Igrale se vehabije

Kada je, u februaru 2004. godine, tadašnji šef Vojnobezbednosne agencije Momir Stojanović upozorio na opasnost od prodora islamskog terorizma na Balkan, navukao je na sebe gnev crnogorskog državnog vrha, vladinog i nevladinog sektora u Srbiji. Optužili su ga za povratak na miloševićevsku retoriku, a nedugo potom Stojanović je i napustio funkciju. Operativna saznanja VBA pokazuju da na području Raško-polimske oblasti i severu Crne Gore deluju islamske ekstremističke organizacije Vehabija i Crvena ruža, Tarikat deluje u Makedoniji, a na Kosovu i severu Albanije i ćelije Al kaide, kazao je tada pukovnik Stojanović. Otkriće kampova za vojnu obuku u blizini Sjenice, oružja, i hapšenje četvorice vehabija, kao da tri godine kasnije potvrđuju Stojanovićeve tvrdnje; tvrdnje koje, treba napomenuti, dosad nisu nijednim saznanjem bile osnažene. Ili smo, i sada, uvučeni u još jedan, samo nešto bučniji, obračun među sand`ačkim Bošnjacima?
Policija je prošlog petka uhapsila četvoricu vehabija (Mirsada Prentića, Fuada Hod`ića, Vahida Vejselovića i Senada Vejselovića, svi iz Novog Pazara), dok joj je peti, Ned`at Memić, pobegao ispred nosa. Navodno, sa lisicama na rukama. U selu Žabren kod Sjenice, na planini Ninaja, tridesetak kilometara od Novog Pazara, otkriven je kamp za vojnu obuku, i pećina. A u pećini plastični eksploziv sa satnim mehanizmom, uniforme, puške i meci, zolje... Kompasi i dvogledi, bajoneti, vojni priručnici za preživljavanje, sanitetski materijal... Sve zajedno uzev, zvuči kao da je preduzeta poprilična organizacija.
Interesantno, planina Ninaja i okolna sela uglavnom su naseljeni, koliko god da su uopšte naseljeni, Srbima. Niko od meštana nije primećivao ništa sumnjivo osim pokojeg automobila koji bi prošao kroz pustaru. Policijska pretraga terena nastavljena je i u danima posle hapšenja.
Američki ambasador Majkl Polt ubrzo je prokomentarisao akciju srpskih bezbednosnih službi u sand`ačkoj nedođiji; akciju je pohvalio. To, naravno, samo po sebi ne treba da bude mnogo bitno, ali je dalo povoda nagađanjima u nedostatku pravih informacija da su hapšenja naoružanih sledbenika proroka Muhameda usledila posle američke dojave, a sve u sklopu borbe protiv svetskog terorizma.
Osnove za ovakva nagađanja postoje bar od bosanskog rata i mud`ahedina koji su se borili za multietničku BiH, pojave bele Al kaide i mogućnosti da se borci u svetom ratu regrutuju baš među onima kojima je Zapad pružao nesebičnu, tihu podršku za rat protiv Srba. Nešto poput mud`ahedina i sovjetske okupacije Avganistana, i svega što se iz toga izrodilo i okrenulo protiv Zapada.
Dosadašnji podaci o religioznim aktivnostima sand`ačkih vehabija nisu ukazivali na ovoliki vatreni kapacitet. Osim poznatih sukoba oko Arab d`amije u Novom Pazaru i upada na koncert grupe Balkanika, uz pokoji šamar nepristojno obučenim Novopazarkama, dosad su registrovane samo tribine na kojima se, što se religije tiče, govorilo protiv NATO-a i trulog Zapada diskursi poput onih u prosečnoj kafani na Ibarskoj magistrali. Uz to, pokoji fudbalski turnir i tome slično, bez oružja, bez vojne obuke. Neke od tribina, poput one avgusta meseca u Plavu, u Crnoj Gori, policija je rasturala preventivno.
Čak i na Kosovu, gde je posle 1999. godine značajno povećano angažovanje humanitarnih organizacija iz islamskih zemalja, dosad nisu primećeni ovakvi kampovi za obuku agresivnih među islamistima. Doduše, islam među kosovskim Albancima nije toliko uticajan koliko samo albanstvo, a njemu danas mnogo više pogoduje američka od podrške islamskih fundamentalista.
