Nema bogomolje bez nevolje

Yim Fiš, dopisnik Bi-Bi-Sija, septembra 1990. godine, razgovara sa dr Jovanom Raškovićem, vođom Srpske demokratske stranke. I pita ga: da nisu Srbi, kojim slučajem, paranoični, zato što veruju da ih svi mrze i progone, zato što su ubeđeni u postojanje antisrpskog sindroma i u Jugoslaviji i van nje? Dr Jovan Rašković, neuropsihijatar, kaže: “Nije to paranoja! Mi smo narod koji je ostao sam i zato je naš utisak ne samo da smo napušteni, već i da su svi protiv nas. To nije paranoja, to je historijska činjenica!” Skoro sedamnaest godina kasnije, Petar Bokun, njegov kolega i prijatelj, reći će za NIN da se danas vidi da je Jovo bio apsolutno u pravu: “Davno je rečeno da smo narod na putu. Istok na Zapadu i Zapad na Istoku. Jasno je da smo, baš zato, razvili pogranični mentalitet. A taj se pogranični mentalitet karakterizira sumnjičavošću, podozrivošću, dodatnim oprezom. Graničar uvijek hoda kao da će na zmiju naići. Pogotovo ovi violentni dinarci. To nije nikakva paranoja već opreznost. Kakva je to paranoja kad nas 78 dana bombarduju? Osiromašenim uranijumom. Mi smo, dakle, paranoični, a oni nisu zlikovci? A to atakiranje se nastavlja i danas.” U Srbiji se, međutim, i dalje postavlja pitanje jesmo li paranoični ili je posredi istorijska činjenica. Istoričar dr Predrag Marković kaže da ne treba zaboraviti na self-fulfilling prophecd`, to jest proročanstvo koje se samo ispunjava: “Hitler je, tako, plašio Nemce time šta će da im urade boljševici i Rusi, i oni su to stvarno uradili. Točak istorije se tako obrnuo da je Hitler sam izazvao tu vrstu uništenja nemačke države. Prema tome, takva vrsta proročanstva nije neobična. Naravno da postoji i antisrpski sindrom. Ni to nije nikakav izuzetak u istoriji. Svaki narod koji je malo značajniji u nekoj regiji navlači na sebe mržnju drugih naroda. Šta da kažemo za antiruski, antijevrejski sindrom? Ne postoje narodi, sem onih potpuno beznačajnih, koje susedi ne mrze.” Postoji li, zapravo, srpski defetizam? I šta je njegov uzrok? Od čega u istoriji nekog naroda zavise faze optimizma i pesimizma i može li se uopšte, na naučnoj osnovi govoriti o karakterologiji jednog naroda i specifičnostima mentaliteta? I da li sa srpskim pograničnim mentalitetom možemo u Evropu? Kako god, mnoga istraživanja javnog mnjenja poslednjih godina, i domaća i međunarodna, pokazuju da je posledica naše “historijske činjenice” (ili globalnog otopljavanja?) sve izraženiji srpski pesimizam, defetizam, melanholija i već poslovična paranoja, jer Srbi uglavnom veruju da im je ceo svet okrenuo leđa. Pre samo četiri decenije bili smo, posle Kubanaca, najzadovoljnija nacija svojom ličnom i porodičnom budućnošću (86 odsto), ispred skandinavskih zemalja. Danas smo najtužnija nacija u regionu. U svetu smo već godinama u vrhu liste najvećih pesimista (68 odsto). Tužniji i od građana Bosne i Hercegovine, i od Hrvata. Albance na Kosovu da i ne spominjemo. Wihov optimizam i zadovoljstvo ličnom i porodičnom budućnošću raste iz godine u godinu i u samom su vrhu retkih svetskih optimista. A ima i takvih. Najzadovoljniji svojim životom su Kinezi, a slede ih Egipćani i Jordanci. Najveći pesimisti su Amerikanci. Čak 71 odsto njih nije zadovoljno svojim životom, situacijom u zemlji i strepi za budućnost svoje porodice. Ništa nije bolje ni u Francuskoj u kojoj je procenat nezadovoljnih sa 56 odsto 2003. godine