Globalno selo

Dakle, tako – otišao je zauvek i kontroverzni francuski mislilac Žan Bodrijar. O tome je ovaj list prošle nedelje već objavio nekrolog iz pera osobe koja je za taj posao pozvanija od moje malenkosti. Ali... Ted Tarner se jednom pohvalio kako je, baš u vreme kada je počinjao sa CNN-om, bio pozvan na neki kongres, ili simpozijum, posvećen kablovskoj televiziji, gde je susreo Maršala Makluana. Ovaj mu je, navodno, rekao: Tarneru, vi stvarate globalno selo! Anegdota je možda istinita, možda i nije; no, svejedno, pomenuti susret ne bi toliko značio Tarneru da zna kako Makluan nije njegov filozof medija. To je bio Žan Bodrijar. Teško je proveriti je li Ted Tarner uopšte čuo za ovog francuskog kontroverznog mislioca, po tome najsličnijeg baš Makluanu, mada su Bodrijarovi tekstovi s početka osamdesetih godina već najavljivali medijsku sliku u čijem će stvaranju CNN odigrati kapitalnu ulogu: centar globalnog sela je danas zbilja u Atlanti. Ali je – to je izvesno – CNN u kasnijim godinama osnažio Bodrijarove početne pretpostavke, koje su se konzistentno uobličile u jednu teoriju baš u njegovom znamenitom tekstu o Zalivskom ratu (Rat u Zalivu se nije dogodio). Stvari su, po prilici, tekle ovako: Bodrijar je najavio CNN, CNN je evoluirao na bodrijarovski način sve do svog vrhunca u vreme Zaliva, a sienenovski kontekst tog rata je konačno potvrdio Bodrijara. Šta će se dalje dogoditi? Valja napomenuti da Bodrijar nije bio običan (pozitivistički) kritičar televizije, mada se može učiniti da su se njegove ambicije kretale upravo u tom pravcu. On sigurno nije smatrao da se svet stvoren televizijom može popraviti njenom svrsishodnijom upotrebom. Bodrijarov odnos prema televiziji je isti onakav kakvo je njegovo mišljenje zauzimalo prema svakoj drugoj stvari; najkraće rečeno – to je suprotstavljanje. Ali, ne suprotstavljanje nekoj stvari, nego suprotstavljanje unutar te stvari (v. Simbolička razmena i smrt, uvod). To je, razume se, šizofreno: “Pošto se svet kreće ka deliričnom stanju stvari, mi moramo da se krećemo ka deliričnom gledištu” (moto u Prozirnosti zla). Ted Tarner i Bodrijar imaju zapravo identičan “pogled na (medijski) svet”. Jedino su se razlikovali u predznacima, s tim što su ti predznaci bili međusobno uslovljeni. Dok Tarner misli da je metod proizvodnje vesti jedino efikasan (profitabilan) u strogo kontrolisanom svetu informacija, dotle je Bodrijar – koji ne spori sam taj metod – smatrao da su nesagledive posledice toga što događaji više ne stvaraju informacije, nego je obrnuto: “Stvari se više ne događaju odista, premda se dobija takav utisak.” Jer se u kolu proizvedenih informacija i događaji proizvode kao njihovi (informacijski) puki produžeci. “Nekada, događaj je stvaran da bi se dogodio, danas se on pravi da bi bio proizveden. On se, dakle, uvek događa kao virtualni artefakt, kao proširenje medijskih oblika.” Bodrijar je u tome video posebnu strategiju, koju je nazivao odvraćanjem: “Odvraćanje je veoma osobit vid akcije: ono što se čini da se nešto ne događa... ili, drugačije, to se događa umesto nečeg drugog što se nije dogodilo.” Pri takvim okolnostima, u takvom poretku stvari, dolazi do onog što Bodrijar podvodi pod pojam štrajka događaja: ako se – primera radi – informacija (koja je proizvedena) o Zalivskom ratu dogodila pre samog tog rata, onda će se on dogoditi – i zbilja se dogodio – kao virtualna posledica informacije o samom sebi, dakle – kao proizvod proizvedene informacije. Zameniti rat za znakove rata. Da bi informacija bila stvarna, rat mora biti artificijelizovan; on je simulakrum informacije, verodostojniji od samog sebe: “Informacije čine sve verodostojnim (to jest, neizvesnim), kako nekadašnje, tako i buduće događaje. Princip verodostojnosti zamenio je kriterije istine, on predstavlja istinski princip informacije... Pa i kada je demantovana, ona je to samo virtualno, jer virtualnost je deo same realnosti – realnosti… propuštene kroz medij, isključene vlastitom slikom” (Temišvarske kosturnice). Dakle: “Zalivski rat je samo naglasio taj strašni osećaj da smo zašli tako duboko u simulaciju da se pitanje istine i realnosti više ne može ni postaviti.” Informacijske bombe (napunjene proizvedenim vestima) usisale su sav kiseonik javnog mnjenja. Tako je rat, sledeći informacije o samom sebi, bio unapred dobijen, pa – misli Bodrijar – “nikada nećemo saznati kako bi izgledao da je postojao”. Ali jeste. Makar na televizijskom ekranu. Zato je, priređen za televiziju, usvajajući ekran kao bojno polje, Zalivski rat bio možda prvi rat u istoriji u kome nije bilo nikakvog kontakta zaraćenih strana. Bio je to bespolni, hirurški rat: protivnik predstavlja samo metu na kompjuteru. Mada je to nesumnjivo i plod napretka ratne tehnike, suština fenomena proizilazi iz mentaliteta video-igrice, gde svako igra u svom prostoru i ne sreće drugog, sukobljavajući se sa fiktivnim protivnikom, koji je slika njegovog dvojnika na ekranu: “A zna se da je jedna od karakteristika Zapada, koju su Amerikanci savršeno pokazali u Zalivskom ratu, da puca na opsene.” Rezultat je – što bi rekli igrači domina – “duplo golo”: “Televizija je slika koja više ne sanja, koja više ne mašta, ali koja ništa nema ni sa realnim. To je zatvoreno orbitalno kolo.” Virtuelnost, međutim, suprotno očekivanju, podstiče violentnost: i informacijski (proizvedeni) rat je krvav kao svaki drugi. Uz izmenjeni kontekst i ponešto drugačije konačne efekte. Jer sada “mediji prethode nasilju”: “Bolje je ne zateći se na javnom mestu gde operiše televizija, imajući u vidu veliku verovatnoću jednog nasilnog događaja dozvanog samim njenim prisustvom.” To nasilje (iznova) izbija sa ekrana i ima istu prirodu kao i slike: “Nasilje je potencijalno u praznini ekrana, putem rupe koju ovaj stvara u mentalnom svetu.” Pokazuje se da je umreti u simulakrumu i te kako moguće. Tako je i sama smrt diskreditovana u svetu koji je čitav jedno mešanje žanrova. Kao i sve. Bodrijar misli da su, u Zalivu, Amerikanci preteranom vojnom intervencijom (koja je sledila informacije) i preteranom informacijom (koja je pospešivala intervenciju), neverovatnom mistifikacijom svoje moći, diskreditovali i rat i informaciju. Preterivanje daje parodiju koja potire činjenice. To je puko tetoviranje istorije. Ali prava parodija tetoviranja istorije imala je tek da se dogodi. Valjda je čitaocu jasno šta sam želeo da kažem?