Zakonom na mafijašku ekonomiju

Za efikasno suzbijanje organizovanog kriminala neophodan je udarac u njegovu imovinu. Prvi koji je zastupao takav stav bio je sudija Đovani Falkone. On je prvi put u odnosu na mafiju primenio ekonomsku analizu zločinačke organizacije uporedivši strukturu tog udruženja sa strukturom kriminalnog preduzeća. Smatrao je naime da represivni pristup u borbi protiv mafije ne može sam po sebi biti dovoljan da bi se ona porazila, jer ako struktura tog kriminalnog preduzeća nastavi da proizvodi bogatstvo, mafija će uvek moći da pridobije nove članove i novo rukovodstvo. Zato je jedini pravi način za suzbijanje organizovanog kriminala smanjenje kapitala i prihoda kriminalnih preduzeća. To čemu nas je Falkoni naučio, još uvek važi a sistem ekonomske analize nezakonitih aktivnosti široko se primenjuje u zemljama moderne demokratije. Šta je problem sa rešenjem u srpskom zakonu. Oduzimanje imovine po našem zakonu nije krivična sankcija već je po svojoj pravnoj prirodi pravna mera koja prati izvršenje krivičnog dela i koja se izriče u krivičnom postupku a oduzima se samo ona imovina koja proističe iz krivičnog dela koje je dokazano pravosnažnom sudskom presudom. Zato je neophodno da se uvede građansko pravno oduzimanje imovine koje bi teklo paralelno sa krivičnim postupkom i bilo nezavisno od ishoda tog postupka. Po uzoru na italijanski model kada je ispunjen formalni uslov i kada je pokrenut krivični postupak protiv osumnjičenog za krivično delo organizovanog kriminala i korupcije, državni tužilac pokreće finansijsku istragu o njegovoj imovini. Zajedno sa finansijskom policijom tužilaštvo proverava imovinu i poslovne aktivnosti osumnjičenog ali i članova njegove uže porodice (žene, dece, lica koja su poslednjih pet godina živela sa osumnjičenim u istom porodičnom domaćinstvu). Proveravaju se i poslovne aktivnosti njegovih preduzeća i drugih povezanih pravnih lica koja imaju veze sa njegovom imovinom. Kada se završi istraga tužilac ima jasan finansijski pregled kolika je imovina a koliki su prihodi (regularni na koje se plaća porez). Ukoliko postoji nesrazmera između prihoda i imovine, tužilac pokreće postupak građansko pravnog oduzimanja imovine pred nadležnim sudom. Dakle, zadatak je tužioca da pribavi sve dokaze o imovini i inicira postupak. Tada sud poziva osumnjičenog i prebacuje teret dokazivanja na njega da dokaže otkud tolika razlika između prihoda i imovine odnosno da dokaže zakonitost porekla svoje imovine. Ukoliko osumnjičeni ne dokaže zakonitost porekla, imovina se oduzima i postaje državna svojina. Navešću nekoliko primera iz prakse italijanskih kolega za borbu protiv mafije: Hektari zemlje u Korleoneu koji su oduzeti od “Koza nostre” pretvoreni su u plantaže na kojima se proizvodi vino, tu rade mladi ljudi i proizvode vino ekstra kvaliteta sa nazivom “oslobođeni od mafije”. Vile i kuće pretvorene su u škole i visokoorganizovane ustanove. Čamci i gliseri koje je mafija koristila za prenos droge dati su na korišćenje vojsci i policiji Republike Italije. Čak i hotel sa pet zvezdica, predivnim panoramskim liftom i pogledom na more na velelepnom brdu u Palermu u kojem je boravio tužilac Radovanović kada je bio u poseti Italiji je oduzet od jedne mafijaške grupe. Sva ova imovina koja se oduzme može se i prevremeno konfiskovati pre donošenja konačne odluke o konfiskaciji. U tom slučaju imovinom mora da upravlja državna agencija i da postavi upravitelja koji postupa po nalozima suda. Ovde bih podvukao da oduzimanje imovine u građansko-pravnom smislu mora da bude u skladu sa ljudskim pravima. Evropski sud u Strazburu izjasnio se o nekim tužbama koje su podneli oni kojima je država konfiskovala imovinu. Čuveni istorijski slučaj Salabjaki protiv Francuske smatra se prekretnicom u materiji i zaštiti ljudskih prava. Salabjaki je osuđen zbog trgovine drogom. Država Francuska oduzela mu je imovinu sistemom inverzije dokaznog postupka zbog nesrazmere između prihoda i imovine. Salabjaki podnosi tužbu Sudu za ljudska prava, tvrdeći da su presudom o zapleni imovine ukida pravo na privatno vlasništvo zagarantovano ustavom. Sud za ljudska prava donosi istorijsku presudu u kojoj kaže: težnja demokratije jeste da privatna svojina uživa zaštitu ali samo pod uslovom da nije protivna javnim interesima kao i da postoji legitimni zahtev javnih vlasti i da vlasnik dokaže poreklo imovine. Tužba Salabjakia se odbija sa obrazloženjem da privatno vlasništvo mora biti transparentno jer je transparentnost preduslov za zaštitu svojine. Na osnovu Krivičnog zakonika iz 2002. godine u Velikoj Britaniji i na Zakonu o krivičnoj pravdi iz 1994. godine u Irskoj, sistemi konfiskacije sredstava kriminalnog porekla u okviru običajnog prava fokusiraju se na tužioca koji se obraća sudu u vezi sa veličinom materijalne koristi koje je lice pribavilo na osnovu svoje kriminalne aktivnosti. U slučajevima koji se odnose na krivična dela trgovine drogama, istraga se može proširiti izvan granica konkretnog krivičnog dela i na sve krivične radnje povezane sa drogom. Istraga ima za cilj da se nametne osuđenom licu pravna obaveza da plati državi sumu koja je određena kao vrednost materijalne koristi. Nalog se fokusira na konkretnu imovinu, a tuženi može da odluči o tome koji su koraci potrebni da bi se izvršila ova obaveza. Ako to ne učini, onda rizikuje da dobije zatvorsku kaznu zbog neizvršenja obaveze. Irska je interesantna i po tome, što, kada je donela zakon, stavila je određeni rok od 12 godina unazad kojim se od momenta donošenja osuđujuće presude ispituje poreklo imovine a u Velikoj Britaniji je taj rok iznosio 15 godina. Cenim da bi i u Srbiji morao da se odredi jedan prikladan rok, recimo od 5 do 10 godina, u kome bi se ispitivalo poreklo imovine. Čemu nas uče ova iskustva? Mafija više ne ubija, ona kupuje. Ona je svojevrsno kriminalno preduzeće koje proizvodi i sloboda i demokratija su u opasnosti. Organizovanom kriminalu moramo se suprotstaviti sistemom zakona i sistemom institucije. Jakim institucijama države kao što su policija i Specijalno tužilaštvo i sud, država mora pokazati da je jača od organizovanog kriminala. I da citiram Monteskjea: “Zakoni ne čine dobre ljude, ali dobri ljudi mogu napraviti dobre zakone i primeniti ih”. Autor je portparol Specijalnog tužilaštva