...ili političke igre

Ovih dana Šabačko pozorište ulazi u žižu interesovanja kulturne i ostale javnosti na način i u trenutku kada to nije očekivalo i kada mu je to najmanje bilo potrebno. Zato što je Pozorište, posle godina posrtanja i lutanja, krize identiteta, repertoara i publike, konačno čvrsto stalo na svoje noge. Zato što je u toku značajna rekonstrukcija ansambla, jer mladi, školovani glumci konačno hoće da dođu u Šabac, zato što misle da u ovom pozorištu mogu da ostvare svoje umetničke ambicije. Zato što smo na samom pragu generalne rekonstrukcije enterijera pozorišta, nabavke nove tonske i svetlosne opreme. Zato što na repertoaru imamo više od dvadeset naslova, a na mesečnom rasporedu za mart stoji upisano dvadeset devet izvođenja. Zato što je pozorište svakoga dana bukvalno puno kao košnica jer se paralelno radi na tri scene: Velikoj, Maloj sceni dr Branivoj Đorđević i Dečijoj sceni. A mi smo mala kuća. Nema nas pedeset – ukupno. Ali, ko nas šta pita!?! Elem, u kancelariju direktora Pozorišta je pre neki dan svratilo dvoje lokalnih dopisnika velikih beogradskih novina, da mi donesu neke knjige koje sam tražio. Proćaskali smo i srdačno se rastali, uz moju zahvalnost za darovane knjige. Nije prošlo mnogo, a ljudi su počeli da me zaustavljaju na ulici, obaveštavajući me da u najštampanijim novinama u zemlji Šabačko pozorište izlazi u nastavcima, svakog dana. Te novine ne čitam baš zbog toga što ne šalju nikog iz redakcije za kulturu na naše premijere, čak i ne svrate na naša gostovanja u beogradskim pozorištima, kojih je bar dva do tri u toku meseca. Bio sam zbunjen, ali i neprijatno iznenađen. Tema nije rad pozorišta, uspesi ili neuspesi, već jedino i isključivo njegovo ime, a uvodni članak je iz pera lokalnog dopisnika. Znači, one knjige su bile darovi Danajaca! Zašto se od mene krio pravi razlog posete? To u najmanju ruku nije fer, mada se za takav odnos mogu upotrebiti i mnogo oštriji izrazi. S pravom. Šta se valja iza brda? Postalo mi je jasno tek kada sam pročitao tekst u NIN-u. Shvatio sam da se u stvari vodi sinhronizovana akcija. Ali sam shvatio i da je ime Šabačkog pozorišta i ime Qubiše Jovanovića, barda srpskog, i ne samo srpskog pozorišta, upotrebljeno za sasvim drugu priču. Kao i imena i izjave mnogih eminentnih pozorišnih pregalaca. A priča je, kao i uvek kod nas, politička. Priča je o dobrim i lošim momcima. O onima koje bi ovih dana trebalo da podele vlast. Jedni su, kako piše u članku o imenu Šabačkog pozorišta, bahati osvetnici, neznalice beskrajne sujete i ograničenosti, koji sugerišu ideju o večnoj vlasti i hrane se i brane, golom, obesmišljenom voljom za moć, a drugi su, koliko sam uspeo da shvatim iz članka, divni, mlađi, lepši i pametniji. I kakve sve to ima veze sa velikim glumcem Qubišom Jovanovićem i sa Šabačkim pozorištem? Pre će biti da je u pitanju međustranački obračun, a da je Qubiša Jovanović samo kec iz rukava u tom obračunu. Ne verujem da bi veliki Qubiša pristao da bude moneta za potkusurivanje u borbi za vlast. Verovao sam da će politički marketing malo utihnuti posle one gromoglasne predizborne kampanje. Sad vidim da postoje razni oblici i načini blaćenja jednih i uzdizanja drugih. Kao da nisu svi zajedno, od prvog do poslednjeg svojevremeno glasali u gradskom parlamentu za promenu imena. Protiv su bili samo socijalisti, koji su u to vreme bili jedina opozicija, doduše malobrojna. Pitam se kome političke stranke plaćaju ovako fino upakovani vid reklame, novinama, ili... Još, želim da ukažem kulturnoj javnosti na to da je u Kragujevcu pre mesec dana sa najstarijeg pozorišta u Srbiji skinuto ime oca srpskog pozorišta Joakima Vujića. Ako ne postoji otac, ne postojimo ni mi, njegova deca. Ostao je samo, ispred teatra, kome su vratili ime Knjaževskoserbski teatar, spomenik čika Joakimu, koga omladina svakodnevno farba raznobojnim sprejovima i zove „Kod prosjaka”. Bista Qubiše Jovanovića stoji u foajeu Šabačkog pozorišta i brižljivo je čuvamo. P.S. Šabačko pozorište se 1848. zvalo Drugi knjaževskoserbski teatar. Zoran Karajić, direktor Šabačkog pozorišta