IQ? Bez zadnjice ne vredi

Magična snaga slavnih ljudi oduvek se smatrala logičnom posledicom visokog koeficijenta inteligencije (IQ), talenta, genijalnosti i svega onoga čime se ne diči baš svako. Ali, inteligencija, sama po sebi, nije nešto što je rezervisano samo za izabrane, jer nju, kao i zadnjicu poseduju svi – razlika je samo u kvalitetu. Božji darovi nisu za sve isti. Ipak, kad se svet posmatra kao celina, vide se ravnomernost i uravnoteženost za koje se postarala priroda. Sposobnost koju rado nazivamo talentom, plod je igre prirodnih i ni u čemu naročitih sposobnosti, zatim dobrih uputstava i, nadasve, “zicflajša” koji greje stolicu. Te tri komponente nove discipline, koja je spoj psihologije i kognitivnih nauka, (cognitio – sticanje i upotreba znanja) nedavno je prvi put predstavljena pozamašnim i nedavno publikovanim priručnikom Cambrige Handbook of Expertise and Expert Performance (Cambrige University Press 2006).

Priručnik nam govori da je potrebno zaboraviti uvreženu formulu da genijalnost i talent stvaraju ono što nazivamo nečijom veličinom.

Urednik kembričkog priručnika, Anders Erikson, koji je, inače, profesor na Državnom univerzitetu Florida u Talahasi, govoreći jesenas na Sajmu knjiga, tvrdio je da veličina nastaje stvaranjem dobrog redosleda kritičnih stvari; ne mora se biti natprosečno inteligentan, ali se mora imati neprekidna podrška neposredne okoline i uvek dobar mentor. Ono bez čega se nikako ne može, jeste težak rad čije trajanje i intenzitet nisu svima lako shvatljivi. Oni koji su dostigli majstorstvo po pravilu rade pet puta više od amatera koji stiču veštinu, ali ne i vrhunsku. Uzmimo inteligenciju i IQ. Oni ne predviđaju nivo dostignuća, niti se iz dostignuća može tačno izvesti vrednost IQ. Opsežna proučavanja rada šahovskih velemajstora, najuspešnijih umetnika, naučnika i muzičara, obično pokazuju da je njihov IQ iznad proseka, tipično u opsegu 115 – 130, kome pripada oko 14 odsto populacije. Ali, broj virtuoza nije 14 odsto, već na nekom decimalu daleko iza nule.

Mitološke predstave o geniju počele su se raspadati posle analize života diplomiranih na Itonu u Engleskoj, o čemu je u ovom listu već bilo reči. Još bolji je primer Hanterov koley za osnovno školovanje u Wujorku, koji upisuje samo one sa IQ od najmanje 130. Taj koeficijent se javlja u 1 odsto opšte populacije. Prosečan IQ svih upisanih učenika iznosi 157, što je nivo koji postiže 1 od 5 000 stanovnika.

Retrospektivna studija uspešnosti je pokazala da su svi svršeni đaci te škole u životu bili perfektni profesionalci, ali niko od njih nikada nije postigao nešto vrhunsko u bilo kojoj grani nauke ili umetnosti. Blistanje u detinjstvu i fantastična sposobnost učenja i blistanje kad se odraste, tj. kad se ispoljava sposobnost dugotrajnog rada i kreativne primene naučenog, dve su različite stvari. Uostalom, treneri znaju da najtalentovaniji mladi atletičari obično ne odlaze na Olimpijadu.

Jedan pregled iz 1985. koji se bavio velikanima atletike, umetnosti, biohemije i matematike, pokazao je da za približavanje vrhu u nekoj od tih profesija važi Sajmonovo psihološko “pravilo desetke”. Olimpijski plivači treniraju 10-15 godina pre nego što počnu da postižu rekorde. Isto vereme grejanja stolice pre međunarodnih uspeha, važi i za koncertne pijaniste, za istraživače, hirurge, pogotovu neurohirurge i mnoge druge.

Nijedan vrhunski izvođač svog posla nije bez najmanje jednog stalnog mentora u vreme sazrevanja. Studenti muzike na Yulijardu u Wujorku, koji je pohađao i Stefan Milenković a kasnije na njemu ostao kao nastavnik, u prednosti su nad svim ostalim, zbog toga što sa svojim mentorima imaju odnos “jedan prema jedan”.

Šta se događa na intelektualnom planu kad creme de la creme i mentori dugotrajno i ciljano rade. Izgleda da se razvijaju kognitivne veštine od kojih je najvažnija grupisanje detalja i zajedničkih karakteristika u lako pamtljive i prepoznatljive obrasce. Kad šahovski majstor na samo pet sekundi vidi tablu sa partijom u toku, on će vam sat kasnije reprodukovati položaj dvadeset ili više figura, dok će amater upamtiti položaj najviše tri ili četiri figure. Da li majstor ima bolju memoriju od amatera? Nema. Pokažite majstoru i amateru niz od 20 bez reda napisanih brojeva; posle nekoliko minuta ni jedan ni drugi neće ponoviti više od šest ili sedam brojeva. Ko čita ovaj tekst, na primer, grupiše slova u reči, a reči u rečenicu. Na znatno višem nivou, spaja rečenice u tekst i tako dolazi do njegovog smisla. Elita uči kako identifikovati važne detalje iz grupe i kako ih staviti u radnu memoriju, da bi se kasnije koristili. Na taj način stvara se mentalni model koji je znatno kompleksniji od onog koji bi stvorio neko ko nema naviku praćenja teme u dužem i složenijem tekstu.

Ali, virtuoznost se retko kad proteže van osnovne discipline. Iako je sasvim verovatno da nikad ne biste pobedili Novaka Đokovića u tenisu, u ping-pongu biste možda uspeli.

Moderna neuronauka i genetika insistiraju na onome što smo u poslednjih 25 godina naučili o takozvanoj genskoj ekspresiji: genetički potencijali se aktiviraju i ispoljavaju samo u odgovarajućoj okolini i sticanjem iskustva kroz rad. Erik Kandel je 2000. dobio Nobelovu nagradu, pokazavši neuronsku osnovu memorije kao i srazmeru broja novih neuronskih veza sa brojem ponavljanja neke lekcije.

Tomas Edison je znao šta govori tvrdeći da je genijalnost 99 odsto znoja, ili da se držimo onoga što je tačno rekao: 1 odsto inspiracije, 29 odsto dobrih instrukcija, stimulisanja i podrške i 70 odsto znoja. Ko god malo bolje pogleda životne puteve Mocarta, NJutna, Tesle, Ajnštajna, Stravinskog i Karajana, videće da je realnost banalna: na njihovom putu do slave ostalo je mnogo krvi, suza i znoja.