i u kome mladima niko ne može da pokaže njihovo mesto. Ništa ne može da razgnevi toliko koliko predstava da ste suvišni, kada neko ima ideja da mu je namenjena važna uloga. Kada se želja za priznanjem i važnošću sukobi sa pretnjom da ste suvišni, zameće se najogorčenija linija fronta.

To zvuči kao matursko veče.

- Da, tako je.

Da li vi, kao filozof, uopšte možete da nađete zajednički jezik sa vašim školskim drugovima?

- Da, naravno. Berba iz 1966. godine gimnazije Vitelsbaher u Minhenu bila je, uostalom, sasvim dobra, svi su bez izuzetka nešto učinili od sebe. Mi smo predstavljali maksimalnu suprotnost današnjoj omladini, koja veoma rano počinje da brine o karijeri i ima egzistencijalne brige – to je za nas bilo apsolutno nepoznato osećanje, ako smem tako uopšteno da govorim. Mnogi od nas su se svečano zarekli da nikad neće raditi otuđeni posao. Niko nije želeo da mu „sistem” otkupi disidentstvo. Danas se omladina žali da im niko od početka ne garantuje stalno životno radno mesto. Ništa me godinama nije toliko začudilo kao konfuzni protest omladine u Francuskoj u martu 2006. godine, a protiv zakonskog nacrta o jednom fleksibilinijem ugovoru o zaključenju prvog radnog mesta, koji je imao za cilj da se poslodavac ohrabri na zapošljavanje novih radnika. Oni su revoltom otvoreno izneli ono o čemu zapravo sanjaju: o totalnoj sigurnosti od samog početka. Za jednog šezdesetosmaša to je sablažnjivo. Mi smo, međutim, najverovatnije bili naivni. U izvesnom smislu, bili smo uvereni da nam se ništa ne može desiti. Disidentstvo je tada bilo najsigurniji put ka uspehu. Ukoliko su to radili na pravi način, remetioci mira su mogli da računaju na to da će u njima pre ili kasnije biti prepoznati najkorisniji članovi društva.

Vidite li odgovor na tu pretnju, „rat protiv terora” kao racionalnu strategiju ili kao svojevrsnu kolektivnu osvetu? On se, konačno, ne ustručava ni od mučenja, ni protivzakonitih ubistava, tajnih hapšenja i bombardovanja.

- Uveren sam da je naša politika antiterora u osnovi pogrešna. Ona ne ostavlja neprijatelju nikakvu šansu za otvoreno profilisanje, nego ga od početka stavlja apsolutno van zakona. Povrh toga, potčinjava ga metodama postherojskog vođenja rata, gde se više ne biju nikakve bitke, nego se protivnik eliminiše iz pozicije bezgranične nadmoćnosti. Taj stil borbe je blizak kulturi sa niskim biološkim priraštajem, jer danas na našoj strani nema više sinova za razbacivanje. Na taj način je to vođenje rata slično istrebljenju insekata. Umesto toga, moralo bi se sve učiniti da se izađe iz ponižavajuće asimetrije – tako što će, recimo, biti podstaknut razvoj islamskih partija u Evropi. U njima bi mogle da se razviju dostojanstvene forme disidentstva i zastupanja interesa. To bi bio najbolji i najubedljivi odgovor na teror – kršila bi se spirala recipročnog lišavanja dostojanstva – kontakt oči u oči umesto nadmetanja u preziru.

Koju ulogu u tome igraju mediji?

- Ne sme se zaboraviti da su teroristički akti poput onih od 9. septembra ili eksplozije na madridskoj železničkoj stanici Atoča u dubokoj vezi sa zapadnom industrijom zabave. Oni deluju u okvirima naših uhodanih horor-klišea – aktuelni teror je prenošenje sveprisutnih igara tipa strah-zadovoljstvo sa bioskopskih platna na TV ekrane. Realni teror funkcioniše prema pravilima igre politizovanog filma nasilja: pravi mrtvaci, potpuna zabava. Dokaz za to je da teror profitira od monstruoznog sistema nagrađivanja koji se nalazi pod devizom „Samo nam preti i daćeš nam naše najvažnije teme”. Čim se dogodi nešto u vezi s tim, ova poruka ide kroz sve kanale zapadnog sveta. Primaoci na Bliskom i Srednjem istoku bi morali da budu gluvi i nemi pa da ne razumeji ovu poruku.

Svaki napad sa njihove strane biće nagrađen orgijom pažnje.

