Najveći transfer keša u istoriji

Najveći transfer novca u istoriji sveta, dogodio se između maja 2003. i juna 2004. godine kada su Federalne rezerve iz Wujorka, u Irak razoren ratom, poslale 12 milijardi dolara u različitim novčanicama. U toku jedne godine, flota aviona DC-10 je iz Wujorka u Bagdad prevezla ukupno 281 milion novčanica, u težini od 363 tone. Ne radi se o najavi neke zabavne igre za stolom, već o rezimeu zapisnika Komiteta predstavničkog doma, na čelu sa Henrijem Vaksmanom, a koji je istraživao “rekonstrukciju” Iraka po naređenju Pola Bremera. O tim fondovima, koje je raspodeljivala Privremena uprava Koalicije, ne raspolažemo nikavom dokumentacijom. Ali, utisak je da su oni potrošeni kao da se radilo o novcu u igri „monopol”. Firme sa kojima su se sklapali ugovori isplaćivane su u kešu direktno sa kamiona, hiljada “fiktivno zaposlenih” (osobe zaposlene na nepostojećim poslovima), primala je svoje plate u svežnjevima novčanica; iz kase Privremene uprave nestalo je milion dolara, što nikoga nije uznemirilo, isplaćeno je 500 miliona pod naznakom TBD, što će reći “to be determined” (tek će se odrediti namena), itd. Slabo poznata računovodstvena firma iz San Dijega bila je zadužena da izda sertifikat o raspodeli novca, ali nikada nije dala izveštaj o unutrašnjoj kontroli, kako to određuje ugovor o ovom poslu. Finansijski savetnik Bremera, admiral David Oliver povukao se, izgleda iznenađen brigom Komiteta, kao da su milijarde koje su isparile zaista novac iz igre „monopol”. Kada ga je novinar Bi-Bi-Sija upitao o posledicama toga što su bez traga nestale milijarde dolara, odgovorio je da mu nije važno gde je taj novac, jer to je irački novac, a ne američkih poreskih obaveznika. Tih 12 milijardi dolara je poticalo sa iračkih računa, blokiranih posle prvog rata u Zalivu, i od ostatka novca od programa OUN Hrana za naftu. Nisu bile deo onih 400 milijardi koje su SAD potrošile u Iraku od marta 2003. godine. Proces da se odmrzne “politički” novac obično je veoma dug i zahteva da se ispuni više zakonskih uslova. Da bi Bil Klinton oslobodio kubanske fondove, zamrznute 50-ih godina posle Kastrove revolucije, sudski proces po zahtevu kubanskih izbeglica trajao je više od deset godina. U Federalnim rezervama još uvek ima blokiranog iranskog novca iz vremena kada je Homeini 1978. pobedio Rezu Pahlavija, zatim deo prljavog novca generala Norijege, i čak nekih dobara koja su pripadala bivšem diktatoru Ugande Idi Aminu. Nasuprot tome, irački fondovi su čudesno oslobođeni za manje od dva meseca. Proces je bio brz, i računao je sa dozvolom OUN, koje su imale tehničku odgovornost nad ostacima fonda Hrana za naftu. Sav taj novac je mogao da se upotrebi da se da voda i struja milionima Iračana. Da je bio dobro raspodeljen, svaki Iračanin (žena, dete i muškarac), dobio bi po 15 hiljada dolara. Umesto toga, potrošen je loše upravo zbog nekompetentnosti funkcionera, naimenovah od strane još manje kompetentnih političara. Naverovatno je da je vlada SAD požurila da pošalje stotinu tona novčanica u zemlju u kojoj njena armija nije sposobna da spreči da ljudi pljačakaju skladišta oružja, banke, muzeje i bolnice. U zemlju koja još nije bila smirena. Kao što kaže Vaksman, “ko pametan šalje 363 tone novca u zaraćenu zonu”? Rat nije igra za stolom, već ozbiljna stvar. A još neverovatnije je to da ne postoji nikakav plan kako da se upotrebe svi ti fondovi. Bremer tvrdi da je Privemenoj upravi hitno bio potreban novac, jer je bankarski sistem Iraka nestao i da je ekonomija tamo funkconisala samo sa keš novcem. Ali njegova Uprava nije bila spremna da radi u takvoj ekonomiji, a dokaz za to je kako je spiskala ove milijarde. Ratne zone uvek funkcionišu samo sa kešom. Šta je Bremer mislio? Da će posle istorijske izjave Buša da je “misija ispunjena”, bankarski automati u Bagdadu početi da rade nekim čudom? Osim toga, trebalo je ubaciti novac u zemlju čija je moneta bila na ivici propasti. To je još jedno Bremerovo objašnjenje. Skoro sve monete propadnu posle velikih ratnih sukoba. Posle II svetskog rata devalvacija se širila evropskim monetama kao virus, pa su centralne banke morale da ubacuju svež novac. Ali, ubaciti svež novac koji nanosi manje štete od devalvacije, može da bude veoma opasno, jer ratnim ekonomijama diriguju razne milicije, kriminalne bande, prevaranti i špekulanti. I novac na prirodan način teče ka ovakvoj vrsti ljudi. Kao i njegov bivši šef, i admiral Oliver, čovek koji je trebalo da savetuje Bremera, uopšte nije zabrinut zbog mogućnosti da je ovaj tako neodgovorno deljen novac mogao da bude finansijska baza etničkih milicija, kriminalnih bandi i pobunjeničkih grupa, osim firmi “sa ugovorom” koje je trebalo da čestvuju u rekonstrukciji zemlje. Ne brinu i ne osećaju se odgovornim za ove greške, jer one su američke a novac je irački, što će reći da misle da su odgovorni pred poreznicima SAD a ne pred iračkim narodom. Ne pada im na pamet da je deo ovog novca mogao da finansira zasede u kojima su možda poginuli američki vojnici. Rat je veoma prevrtljiva igra. Iako je novac bio irački, postoje dokazi da je Privremena uprava želela da ga sasvim potroši pre nego što se formira privremena vlada Iraka. Akti Komiteta predstavničkog doma pokazuju da je jednom funkcioneru dato u gotovom 2,75 miliona dolara uz naređenje da ih potroši sedam dana pre nego što će privremena vlada Iraka preuzeti komandu nad Fondom za razvoj Iraka, u kome je trebalo da bude i taj novac. Glavni cilj nije bio da se da početni impuls za obnovu Iraka. Da je bilo tako, SAD bi naimenovale kompetentne osobe da vode Privremenu upravu, a 12 milijardi dolara bi ušlo u tu vrstu Maršalovog plana, u kome bi bio opravdan i poslednji cent. Stvarni cilj je bio drugi; uspostaviti američki bastion u srcu Bliskog istoka. Jedan od elemenata tog plana je bio da nekompetentni funkcioneri razdele irački novac kao da je “lažni novac”, umesto da ga predaju privremenoj vladi Iraka. Evidentno je da Bušova vlada nikada nije igrala „monopol”, ili da poznaje osnovna pravila te igre; nikada ne rasipaj novac, i uvek investiraj oprezno. Prevod iz El paisa Branislav Đorđević