Snovi o Hajdegeru

Dobio sam novog komšiju! Stigo mi Braca Kertes u Bačvansku, dobio samicu u “Hajatu”. Mašala, mašala! I sve mi se to dešava u vikendu kada sam se vratio Hajdegeru. Ah, Bracika! Bio je sekretar Opštinskog komiteta u Bačkoj Palanci kada smo se upoznali, osamdeset i neke, u Mladenovu. Tamo ti je, brale, izbila pobuna, nabesili se ljuti Krajišnici kolonisti jer su hteli, ispod nosa, da im grade atomsku centralu, tu, na Dunavu. I da vidiš, bajo, Krajišnici me pozvali da sprečimo nuklearnu agresiju. Ah, bila su to herojska vremena kad sam još uvek bio bog od krvi i mesa. A drugi bogovi i ne postoje, zapamtite to, Srbi moji! I ako meni ne verujete, čitajte Hajdegera, a možete i Ničea! Ali, posle Ničea ničemu se više ne nadajte... Nego gde ono stadoh? Aha! Ispred zadružnog doma u Mladenovu skupilo se hiljadu Krajišnika, a došao i Braca. I kada ga Krajišnici ugledaše, na njega nasrnuše sve vičući: “Dođi vamo, Braco, da ti se krvi napijemo!” Tu riknem kao lav, kao Mesija: “Stanite, bre, Srbi! Nije vam Kertes izmislio ovaj atomski kermes! A ako ste žedni krvi, a vi hajte do Beograda, tamo gde je Vlada u Nemanjinoj!” Tako spasim Bracu od linča... A onda prođu godine i godine, a Kertes se po srpskom nebu sve više penje dok ja sve niže padam, padam ali sve se nešto nadam: pokazaće se, kad-tad, Srbima moja božja priroda, samo neka bude roda i poroda... Elem, da skratim: na Miloševićevoj sahrani u Požarevcu, stojim sa Handkeom i Qušom Ristićem, i, verovali ili ne, pričamo o – Hajdegeru!? Kad, u taj čas, Braca ide pravo na mene, pa kad me spazi, naglo zalomi, hoće da me zaobiđe, da se ne javi. Jer, sam, jelda, “Slobu još pre Gazimestana oterao u majčinu”. I uhvatim Braciku za mišicu, onako udbaški, i cedim kroz zube: Je l' se mi odnekud poznajemo? Ovde Bracika pocrveni i stidno obeća: “Kada rešim da progovorim, samo ću tebi sve ispričati...” Čitam Hajdegerov komentar o Heraklitu, a mislim na Braciku, na jednu karijeru koja se protegla od Bačke Palanke do Bačvanske... Nego, u ponedeljak uputim se u Bačvansku. Ali, ne kod Bracike i Ceme već na poštu, onu preko puta Centralnog zatvora. Stigao i meni neki sudski poziv... A ispred CZ-a, bato, dirljiv prizor. Lepe devojke, doterane i nervozne, stoje na trotoaru. Cupkaju, čekaju da kucne časak za zatvorske posete. Oduvek je tako bilo: najlepše cure bile su za robijaše i odlikaše. Kažem vam, zaista, bio sam odlikaš nad odlikašima i još u gimnaziji znao sam za Hajdegera. E, sad, mogao sam da stasam i u uglednog robijaša, ali Nebo mi se čudno ponaša i sa mnom, očigledno, ima druge planove. Jer, hajde, kaži, moj rode: kada bih ja na robiji trunuo, ko bi Srbima Heraklita objasnio? I ko bi Hajdegerove etimologije sa mrtve tačke pomakao? Čitam, bre, Hajdegerovo pismo Karlu Šmitu od 22. avgusta 1933. godine! I, iz tog pisma, lepo se vidi koliko se Hajdeger mučio da odgonetne Heraklitov pojam “polemos”. Da li “polemos” može da se zameni rečju “rat”? Eto, to je Hajdegera, najumnijeg među najumnijima, mučilo godinama. Ali, kada si Srbin, Srbenda, ne moraš da imaš pamet Hajdegera. Jer, znaš od malena: kada se dvojica (PO)LEMAJU, to ne rade rečima već pesnicama, motkama. Kada se Srbin (po)lema tu nema polemike, tu rade sekire... Čvrljim se go u ligenštulu, hvatam farbu