Veoma ste skeptični kad je u pitanju uloga medija i zahtevate od novinara da se odluči da li hoće da bude agent prosvećivanja ili saigrač u sistemu raspirivanja.

- Ovde bi mogao da bude koristan jedan misaoni eksperiment. Čim dođe do najave terora, novinar mora da razjasni svoje saučesništvo sa terorizmom. Da li bi trebalo da on jednostavno dalje prosledi šok impuls, a pod izvesnim uslovima čak i da ga pojača? Ili bi trebalo da se odluči da priguši informaciju – recimo, putem karantina? To je bila odlična, stara evropska mera za savlađivanje kuge. Medijska kuga je možda još opasnija nego bakterijska, jer ona može da pomete motivacioni sistem čitave civilizacije. Nije reč o tome da se teški prestupi nagrade prekomernim premijama pažnje, budući da su tu zahtevi za ponavljanjem pretprogramirani. Saučesništvo sveta medija i terorističke scene je, nažalost, već tokom dužeg perioda duboko uigrano da se mora govoriti o tajnom sporazumu i efektivnoj međuzavisnosti – tako se u terapiji odvikavanja od droge naziva uska povezanost zavisnosti i delovanja, odnosno saveza među zavisnicima. Verovatno se mora otvoreno reći: dileri u igri ste vi, novinari.

Kako biste vi postupali kada biste bili glavni i odgovorni urednik – odrekli biste se dila?

- Postoje dve mogućnosti: ili se stvara velika koalicija apstinenata koji zajednički štrajkuju protiv prisile širenja strave i užasa, ili da se neko sam prozove zbog zavađanja naroda.

Opasnost nastaje kada se bes sakupi i okameni u ozlojeđenost.

- Upravo tako. Kada se ljudska potreba za odmazdom poriče, prvo što počinje da ključa je gnev. Ako je to ključanje sprečeno da se izrazi, rađa se akumulirani gnev – koji se od 19. veka naziva ozlojeđenost (ressentiment). Dostojevski i Niče su istraživanjima o poniženim, uvređenim i osvetoljubivim ljudima otvorili novo poglavlje u opisivanju ljudske duše. Oni su bili psiholozi timosa, kao i njihov naslednik Alfred Adler. Ovaj je zaobilaznim putem, preko Koževa i Lakana ostavio duboke, ali skrivene tragove u francuskoj psihoanalizi. Do danas se ljudi zanose višeznačnošću pojma „désir” (želja).

Ovaj pojam označava dve sasvim različite stvari: s jedne strane, slično frojdijanskom libidu, označava erotsku želju, a sa druge – zahtev za priznanje, kako je to opisao Hegel.

Na kraju vaše knjige podstičete psihološke sisteme isceljenja rana. U kojim pravcima treba da idu?

- Savremena civilizacija je već nešto postigla na ovom polju. Mogućnost meritokratije, kakvu tržišna ekonomija omogućuje novcem, doprinela je mnogo detoksikaciji društvenih odnosa. Ako neko bilo šta ostvari, ima nešto i za druge, pod uslovom da su ti učinci vidljivi. Već su Grci stvorili četiri ambiciozno-teatralna javna mesta na kojima su talentovani mogli da se odlikuju: agora kao bina političkih rasprava, pozorište, stadion i akademija, gde su se ukrštala naučna mišljenja. U tim arenama su dolazili do izražaja ljudi koji su nešto želeli i mogli. Danas nam više i ne pada na pamet u kojoj meri su stara plemićka društva bila psihodinamički uništena. Vekovima su apsurdne borbe za prvenstvo predstavljale glavni sadržaj društvene egzistencije. Tu se borilo uz pomoć nasledne loze, tu su nobles-fantazme izlazile jedne protiv drugih na bojišta, tu su se borbe oko prvenstva izvojevale u prostoru potpuno lišenom učinaka – isprazni snovi o potentnosti bez početka i kraja. Sa nepodopštinom te vrste Evropljani su izgubili više nego hiljadu godina – to se konačno mora otvoreno reći.

Sa vašom knjigom idete korak napred i predlažete jednu vrstu kodeksa ponašanja.

