Jedan drugačiji Rajko

Rajka Danilovića pamtim iz gimnazijskih dana. Posle sedmog razreda, prešao je iz tadašnje Treće u Četvrtu mušku gimnaziju zbog sukoba sa profesorkom filozofije, ženom s jakim ličnim i porodičnim partizanskim pedigreom. Cenili smo njegovu odvažnost, jer je bilo jasno da je gubitnik, a da je ublažavanjem svog stava lako mogao da izgladi nesporazum. Putevi su nam se razišli kada je on upisao prava, a ja, dve godine kasnije, medicinu. Od tada sam ga video samo nekoliko puta, ali ti slučajni susreti upotpunjuju sliku o njemu i, što je važnije, o društvu u kojem živimo.

U ranu jesen 1972. god. rekao sam mu: “Što proganjate onih osam profesora? Ta ostrašćena sekretarka CK gazi kao u najgora vremena.”

“Moćni” ideolog tadašnjeg Gradskog komiteta je odgovorio: “Kada bi ti znao pod kakvim smo pritiscima i šta se sve od nas zahteva, bilo bi ti sve jasno. Radim po 16 sati dnevno i jedva čekam da se sve ovo završi.”

Dve-tri sedmice kasnije, s političke scene nestao je Marko Nikezić sa još, koliko se sećam, sedamdesetak “liberala” među kojima je bio i Rajko. Potom su smenjene stotine rukovodilaca naših najuspešnijih firmi. Nesporna je šteta nastala slomom, s izuzetkom Đinđićeve vlade, najvizionarskijeg rukovodstva Srbije posle Drugog svetskog rata. Na istoričarima je da procene koliko su “liberali” morali da žrtvuju radi ostvarenja ciljeva za koje su se zalagali, koliko su uspešno “kupovali vreme” i s koliko umešnosti su upražnjavali “veštinu mogućeg”. Za Rajka se vezuje priča da je, svestan da sam “pada”, nekim sposobnim političarima iz svog okruženja savetovao da se distanciraju od njega i tako spasu glavu. Na njima je da to i potvrde.

Prošle godine, deprimiran pokušajima manipulacije sa Legijom i Bagzijem, naleteo sam na Rajka, sada advokata porodice Đinđić, i bio zadivljen njegovim spokojem i optimizmom. Kao i pre pola veka, kada se sukobio sa svojom profesorkom, nije se uzbuđivao ali je, za razliku od tog mladalačkog okršaja, bio siguran da istina pobeđuje.

Članak u prošlom broju NIN-a nameće nekoliko pitanja:

Da li su Nikezićevi “liberali” tipičan primer presije i manipulacije u zemlji u kojoj je to decenijama bila konstanta vladavine (ne zaboravimo da je Danilović bio izvršilac zajednički dogovorene politike tog rukovodstva)?

Da li više od tri decenije časne i nadasve uspešne advokatske karijere Rajka Danilovića zavređuju i neku lepu reč?

Da li bi on bio počastvovan u NIN-u svojom ogromnom fotografijom iz mladalačkih dana da je manje efektno razvejavao magle vezane za ubistvo pokojnog premijera?

Na koga će sledećeg biti odaslat taj nesrećni “treći metak”? Hoćemo li čitati da je Srđa Popović reakcionar buržoaskog porekla ili strani špijun?

Prof. dr Zoran Radovanović,

Beograd