za Adu Ciganliju i ovako etimologiziram: ako nekog lemaš, valjda ga lemaš po LIMU, po limenom oklopu? I, lemaš ga, valjda, na nekom polju, na otvorenom prostoru? Polemika ti je, dakle, moj brale, lemanje po limu i na nekom polju. Jer, Makedonci i danas za polje kažu “pole”... Hajdegerišem se, tako, na terasi, kad, odjednom, čujem aplauz iza mojih leđa. To Jung sedi na šamlici, pućka lulu i tapše mi: “Bravo, bravo, dečače! Ovo sa lemanjem sjajno si izveo! Polemos je rat, pravi rat, tu nema dvojbe! Kao što i reč LOGOS dolazi od srpske reči RAZLOG!? A logos je, jelda, temeljni pojam antičke filozofije, i, znaš li da je Hajdeger u jednoj fusnoti napisao da ‘nema hrabrosti da objavi da je reč logos srpskog porekla jer ne sme da se zbog malog srpskog, nefilozofskog naroda, zameri velikom grčkom filozofskom narodu’. Šteta, velika šteta! Šteta za Srbe, ali i za Hajdegera. Tako veliki filozof, a tako mali čovek.” Slušam Junga, gledam u prozore CZ-a. I pođe mi jedna suza, ali ne zbog Kertesa, već zbog “malog nefilozofskog naroda”. O, nebesa! Da li je Hajdeger znao srpski? Jung pućka na lulu i yara mi i dalje po čakrama: “Ako je polemos, doslovce, ratovanje u polju, onda i Hitlerov ‘Majn kampf’ nije ništa drugo nego BORBA U POQU! Jer, ’kampf’ je u nemački došlo iz latinskog, a znači – POQE. Bojno polje. Kamp je, istovremeno, i vojni logor kakve su napravile vehabije na srpskoj planini Ninaji...” Kad, tiruli, tiruli. Zove Cecan iz Surčina da se pohvali “probnom proizvodnjom”. Prvi put pušio meso, kobasice, slaninu. A preti i vinom iz Rajačkih pivnica. I, šta ćeš? Sedaj u mašinu, pa šišaj “saksom” ka Surčinu. U sumrak sa Oljom ulazim u Surčin, kad, tiruli, tiruli, zove Vrčin. Burazer Dragiša na morbidnom raportira: “Crna samo što se nije omacila!” I, pometen tom radosnom vešću, gotovo da ne primetim da stižemo kod Cecana i Vesne, u ulicu GORWOPOQSKU!!? Sinhronicitet, Jungov sinhronicitet, to će mi slomiti pamet. Ali, to je namet što sa Švajcarcem drugujem i što hoću da dokažem da su svi filozofi presokratovci, zajedno sa Platonom i Aristotelom bili – SRBI! I da se na srpskom jeziku, brale, filozofiralo i polemisalo, pa i za brade čupalo a, kada je trebalo, i lemalo. A, lemalo se da je sve praštalo, a naročito kada se sa Aleksandrom Velikim na bojno polje išlo. Ah, sve je pred nama vrištalo i pištalo... Osolimo se kod Cecana i “probnom proizvodnjom” i pitom Vesninom, pa se i rajačkim vinom napojimo, a onda, 'ajd, polako iz Surčina da se ne izaziva sudbina... Jer, i Bracika je do petka bio kao ptica na grani. Te noći usnio sam Martina Hajdegera. Sedi u mojoj beržeri i skotnu Crnu u krilu mazi. I pitam ga: Martine, moj Srbine! De, reci pošteno: da li si znao srpski? On me dugo gleda plavim bavarskim očima, pa klimne glavom i prozbori: “Da, znao sam! Od Getea sam naučio da ne samo Homera, već i Heraklita tražim među Srbima. I, naravno, znao sam da reč ’polemos’ ima koren u srpskom lemanju. Ali, gde sam smeo da dižem filozofski spomenik Srbima pored živog Hitlera!?” Na to će moja Crna iz Vrčina: “Eh, Martine, Martine, u šta ti prođoše najbolje godine!? A da si Srbe u filozofski narod proglasio, danas bi ti se spomenik na Terazijama dizao!” A i Bracika da se, onomad, u Mladenovu opasuljio, ne bi u Bačvanskoj završio.