Vehabije su se u Novom Pazaru pojavile pre nekoliko godina. Postali su primetni pre godinu-godinu i po dana. Poznavaoci sand`ačkih prilika nisu skloni da im pridaju veliki značaj; kažu da ih nema više od stotinu, sto pedeset maksimalno i da su potpuno zapanjeni policijskim otkrićima. Napominju, ipak, da su u pretresu kuća kod uhapšene četvorice pronađena samo dva pištolja, a otkud ono oružje, ne usuđuju se da nagađaju.
Još se ne zna kako će uhapšena četvorka biti optužena pod razumnom pretpostavkom da će biti ali unapred je iskazana dilema da li će se slučaj naći pred okružnim ili samo opštinskim sudom. To zavisi od težine dela koje će im se staviti na teret najavljeno ugrožavanje bezbednosti države otišlo bi na viši, okružni nivo, ali je istovremeno najavljeno da će uhapšene vehabije biti izvedene pred opštinski sud; nezvanično, jedino zbog nelegalnog poseda oružja.
Ono što zbunjuje u celoj priči jeste način na koji su odreagovale snage bezbednosti. Nije, naime, jasno zašto se uopšte reagovalo, umesto da su registrovani teroristi praćeni zajedno sa novcem i oružjem koje su dobijali. Time bi bila razotkrivena mnogo šira mreža terorista a i korist bi, pa i propagandna, onda bila mnogo veća. Osim ako nije bilo izuzetno nužno da se reaguje baš sada, kako bi se sprečila neka planirana teroristička akcija, ali o tome nema nikakvih naznaka.
Nezvanične informacije do kojih je NIN došao govore da su sand`ačke vehabije finansirane preko jedne d`amije u Beču i jedne privatne firme iz okoline Novog Pazara. Trag novca, ipak, treba podrobnije ispitati.
Reakcije iz Sand`aka gotovo da su jednoznačne. Istaknuto je da vehabije predstavljaju veću pretnju Bošnjacima nego Srbima i Srbiji (zbog svog radikalnog poimanja islama), a organima bezbednosti zamereno samo to što ranije nisu reagovali. Da se ranije delovalo, moglo se mnogo više učiniti na preventivi, kazao je sand`ački muftija Muamer Zukorlić. U svakom slučaju, nastavio je oštro, taj problem ne može biti rešavan samo sa bezbednosnog aspekta već i zakonski. On mora biti osujećen na sve moguće načine, a pošto ima i duhovni element, mora biti izgrađena jaka islamska zajednica.
Sand`aklije s kojima smo razgovarali uz ogradu da je reč o ljudima bližim Sulejmanu Ugljaninu nego Rasimu Qajiću i njemu navodno bliskom muftiji Zukorliću podsećaju da ih je lično muftija do pre nekoliko meseci nazivao braćom. Tvrde, čak, da im je on u početku obezbedio i finansiranje, ali da je u međuvremenu došlo do sukoba te je sadašnja buka zapravo proizvod ovog verskog obračuna u kome su prorokove reči i način klanjanja izmešani sa nešto čvršćom valutom. Zašto baš sada? Zato što se bliži 28. mart. Tada bi u Novom Pazaru trebalo da se održi objediniteljski sabor Islamske zajednice u Srbiji na kome bi, u suštini, sand`ački muftija Muamer Zukorlić trebalo da demonstrira svoju snagu u odnosu na beogradskog muftiju Hamdiju Jusufspahića, u čijoj je režiji 19. februara formiran Rijaset Islamske zajednice u Srbiji, čime je proglašena nezavisnost Beograda u odnosu na Sarajevo. Tome se Zukorlić protivi, a u predstavljanju čisto verskih argumenata vehabije bi mogle da mu budu neugodna smetnja zbog spomenute valute koja je pristizala iz Beča. Tako, makar, glasi novopazarska interpretacija događaja. S tim što onoliko pronađeno oružje i vojni materijal svedoče da se priča, ipak, ne svodi na puko prepucavanje za primat među srbijanskim muslimanima.
Državni organi Srbije su, u svakom slučaju, dužni da građanima kažu da li im preti opasnost od islamskog terorizma; naravno, uz oprezno izbegavanje bilo kakve zapaljive retorike. Što, opet, ne isključuje odlučnu reakciju. Uostalom, valjda su nešto naučili tokom devedesetih, kada su pred formiranjem OVK na Kosovu uporno zatvarane oči sve dok nije postalo prekasno.

