O lakrdijašima

Lakrdijaška i prevarantska priroda ovdašnje politike morala bi da bude neiscrpan izvor nadahnuća za književna dela. Ali književnici kao da su posustali. Ovde-onde gdekoja slabašna novinska satira; nađe se još poneki neduhovit aforizam i to bi bilo sve. Da li su naši spisatelji odustali od svetlih tradicija Domanovića i Nušića, ili su možda stvari u Stradiji dovedene u red pa se nadahnuće mora tražiti u fantastičnim unutrašnjim svetovima. Ili je posredi nešto drugo. Hajde da istražimo. Zamislimo mladog, a talentovanog dramskog pisca koji se lati pera i napiše ubojitu komediju po svim parametrima uporedivu sa “Gospođom ministarkom”, recimo. Ili možda i bolju. I šta? Preda rukopis umetničkom direktoru nekog pozorišta i čeka odgovor. Odgovor, međutim, nikada neće dočekati. Bar ne pozitivan. Tvrd vam stojim. Nema tog majčinog sina – bez obzira koliko mu se komad inače dopao – koji će se drznuti da tekst stavi na repertoar. O ne, ne treba ići u ekstremizam – kako nam neprestano sugerišu politički analitičari – ovo je zemlja svih sloboda, naročito umetničkih; valjda i u ustavu ima nešto o tome, osim ako u ustavotvornoj brzini nije izostavljeno. Recimo, nema se para, pravdaće se intendant. A svi znamo da to nije tako. Da su ovovremene gospođe ministarke mnogo drčnije od onovremenih. Znaju da se bude rano izjutra, da histerišu pred ministrima. Pa ministri moraju da okreću telefone. Pa muka i belaj. Muke gospoja ministarki još bi mnogi umetnički direktor i podneo. Nevolja je u tome što pozorišna kasa u stvari nije baš sasvim pozorišna, što se ona zapravo popunjava iz jedne mnogo veće kase koja je pod kontrolom gospodina ministra. A ministar bi sledeći put kad kasicu treba dopuniti mogao da kaže – sačuvaj bože da bi on ugrozio slobodu stvaralaštva – da se, eto, nema para, inače bi on dao, bla, bla, bla... I to tako besprekorno funkcioniše; tu zapravo postoji nepisani – maltene pa samoupravni sporazum – da se moraju znati granice umetničkih sloboda i da se granice moraju poštovati. A granice će odrediti, kao i dolikuje, tankoćutnost gospoje ministarke. Ne treba ipak svaljivati sve na ministarkina slabašna leđa. Kad smo već kod pozorišta, trebalo bi da se zapitamo: zašto u Srbiji ne postoje privatne scene, privatni teatarski projekti; zašto se pisci, glumci i reditelji tako grčevito drže državnih pozorišta za mesečni ajluk manji od cene ministarkinih cipela? Zašto potcenjuju Talijinu moć? Nema sumnje da su i u Nušićevo vreme kritikovali ministarke po novinama. Ali te je kritike koliko sutra prekrio zaborav. Dočim je Nušić preživeo. I izgleda sve življi. Kad već nema savremenih pisaca i upravnika da ga odmene i apdejtuju. Ministri se jako brinu za svoje mesto u istoriji. Ne haju oni za novine. Brine ih umetnička ostavština. Vratimo se našem talentovanom a neostvarenom piscu. Uvideo je da od pozorišta nema vajde. Ponovo se laća posla. Građu iz Nove gospođe ministarke pretače u prozu i kao rezultat dobijamo delo ravno jednoj Dangi ili Stradiji. Odnosi naš pisac rukopis u redakciju nekog dnevnog lista. Uzmimo u Politiku. Hoće li genijalno delo izaći u nastavcima u tim cenjenim novinama? Neće, tvrd vam stojim. Da ne bude diskriminacije, Politiku sam uzeo za primer kao najugledniju, neće nova Danga ili nova Stradija izaći ni u jednim ovdašnjim novinama. Sačuvaj Bože da će biti odbijen zato što ovde nema umetničkih sloboda – pu, pu, pu – nego nema se prostora. I ne samo da ta Danga i ta Stradija neće izaći – osim možda u Republici ili nekom lokalnom glasilu – nego u svim tim novinama neće izaći ni rečca od bilo čega što nadilazi ministarkino poimanje slobode štampe. Izađe li kojim slučajem – nikom ništa. Ali novine koje to objave prekonoć ostaju bez reklama i plaćenih oglasa za Nacionalni investicioni plan, a sve je to pod kontrolom narečenog ministra. Daleko bilo da on guši slobodu štampe, ta onoliko se za nju borio, nego podelili se oglasi, nema se više... Osim toga, eventualnu Novu Stradiju, zbog izmenjenih okolnosti obojenu daleko crnjim bojama od Domanovićeve (nedostižnog primera pravne države i slobode štampe, prim. a.) ukoliko se na jedvite jade negde i objavi, čeka hod po patriotskim mukama. Istom će je analitičari iz Nove srpske političke misli oglasiti: mondijalističkom ujdurmom; pamfletom plaćenim novcem onih koji su nas bombardovali; ekstremističkim tekstom koji produbljuje podele. Potom će arhipatriota (onaj što je kritikovao priglupu reklamu sa Kraljevićem Markom još glupljom jeremijadom o sprdnji sa srpskim junakom, zaboravljajući da je junak svojevremeno bio “mondijalista”) ispaliti nekoliko plotuna u Stradiju. I na kraju će naš genijalan pisac u tabloidima biti proglašen za homoseksualca, adventistu i taksistu... Nema boljeg recepta za munjevito uništenje jednog naroda i jedne države od sinergije umišljenih i ambicioznih mediokriteta. Evo ih, diče se Teslom, a tvrd vam stojim da Tesla – pod uslovom da je umesto u Ameriku došao u Srbiju – ne bi odmakao dalje od električara. Zbog toga, zbog mnogih drugih primera čije bi se nabrajanje oteglo u nedogled, svi smo osuđeni na teror osrednjih. Na nedorečenost i nedovršenost. Na neprestano tavorenje u lažima i licemerju zbog čega je danas, u XXI veku, stepen slobode štampe i slobode izražavanja manji nego na početku XX. Sve ovo ukazuje na jednu zabrinjavajuću činjenicu: da se načini elegantnog zaobilaženja slobode štampe i umetničkog izražavanja – što se drsko naziva i “političkom veštinom” – primenjuju na sve oblasti javnog života. Da se tako, naoko legalno, a u suštini voluntaristički, dodeljuju nacionalne frekvencije, veliki poslovi, tenderi i privatizacije. Nije da u Srbiji nema talentovanih dramskih i inih pisaca i nije da ih ne interesuje stvarnost u kojoj žive. Ali oni ne mogu mnogo učiniti. Qudi i pojave o kojima govorimo jednostavno se nalaze izvan, inače širokih, mogućnosti umetničke transpozicije. Pred njima umetnost mora da ustukne. Jer ukoliko bi se pozabavila njima, prestala bi da bude umetnost. Nušićeva je Ministarka bila moguća kao pojava koja štrči iz kakvog takvog kulturnog poretka. Ovde i danas, sve što se ne uklapa u ministarkinu viziju, mora da bude u korenu sasečeno.