Zmajski vetrovi

Nećete mi verovati, ali bio sam i u Dojkincima, tamo gde su, pre dvadeset i pet godina, našli tragove pernatih dinosaurusa. Samo što, tada, po Staroj planini nisam tražio tragove dinosaurusovih stopala već pećinu sa freskom ćelavog Isusa. I, našao sam tog Isusa u pećini kod sela Rsovaca, našao sam dečaka obrijane glave sa tibetanskim perčinom!? Oh, fresko sinaita, da li je u mladosti Isus bio tibetanski budista! Ah, kako sam očaran buljio u obrijanog dečaka Hrista, i, bilo me baš briga što tu, pored mene, leži pernati dinosaurus sa tri ili četiri prsta.

I, zaista kažem vam, Srbi moji, tražio sam Isusove korene, mučilo me da li je dete Isus pošlo odavde iz Srbije i stiglo čak do Indije, i da li mu je mati bila Kleopatra, a otac Aleksandar? Jer, ima jedan grob u Kašmiru koji, nikako, da me ostavi na miru...

Ali, prođu godine, stignu te bele kose i brade, prođe te hrišćanska omama, jednostavno, prerasteš hrišćanstvo kao dete pantalone. Preboliš ga kao velike boginje ili poludiš kao Niče i počnu da te muče druge priče, o pernatim reptilima i srpskim zmajevima. Gde nestadoše, šta sa njima bi?

Jer, pitaj se, ovako, moj brale: ako je pernati dinosaurus, što će reći zmaj nebeski, “živeo pre dvesta i četrdeset miliona godina”, kako to da taj zmaj još živi u srpskim narodnim pesmama?! I kako su to Miloš Obilić i svi srpski junaci sinovi zmajeva ili, bar, rođaci? Ako je svakom opevanom dičnom sinu zmaj otac, a vila mati, onda koliko je to sati, braćo geolozi, a i vi, braćo arheolozi? Da li su između dinosaurusa i Isusa milioni godina? Ili Srbe od aždaja deli samo par kolena? Šta ako mi je zmaj vatreni čukundeda zarobljen u santi leda? I šta ako je neki majković iz Beča, ćopav i nikakav kao Ahtisari, izmislio milione godine da bi skratio srpstvo? Šta ako je taj jadni Bečlija smislio da osakati srpstvo, da mu uskrati zmajevsko srodstvo?

Zaneo sam se, tako, u stihove, na terasi iznad FK “Obilića”. Ležim go golcijat u ligenštulu, zagledan u Avalu. Kad, tiruli, tiruli. Ko li zove na martovskoj omorini? Moj Templar sa Dorćola. “Zdravo, care!” Zdravo, Templare! “Jesi li čuo da je NASA iz satelita snimila ostatke mosta od obale Indije do Cejlona?! Istoričari taj most povezuju sa epom o Rami, sa “RAMAJANOM”! A geolozi tvrde da je taj most star MILION I SEDAMSTO HIQADA GODINA!!?”

I klik! Puče veza. Da li je BIA, da l’ je CIA? A, možda je i NASA, jebote! Jer, opasulji se Srbine! Bušu i Pentagonu ne odgovara da je “Ramajana” toliko stara, da je, uopšte, pre njih neka velika sila postojala! Nego, jebeš Buša, a usput i Darvina, druga se lavina nada mnom nadvila! Nešto se mislim: šta ako i čovek ovde na Zemlji postoji na MILIONE godina zajedno sa dinosaurusima, našim vatrenim zmajevima!? Ako je Rama pre milion i kusur godina gradio most od Indije do Cejlona, ako je još onda spevana “Ramajana”, onda ljudski rod sa vatrenim zmajevima, zaista, vojuje na milione godina...

Mali “vitezovi”, dole, na “Obiliću” trčkaraju, jarcaju se, spremaju za bojeve koji im predstoje. Oh, da li ih gledaju zmajevi iz CZ-a? Jer, kada krene semitska najezda trebaće nam i vojvoda Prijezda.

Buljim u Avalu, u grad Žrnovo koji je, prvo, Aleksandar Karanović srušio, a potom ga omaleni Aleksandar Karađorđević DINAMITOM sa zemljom sravnio! Što li im je to Žrnovo toliko smetalo? Da li zato što je bilo svetilište Prijamovo? I što je tu bio i AVALON gde su vitezovi OVALNOG stola većali i sa zmajevima ratovali?

