Mnooogo je dobar, al’ ne vaaalja!

Naslov ovog teksta je direktno pozajmljen od neumrlog Zorana Radmilovića, i predstavlja najtačniji odgovor na pitanje iz nadnaslova ovog teksta. Samo je važno pravilno razvući samoglasnike o i a. Srpski mačo muškarac ima svoje preteče tokom vekova, ali da ne idemo daleko unazad, krenuli smo od njegovog lika i dela unazad pet decenija. Tada su na ceni bili oficiri izašli iz Narodnooslobodilačkog rata, u svim opisima preživelih dama uniforma im je stajala kao salivena, čizme su im bile uglancane, brkovi su bili poželjni. Žene vole pobednike, reći će na to glumac Dragan Nikolić. Dotični oficir s ružom je odavno van svakog trenda, a profesor doktor Zorica Tomić, kulturolog, to ovako objašnjava: “U pravom smislu reči, oni su predstavljali alfa muškarce. To što oni više nisu u igri dokaz je da živimo u kulturi koja ne računajući više sa eksplicitnom prirodnom muževnošću, zapravo ne računa ni sa klasičnim pojmom ženskosti.” Beležimo tim povodom i razmišljanje arhitekte Ašoka Murtija, inače priznatog beogradskog stiliste: “Oficiri NOB-a su bili visoki predstavnici pobedničke vojske i nosioci novog i progresivnog. Tada je tako izgledalo, mada je danas oficijelno mišljenje malo drugačije. Zaboravlja se da je to bila najviša i najiskrenija tačka čitavog društvenog procesa i da su oni bili živi dokaz ideje da se krene u rat iz nekog ličkog sela sa dva razreda osnovne škole, a izađete iz njega kao general! Mlad, lep i moćan. Usput se družite sa nekolikim vrhunskim intelektualcima koji celoj ideji revolucije prilaze krajnje filozofski i iskreno. Pokupite od njih dve-tri fraze i od toga napravite dogmu. Posle se distancirate od te iste inteligencije i zauzmete letnjikovce njihovih baba na Dedinju (kojih bi se oni inače odrekli iz viših interesa). Oženite se balerinom ili pevačicom i posle počnete da se ponašate kao u svom selu u kojem biste prvog komšiju zaklali zubima ako bi njegova kokoš štrpnula travku sa vaše strane međe.” Koji su, tačnije, kakvi su danas muškarci na ceni u Srbiji? Ako je merilo medijska pozornost, onda su biznismeni (ma šta to značilo) i sportisti, vaterpolisti posebno, bez sumnje prvi na meti mladih udavača. Zbog čega? Vaterpolo legenda Igor Milanović nam se kleo da pojma nema kako su vaterpolisti u modi, i kada ga uverimo da jesu, pitamo ga zna li zbog čega. Ni na to pitanje nije umeo da odgovori. Mlada glumica Lena Bogdanović, pak, misli da tajna sve veće privlačnosti vaterpolista leži i u tome što svoje pobede proslavljaju uz Beogradski sindikat, a ne uz Cecu Ražnatović, mada i ovde prevagu odnose neki drugi pokazatelji: “Sportisti se i dalje dobro kotiraju kod srpskih udavača, i to prvo fudbaleri i košarkaši, pa onda ostali (redosled ide ne po visini momka u santimetrima, već po visini sume u ugovorima). Ipak, mnoge njonnabe supruge šampiona ne znaju da život sa sportistom podrazumeva bezrezervnu podršku i na tribinama i u kući, stalne selidbe (dakle, nema baš mogućnosti za sopstvenu profesionalnu ostvarenost), usamljenost (karantini, pripreme).” A dr Zorica Tomić objašnjava: “Vaterpolisti predstavljaju urbani odgovor na primitivizam devedesetih, ali i savremenu orijentaciju ka estetizaciji muškog tela. Činjenica da su postali šampioni, pozicionirala je taj sport i njegove aktere u samu žižu javnosti. Biznismeni, s druge