skočio na 80 odsto 2006. godine. Zanimljivo je i istraživanje Svetske zdravstvene organizacije na svega 14 zemalja, po kojem je, recimo, Holandija na trećem mestu u Evropi po obolelima od depresije (na četvrtom mestu u svetu, iza Sjedinjenih Država, Ukrajine i Francuske). Čini se da je ceo svet oboleo od globalne depresije, bez obzira na račun u banci i uslove lečenja. Bolest je, dakle, globalna, a uzroci oboljenja? Marković će reći: “To je, dakle, nešto što prevazilazi lokalne, istorijske uzroke. U globalnom svetu imamo faktore koji brišu te lokalne uzroke. Čini se da su ljudi koji još uvek nisu u globalnom svetu potrošačkog društva, kao Kinezi i Albanci, sačuvali više optimizma nego ovi ostali. Uzrok optimizma onih koji žive u tom predglobalnom vremenu nisu očekivanja nego nešto drugo. Kinezu je očigledno lakše da postigne očekivanja svog života nego građaninu EU.” Tako, dr Aleksandar Petrović, profesor kulturne antropologije, upozorava da je reč o izmišljotini “suprotnosti opti- ili pesi- mistike”, dakle, bojimo li belo ili crno svet koji nas okružuje: “A pravi problem je pritisak modernizacije koji je postao gotovo neizdrživ za naše antropološke kapacitete. Iscrpljujući hod modernizacije doveo je sve do potpune zastarelosti. Proizvodi su zastareli još pre nego što se pojave, odnosi među ljudima su takođe zastareli, jer porodica je žrtvovana stalno rastućim prohtevima, država je zastarela jer je izručena korporacijama. Čak je i sama priroda zastarela jer se i njeni oblici modernizuju, stvaraju se transgeni organizmi, kao što je na primer krompir sa genima meduze koji treba da svetli kada nema vlage. Ne sumnjam da će u procesu modernizacije krompiru biti ugrađeni i geni mobilnog telefona tako da može da zvoni pre nego što sazri.” Logično je otuda, objašnjava Petrović, da je i čovek zastareo i da oseća sve jaču nelagodnost zbog toga. I dodaje: “Zar nije još pre pola veka Norbert Viner ustanovio da prosečno ljudsko biće više nema šta da ponudi na tržištu, jer mašine sve rade bolje. Da li je to pesimizam? Ideolozi modernizacije rekli bi da je to optimizam, jer će poslovi biti obavljeni brže i bolje. Jednom rečju, sami pravimo odnose koje ne možemo da izdržimo i to je izvan opti- i pesi- mistike. To je realnost. I zabluda je verovati da Srbi imaju više problema od ostalih i da su stoga skloniji pesimizmu. Oduševljene ekonomiste i danas treba poučiti da je sirotinja gradila Nojevu barku, a da su bogati napravili Titanik.” O melanholiji na Balkanu pisao je još 1925. u Zagrebu Vladimir Dvorniković, srpski filozof i etnopsiholog. Dvorniković je, naime, u svojoj studiji “Psiha jugoslovenske melanholije”, iz koje je kasnije nastalo njegovo čuveno delo “Karakterologija Jugoslovena” napisao da “u svim spontanim neposrednim emanacijama naše tzv. narodne duše, imade neki talog teške melanholije”, i da “prema istoku jugoslovenskom postaje taj talog sve teži i crnji, na zapad i sjever sve tanji i bljeđi”. Dvorniković melanholiju “prema istoku jugoslovenskom”, što će reći u Srba, vezuje “s tom krvavom i tamnom historijskom sudbinom”. “Narodi koji su u borbi i patnjama svoj vijek vjekovali, koji su duge historijske periode živjeli teškim, nesigurnim, borbenim životom, morali su prirodno da dođu do težega, ozbiljnijeg životnog osjećanja. To je onaj crni talog historije koji nalazimo u nesrećnih nacija i plemena; jer i nacija imade