U taj čas, neko mi kašljuca, pušački, iza leđa. To Jung na lulu dimi sve sedeći na buretu sa ribancem i ovako divaneći: “Žrnovo je Aleksandru Velikom bilo najveća prepreka na osvajačkom pohodu za Sirmijum. U Žrnovu na Avali je, pak, stolovao Borča, junak nad junacima, kako biste vi, Srbi, rekli ZMAJ JUNAK!

Ovde se, baš, sebnem! Šta li Jung zna o srpskim zmaj-junacima?

Švajcarac mi čita misli: “Znam, znam o srpskim zmajevima... Znam mnogo više o srpskim zmaj-junacima nego što misliš. Znam da i danas dolaze masoni Evrope u smederevsku tvrđavu na poklonjenje Đurađu Brankoviću, osnivaču Reda Vatrenog Zmaja... Nego, vratimo se Borči iz Žrnova. Imao je armiju MAMUTA, armiju “dlakavih slonova”. Od njih su se Aleksandrovi falangisti preplašili jer, i po Plutarhu, takve “dugodlake slonove”, do tada, nisu videli. Dakle, još u Aleksandrova vremena, mamuti su živeli pored Dunava. A ako su se mamuti šetali Avalom, onda su u to vreme i zmajevi leteli Srbijom, pa i Inđijom. Zapamti, Inđija ti je Plutarhova Indija! A, zapamti i ovo, moj dilbere: u Dojkincima gde su nađeni tragovi reptila, tamo ti je i Aleksandrova majčevina! I Olimpijada, mati Aleksandrova, sa vatrenim se zmajem parila kada je onakvog vatrenog sina rodila!”

Uf, uf! Šta mi sve napriča švajcarska starina, kipi mi mozak, puca lobanja! Kažem vam, odvajkada, bila su velika srpska stradanja, a još zmajeve u Srbiji kad smo istrebili tada smo se u crno, zauvek, zavili! A ta tuga ne gasi se vodom...

Kad, opet, tiruli, tiruli, trešti morbidni. Zove Olivera, moja verna druga iz Kapetan Mišinog zdanja, inače, “carica srpskog kulinarstva”. Ona, bre, što je napisala kultnu knjigu “Šta da jede vaša krvna grupa”.

I šta će da mi kaže? Kao bila u Sočiju, “donela za klopu svašta” pa, eto, hoće da napravi “gruzijsku večeru”! Auuu, de me nađe sa Gruzijom!? I, odmah znam, biće izginuće!

Nego, neću mnogo da vam seirim, izdiktiraću vam samo šta je Olivera za večeru iznela. Krenula je, šatro, onako, srpski, sa zeljanicom od sremuša i zelja, sir slan, a odozgo susam. Zatim sledi, iz podvale, drugo predjelo: jaja punjena kavijarom, puterom i žumancetom. A onda je, moj bajo, krenula morska kompozicija! Marinirani tofu, pa dimljeni barbunčići i dimljeni losos, a onda, slušaj ovo, moj Srbine, dimljena yigerica od bakalara! Uz to se služe njoke od bundeve sa gorgonzolom i pinjolima, pa rolnice od plavog patliyana punjene namazom od oraha. E, onda tek dolazi glavno jelo, gruzijski specijalitet. Piletina u sosu od mlevenih oraha, a uz to ide salata od svežeg spanaća i zelena salata sa rukolom, paradajzom, a preko toga “aćeto balzamiko”. Sve sam to zalivao kubanjskim merlotom “Krasnodarsk”. Na kraju je stigla i torta. “Puslica sa šumskim voćem”. Kuku lele, kuku lele! Falila nam je samo beogradska sirotinja, mislim, da uđe s motkama i da nas pobije! Ali, valjda će prvo da krenu od Dedinja, neka srede tamošnju elitu, pa zatim neka raspale i po šestom principu a onda neka dođu i ispod mog penyera da pitaju kol’ko košta gruzijska večera...

Olja me u “saksu” transportuje do Gročanske. Razgaćim se, pa ajd’ na terasu u ligenštul, i zevaj u nebo sa zvezdama...

A onda zayonjam i sanjam reptile iz Dojkinaca, lepo. Tu se stvori i moja Crna iz Vrčina, sa krilima kao u reptila. Sleti mi u skute, i, prdne. To joj od mačje salame “Matijević”. A onda mi kaže: “Da li si razmišljao o tome kako su tek vatreni zmajevi prdeli? Kakvi li su tek bili njini zmajski vetrovi...”