strane, predstavljaju amblematski odgovor na logiku korporativnog kapitala u tranzicionim uslovima, pokazujući da se kategorija ‘poželjnosti’ amalgamira sa kategorijom finansijske moći. Jednom rečju, kapital je u potpunosti funkcionalizovao eros.” Koliko od društvenih (ne)prilika zavisi koji će profil muškarca biti trenutno na ceni? Rediteljka i uspešna poslovna mlada žena Anja Drulović smatra da to zavisi isključivo od kućnog vaspitanja i navodi primer: “Pevačica Jelena Karleuša se pre neku godinu zalepila za tada vladajućeg muškarca, izvesnog Karića, sa porodičnim CV-ijem direktno za Centralni zatvor. On je bio bogat, govorila je da je on njen princ, a njemu je imponovalo što mu je mlada polugola u crkvi, iako je izgledala kao najjeftiniji travestit. On je izbio u prvi plan i bio je poželjan muškarac među tim umetnicama. Ali, nije društvo krivo. To je isključivo greška u kućnom vaspitanju i merilu vrednosti.” Za dr Zoricu Tomić model društveno poželjnog muškarca, kao i žene, “zavisi od vladajuće društvene klime i vrednosnog sistema koji je u opticaju. Najeklatantniji primer u prilog ovoj tezi odnosi se na kulturne i komunikativne standarde prethodnog režima u kojem je fenomen turbo folka kao uzorni model iznedrio kriminogenog ćelavca, sa kajlom oko vrata i pištoljem u d`epu, nedvosmisleno objavljujući da ni obrazovanje ni uglađeni maniri više nisu u igri.” Uz napomenu da živimo u patrijarhalnom, izrazito retrogradnom, anarhokonzervativnom društvu koje je izraubovalo sve ideale o interesima cele zajednice, Ašok Murti kaže da su njegovi predstavnici “muškarci dubioznih biografija nad kojima ne važe zakoni te ih je mudro zaobilaziti dok se oni bave manje-više sofisticiranom pljačkom i legalizovanjem svog statusa ako je proces pljačke dobrano odmakao. Tako oni preko noći postaju stubovi društva a način na koji su stigli do toga postaje legitiman i stoga poželjan obrazac ponašanja. U suštini, društva se organizuju oko elita, pravih ili samoproklamovanih, a istaknuti predstavnici te elite postaju idealan model.” I, konačno, kakav je taj današnji mačo Srbin viđen očima naših sagovornika? Lepa i popularna novinarka, autor emisije Ključ na RTS-u Nataša Miljković, smatra da mačo nije nikakav kompliment. To nikako ne znači da je neko više muško: “Kad kažem da je neko mačo, to često kažem da bih ga spustila na zemlju. Doživljavam ga patrijarhalno, on pije pivo, gleda fudbal, žene zavodi rekreativno, ne plače, hrabar je i voli da se bije. Ako gleda romantične filmove iz video-kluba, obavezno kaže kako ih uzima za devojku, i sramota ga je da nosi cveće. Ceo život živi u samo jednom strahu: da ne bude šonja. Taj strah razumem, mada i jedni i drugi znaju da budu podjednako smešni. Mačo je lik za filmove, ne za život. Čini mi se da ovo nije generacija žena koje to vole. Draži mi je neki uber muškarac koji ima fajterski stav, bokser je, ali pomalo ‘pesnik’. Teško mi je da se setim imena, ali u novinarstvu i politici to su Jugoslav Ćosić, Čedomir Jovanović, Dragan Đilas, u muzici Vlado Georgijev, na filmu Rade Šerbed`ija.” Zanimljivo je da dr Zorica Tomić smatra kako je gotovo s mačizom: “Ako je mačizam termin kojim se označava izrazita muževnost, kako u fizičkoj pojavi, tako i u stavu prema ženama, koji može da varira od zaštitnog do dominirajućeg, onda savremena kulturna klima u Srbiji, koja predstavlja