- Budite obazrivi sa tim. Tako daleko nikada ne bih išao. Ja kažem da kodeks ponašanja koji će prihvatiti ceo svet treba najpre da se samelje u vodenici aktuelnih sukoba među kulturama. Do sukoba kultura bi se, uostalom, stiglo i da ga Hantington nije predskazao. On leži u prirodi stvari. Pri tom će se pronaći pravila igre za koegzistenciju ljudstva od 8 do 10 milijardi ljudi. To će poći za rukom samo ako se neizbežni konflikti velikih aktera ne odvijaju isuviše destruktivno. S druge strane, nije dovoljno ni da se sastane par sveznajućih stručnjaka za međunarodno pravo i revnosnih protestanata u Vašingtonu, da bi diktirali ono što je neophodno i onda čekali da im se ostali pridruže. Gnev ostaje temeljna snaga, ali se neće više sakupljati u formama 19. i 20. veka, onako kako se ulivao u komunizmu i fašizmu. On se velikim delom povukao u individualne ambicije i do njegovog abreagovanja, dolazi u najširem obliku u masovnoj kulturi – koja se stoga uvek mora shvatati i kao funkcija ventila i popularna terapija.

Govorite, recimo, i o kompjuterskim igrama?

- One su takođe važne. Sve individualističke i kolektivne forme masovne kulture imaju funkcije abreagovanja i funkcije neutralizovanja gneva. Jedino što sada ne dolazi u pitanje je ono što pojedini intelektualci još uvek sanjaju: novi komunizam, nova svetska banka gneva. Za to nedostaju odgovarajuće mogućnosti sakupljanja. Drugi komunizam je neverovatniji nego udar džinovskog meteorita na površinu Zemlje u sledećih hiljadu godina.

Da li su nuklearni razvojni planovi Irana realne pretnje? Nakon debakla u Iraku ovde više ne deluje međunarodno zastrašivanje?

- Iran se očigledno ne da zastrašiti.

Vidite li tu opasnost?

- Nuklearno oružje je naš izum. U prirodi je stvari da nas drugi oponašaju u najriskantnijim aspektima naše civilizacije. U rizike našeg njadž of life spada i to da nas iranski vozač predusretne na pogrešnoj strani autoputa. Kao što je poznato, vozači na pogrešnoj strani su uvek ubeđeni da su drugi na pogrešnoj strani autoputa. Ta procena je na Srednjem istoku danas široko rasprostranjena: Zapad vozi na pogrešnoj strani, oni na pravoj.

Pitanje percepcije?

- I više od toga: rat za percepciju. Kažimo sasvim obazrivo: verovatnoća da bude nekog dobra od iranske bombe nije velika. Međutim, ni verovatnoća da pomoću nje bude naneto isuviše zla, takođe mi se ne čini preterano velikom. Do sada su atomske sile bile obavezane posedovanjem oružja. Ko ima oružje, biće deo sistema zastrašivanja – do sada imamo takvo iskustvo. Jedini među onima koji imaju te bombe i stvarno su ih upotrebili, jesu Amerikanci. Oni su najviše skloni tome da veruju da drugi mogu da oponašaju njihovo neustručavanje i da praktično upotrebe ultimativno oružje. Suludi neprijatelj – govori akter koji sebi može sve da dopusti – jeste vlastiti lik u ogledalu.

I često prizivanje upotrebe atomskog oružja od strane terorista vidite takođe kao fantazam?

- Stvarna beda terora je ta što okreće glavu od mnogih ozbiljnijih problema.

Od socijalnih pitanja? Ekološko uništavanje?

- Naravno, socijalno pitanje se u Evropi ponovo postavlja u novoj formi, socijalne razlike su dramatično porasle. Nasuprot tome, na Srednjem istoku se socijalno pitanje postavlja kao demografsko a samim tim i kao pitanje građanskog rata. Tu su se skupile enormne psihopolitičke eksplozivne materije, koje su obično religiozno kodirane. Osim toga, čovečanstvo se u sledećih 50 godina mora okrenuti postfosilnoj energetskoj ekonomiji. Ekološki problemi će svake godine biti akutniji. Postoji čitava lista takvih, prvostepenih prioriteta.

Vašu knjigu završavate moralnim apelom: Moramo učiti da sebe vidimo očima drugih.

- To nije nikakav moralni apel, nego sasvim normalan intelektualni habitus. Videti sebe spolja je modus vivendi koji zahteva izvesnu askezu. Askeza jednostavno znači vežbanje u službi fitnessa. Taj izraz je na taj način u vezi sa moralom. Lekcija je očevidna: mora se biti u formi za sve što dolazi. Pred nama je era nasilnih trvenja. Dolazeći konflikti se ne mogu jednostavno odmađijati. Marks je jednom rekao da nije reč o tome da se realne protivrečnosti izbrišu, nego o tome da se njima da forma u kojoj se one mogu pomerati.

Das Magazin

Preveo i priredio Dejan Aničić