srećnih i nesrećnih kao i ljudi i pojedinaca”, piše Dvorniković. NIN-ovi sagovornici uglavnom ne priznaju da su Srbi defetisti i bezvoljnici. Na pitanje da li na njihov pesimizam i malodušnost mogu da utiču izjave Karle del Ponte da su Srbi nedovoljno pametni i nedovoljno kulturni za ulazak u EU, istoričar Marković će reći: “Utiče li na vas Karla del Ponte? Jeste li čuli da to nekog dotiče? Naši ljudi imaju taj višak arogancije, oni neće da padnu u duboko očajanje kad neko govori loše o njima. Naš narod je samozadovoljan i ne obazire se mnogo na to šta drugi o njemu govore.” S druge strane, dr Bojan Jovanović, antropolog, naučni savetnik Balkanološkog instituta, reći će da odgovor na pitanje zašto smo skloni samooptuživanju, pesimizmu, melanholiji, čak nacionalnom nihilizmu, zašto smo izgubili dostojanstvo i imamo osećanje manje vrednosti, može dobro da se osvetli upravo sa stanovišta nečega što je izgubljeno. Jovanović kaže: “Ona vitalnost koja je bila pokretač iluzije da se stvori zajednička država, dovela je do prekoračenja granica sopstvenih nacionalnih moći. Srbi su upravo prinoseći ogromne žrtve u Prvom i Drugom svetskom ratu, ostvarili svoje nacionalne interese u okviru zajedničke države. I tako su se, odričući se sopstvene države i sopstvenog nacionalnog identiteta, prineli na oltar jedne nedovoljno jasne, maglovite i problematične državne tvorevine. Gubitak Jugoslavije je doživljen kao velika trauma, zato što je tada nestao objekat u koji su oni u protekla dva rata investirali najviše, svoje materijalne i ljudske žrtve, i ogromnu intelektualnu energiju. Mi i dan danas jako teško povlačimo te investicije iz objekta koji smo izgubili. Prateći proces toga je identifikacija sa senkom izgubljenog objekta. Umesto da tu životnu energiju investiramo u nešto novo, mi je investiramo u sopstveni ego, pa se gubitak objekta preobražava u gubitak samog ega. To je ključ stvaranja melanholije. Otud osećaj krivice, bezvoljnosti i bezvrednosti i primetne pojave nacionalnog nihilizma.” Kako to da se broj nezadovoljnih svojim životom u Srbiji povećava sa brojem vernika u poslednjih 15 godina? Pesimizam je sve veći a Srpska pravoslavna crkva od svih institucija u zemlji ima najveće poverenje među građanima Srbije? Valjda je to dokaz da je naše okretanje veri ritualno, običajno, pomalo površno? Jovanović objašnjava da je naš povratak religiji prisilne prirode, a ne slobodna odluka: “Naš narod kaže: nema bogomolje bez nevolje, dakle nevolja je ta koja tera čoveka da se okrene i potraži veru. Kad nevolja prestane, on se oslobađa vere. Kad su Srbi prihvatili jugoslovenstvo, sa njim komunizam a onda i ateizam, onda smo se veoma lako odrekli i svog duhovnog i verskog nasleđa. To je iskorenjivanje.” A srpska paranoja? Ivo Andrić je negde napisao da “mnogi naši ljudi nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika, čoveka kome je učinjeno krivo, koga progone na pravdi Boga zli neprijatelji pravde i poštenja”. A Henri Kisind`er, koji nije Srbin, na to bi odgovorio: “To što sam ja paranoik, to ne znači da mi oni ne rade o glavi.” Profesor dr Andrej MitroviĆ, istoričar Karađorđeva glava u Carigradu Priča o srpskom defetizmu i sveprisutnoj melanholiji jeste nešto što je istorijski razumljivo, ali kao istorijski razumljivo, može biti i opravdano i neopravdano - U vremenu posle Miloševića, Srbi su u nekoj napetosti, koja je pri