repliku globalnih trendova, pokazuje da je gotovo sa mačizmom. S druge strane, evidentan problem u komunikaciji, odsustvo bliskosti, banalizacija koncepta ljubavi kao i favorizovanje ideologije singla, deluje u najmanju ruku zbunjujuće za žene, odgajane na mitu o princu, vitezu ljubavi ili romantičnom heroju.” Uz tvrdnju da u tranzicionoj Srbiji, kad je u pitanju mačo muškarac još uvek nismo odmakli od vladajućih stereotipa iz 90-ih godina prošlog veka, glumica Lena Bogdanović ga opisuje kao osobu sa impresivnim kontom, voznim parkom, “a po mogućstvu i jahtom kojom se krstari isključivo Crnogorskim primorjem, jer, kakva je vajda pristati u Sen Tropeu kad ga tamo niko neće prepoznati!” On svoju dragu vodi na “razna gradska dešavanja, tzv. inventove, promocije svega i svačega... gde ga po pravilu čeka rezervisani separe sa bocom dom perinjona”. Lena kaže da mladi u Srbiji prosto ne mogu bez ovog šampanjca, “kao da su tom tekućinom zalivani još od zabavišta”. Kada zaokruži opis tog sna mlade srpske udavače, Lena Bogdanović se trudi da objasni zbog čega je on takav: “Sistem vrednosti se popuno urušio. Godinama su nam sugerisane pogrešne stvari. Da je muljanje važnije od rada, šema od posla, da se svuda stiže prečicom, da se pravila ne poštuju, da se zadovoljavamo prosekom, a hvalimo neznanjem, da bahatost bude na ceni. Želim da verujem kako sada u Srbiji rastu devojčice koje bi za glavnog frajera u školi odabrale onoga koji je pametniji, najčitaniji i vredniji od drugih, ili nekog ko se bavi sportom, peva ili svira, ili je lepo vaspitan i čestit.” Objašnjenje Ašoka Murtija glasi da je mačo muškarac u ovoj zemlji paradigma vremena koje ga je izrodilo: on je neotesan, agresivan, beskrupulozan i veruje da je otimačina jedino legitimno muško sredstvo za bogaćenje. “Svoj novopečeni status dokazuje velikim i brzim kolima (po mogućstvu d`ipom) sa dosta upadljivog nakita, a uz njega je obavezno plastikom dorađena plavuša.” Slično ga opisuje i rediteljka Anja Drulović: “Wegov san su naslovne stranice žute štampe, radi kao privatnik, nema mnogo mašte kad je reč o zabavi i slobodnom vremenu. U restoranu obavezno sedi u separeu i obično se dosađuje, devojka pored njega mora da bude ljubazna po cenu pića ili parfemčića. Izlazi samo na mesta gde može da prošeta novi sat i parkira auto ispred kafića... Otkrio je plavi Johnnd` Walker, ali pije Chivas. Dom Perinjon i jagode su mu pojam otmenosti, iako mu ta kombinacija stvara žgaravicu.” Anja, međutim, za svog muškarca kaže da je vredan i hrabar, da dobro vozi kola, ali se time ne hvali, i veoma je nežan prema svojoj devojci: “Radoznao je i otvoren za učenje, bavi se sportom za svoju dušu, čvrst je kad treba i popustljiv kad je to pametno. Uvek je kratko podšišan, dobro mu stoji BOSS odelo, a 'versaće' ne bi obukao ni da mu plate. Nasmejan je, ceni male stvari, d`ip vozi samo kad ide na duga putovanja, a po gradu mali auto. Ume da popravi sve u kući, ništa ga ne mrzi. Nije patološki ljubomoran ali štiti svoju teritoriju. Voli roditelje i brine se o njima...” Dakle, tako izgleda jedan pravi mačo muškarac iz života jedne mlade žene. Ili, kako je to davno objasnila glumica Elizabet Tejlor koja je svoje brakove brojala prstima obe ruke: “Kad god sam izabrala nekog muškarca, on je tog momenta ušao u modu. Muškarci postoje samo ako im žene to priznaju.”