KAKO PREPOZNATI VAHABITE?

Od nas ništa ne zavisi

Veruju da je bolje biti hrišćanin nego musliman nevahabit. Ipak, najgorim od svih smatraju sufije, islamske mistike koji su kod nas poznatiji kao derviši

Širenjem straha od vahabitskih (ili vehabitskih) ekstremista stvorena je slika o prosečnom vahabitu. To je muškarac sa bradom nalik plavom patlid`anu, obučen u tričetvrt pantalone, koji diže ruke u vazduh tokom molitve, ima kapicu na glavi i ostale vernike zove brate ili sestro. Ali, tako se oblače mnogi mladi muslimani koji nisu vahabiti, a i pripadnici mnogih drugih islamskih pokreta se međusobno oslovljavaju sa brate ili sestro. S druge strane, kao što je pokazao napad 11. septembar 2001. godine, najopasniji segment ovog, sve popularnijeg ultrakonzervativnog učenja, predstavljaju vahabiti koji se ne trude da izgledaju u skladu sa ovim stereotipom, koji piju alkohol, nemaju bradu i nose (zapadnjačka) odela.
Vahabite bili oni teroristi ili, a to je velika većina, sasvim miroljubivi, bogobojažljivi vernici nije lako prepoznati. Za početak, oni za sebe nikada neće reći da su vahabiti. Štaviše sama ova reč predstavlja uvredu za jedan od glavnih temelja njihove interpretacije islama: fanatičnog otpora idolopoklonstvu. Muhamed Ibn Abdul Vahab je osnivač ovog pokreta, ali pominjanje njegovog imena je za vahabite veliki greh. Isticanje imena osnivača ovog sunitskog puritanskog pokreta bi značilo idolatriju, odnosno stavljanje jednog čoveka, koliko god savršen bio, na mesto koje je rezervisano samo za jedinog Boga. Iz istog razloga vahabit neće izgovoriti ni ime proroka Muhameda pomenuće ga samo kao poslanika. Većina će za sebe reći samo da su pravi muslimani, da slede izvorni islam. Indikaciju da je pred vama ipak vahabit možete dobiti ako kojim slučajem istakne da je unitarijanac (al-muvahidun) ili pristalica Božjeg jedinstva (ahl al-tavhid).
Vahabije često odaje i insistiranje na dovi, islamskom misionarstvu i opsednutost pozivanjem u islam. Uz reči dova i tavhid (odnosno tevhid), češće od svih drugih muslimana koriste i reči širk, mnogoboštvo, i bida (novotarija) u svemu novom vide otvaranje vrata šejtanu. Smatraju da su svi oni koji ne prihvataju njihovu veru pristalice širka, tj. mnogobošci, i takvi im ne mogu biti prijatelji. Mnogi veruju da je bolje biti hrišćanin nego musliman nevahabit. Ipak, najgorim od svih smatraju sufije, islamske mistike koji su kod nas poznatiji kao derviši.
Vahabiti čvrsto veruju da od njih ništa ne zavisi i da od Alaha stižu sva uputstva. Oni ne obeležavaju grobove, nikada ne koriste brojanice (jer ih ni Poslanik nije koristio), ne dekorišu d`amije i ne slušaju muziku. Ali, zato im košarka, mali fudbal, tek-van-do ili Internet kafei (naravno, žene i muškarci dolaze različitim danima) nisu strani, jer predstavljaju obećavajući prvi korak ka izlaganju vahabitskom učenju.
Vahabiti ne priznaju državne granice i Kuran smatraju jedinim valjanim ustavom univerzalne islamske države. Smatraju da će svi problemi biti rešeni samim uspostavljanjem takve države, mada tvrde da u svetu danas nema ni jedne zemlje koja je blizu ostvarenja tog cilja, uključujući tu Katar i Saudijsku Arabiju, jedine države kojima vladaju vahabitske dinastije. Neprijatelji su proslave Dana državnosti zemlje u kojoj žive ili 8. marta, koliko i rođendana proroka Muhameda. Smatraju da pravi musliman sme da slavi samo dva praznika: ramazanski i kurban Bajram.
Vahabijama, koje je Hamida Alagar, profesor islamskih studija na Berkliju, nazvao intelektualno beznačajnim pokretom, su najsličniji salafisti (odnosno salafije), koji dele vahabitski prezir i otpor prema svemu što je prihvaćeno posle pravičnih predaka (salafa), odnosno prema svemu što nisu praktikovali pripadnici prvih generacija muslimana. Talibani su jedan od salafijskih pokreta, a mnogi stručnjaci smatraju da je vahabizam samo jedno od brojnih salafističkih učenja.

ZORAN ĆIRJAKOVIĆ