tom i internacionalna, i tu se pruža mogućnost da se formiraju predstave o kojima govorite. Jedan broj predstava se stvara spontano, a i pretvara se u stereotip, koji je nekad pozitivan nekad negativan, nekad podstičući nekad onaj koji sapliće, i tako se stvara klima psihološka po svojoj suštini, ali i politička. Defetizam se širi i iz nekih navodno intelektualnih krugova, o narodu najgorem, da je za sve što se dešava kriv jedan narod. Narod ne može da bude kriv. U narodima postoje različiti ljudi, politički pokreti i ambicije različitih tendencija. Možemo govoriti o pojavama koje su nakaradne, kao što je pojava nacionalsocijalizma u Nemačkoj, ili na jugoistoku Evrope, kako u Hrvatskoj, tako u Srbiji, ili Bugarskoj ili Mađarskoj. To su pojave koje postaju stereotipi i iz njih se pokušava razumevati svet, a nudi se i pseudogenetska teorija. Svet se mora razumevati iz kritičkog naučnog duha, koji ne mora da bude samo pojedinačni, ili ekskatedra, nego duh opšte kulture koja će se širiti svim sredstvima današnjice. Priča o srpskom defetizmu i sveprisutnoj melanholiji jeste nešto što je istorijski razumljivo, ali kao istorijski razumljivo, može biti i opravdano i neopravdano. Ali ne bi se trebalo preterivati u takvoj vrsti ocena, a ni pridavati veći značaj takvim pojavama. To je nešto što je suštinski prirodno, i mora se prihvatiti razumno, pratilac je ćudi istorije i kao takvo prevazilaziti. Čini mi se, uzeto uopšte, da se pojavljuju tvorci shema, tvorci pojmova koji se obraćaju društvu svakojakim objašnjenjima. Wih je mnogo, oni su različiti, ne želim da budem konkretan jer to nije deo mog habitusa, ne želim da ispravljam krivu Drinu, oni su deo tendencija koje dalje komplikuju situaciju, sugerišući čoveku u preteranom kontekstu, da je na primer neko dobar, a da je drugi zao. Ne može jedan narod da trpi, da bude jednako regresivan i da politički izgubi sve. Za nas bi u ovom trenutku trebalo reći da nam je potrebna zdrava pamet, da moramo da vidimo da nas je slepo rukovodstvo, slepo sleđeno, uvelo u ćorsokak. Ne možemo insistirati da se prema nama drugi ljudi drugojačije ponašaju, nego što diktiraju njihovi interesi. Ako smo dozvolili da ulećemo u neizvesne situacije, da naši interesi tako lako propadnu, a time i stvorili mogućnost da neko ceo narod uvodi u nove tragične situacije, to se lako ne može izbrisati. Mi moramo biti svesni savremenih političkih interesa i naših suseda i velikih sila i njihovih međusobnih odnosa. Tako se mora naći naša pozicija. Naša pozicija nije ni ukleta niti je deo nekog apstraktnog zla, naša je pozicija ono u šta smo uleteli, i iz čega ne možemo izaći čudom. Ali, krećući se po svetu, primećujem da bi nam već i konstruktivna politika zdravog razuma dobrodošla. Konfliktne situacije ne mogu nastati samo zbog jedne strane, kao što ni poboljšanje odnosa ne može da se ostvari jednostrano. Ali, svet je dovoljno veliki da se i u njemu mogu naći oni na koje se možemo osloniti u datom trenutku, duže ili kraće. Treba se podsetiti da je Miloš Obrenović poslao glavu Karađorđevu u Carigrad, i da to u Srbiji 19. veka nije shvaćeno kao izdaja nego kao nešto što je moranje, i od tad do danas to je shvaćeno kao državna nužda koja je otvorila nekoliko decenija mirnog razvića Srbije. Mora se, dakle, biti zdrave pameti i biti svestan svih kolektivnih interpretacija koje nas zavode i zatvaraju u njihovo značenje.