Kako ga upokojiti

Italijani su zabranili korišćenje mobilnih telefona u učionicama kada su đaci u nekoj školi smislili da se snimaju međusobno dok seksualno uznemiravaju nastavnicu. Naše cvećke, naizgled, nisu tako domišljate kao Italijančići. U školi samo gledaju porniće na svojim mobilnim telefonima, i razmenjuju ih ko mi nekad sličice Sara Kej. Ako ih baš i snimaju, to rade posle časova. “Ja u’vatio sedmake, gledaju porniće na fonu za vreme časa. Od toga mogu da budem zanimljiviji jedino ako se obučem kao Indijanac za čas. Na odmorima ih razmenjuju. Ja sam preuzeo Night in Paris”, piše neki forumaš na sajtu B92 kojem bismo mogli da poverujemo da je i nastavnik. Jedno je sigurno. Deca ne nose mobilne telefone u školu da bi mame i tate mogle da ih nađu u svako doba. Ono što ih, zapravo, jedino nervira kod mobilnih telefona je: “Gde si, sine?”, što moraju da istrpe desetak puta dnevno. Ipak, to je cena na koju će uvek pristati zarad cool telefona sa kamerom, igricama, Internetom, muzikom. Roditelji će pak u zamenu za elektronski povodac pristati na dodatke koje njihovom detetu život znače. Da li zabrana korišćenja mobilnih telefona u školi, o kojoj se raspravlja kod nas poslednjih dana, može da obezbedi red, rad i disciplinu u đačkim klupama? Može li ta vrsta prohibicije na bilo koji način da spreči nasilje i džumbus na časovima i van njih kojem su poneka deca ponekad sklona? Šta, uostalom, deci znače mobilni telefoni? “Joj, sve! Moj dnevnik, moj podsetnik, moj raspored časova, album sa slikama, moja omiljena muzika. To sam mala ja. Kad mi baterija iscuri, čini mi se kao da sam umrla. Sa mnom je i kad se tuširam, i pored tanjira, i kad učim, noću ga ne isključujem, a porukice kucam naslepo”, kaže Milena P. (17) iz XIII beogradske gimnazije, koja ima mali ružičasti “samsung” sa cirkončićima i istu takvu boju laka na dugim noktima. “Te priče o maltretiranju profesora na časovima, pa đački porno-filmovi... to je bez veze. Piše se o tome kao da mi svi po ceo dan snimamo porniće i ništa drugo ne radimo u životu. Maloletničke delinkvencije je bilo i kad mobilni telefoni nisu postojali. U redu je da isključujemo telefone na časovima, posebno zato što ih mnoga deca koriste za prepisivanje na kontrolnom ili pismenom, ali da nam neko zabranjuje da ih unesemo u školu? Pa to je budalaština. Mobilni telefon je danas način života. Ko to sme da mi oduzme?” Zato u srpskom Ministarstvu prosvete nisu ni razmišljali o zabrani nošenja mobilnih telefona u školama. Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2003. godine u članu 45 piše da je obavezno uvođenje pravila ponašanja i učenika i zaposlenih i roditelja u školama. U ta pravila ulazi i korišćenje mobilnih telefona. U Srbiji se, međutim, pravila razlikuju od škole do škole. U nekim školama je zabranjeno donošenje mobilnih telefona. U drugima je dovoljno da se telefoni utišaju ili ugase. Ukoliko telefon zazvoni usred nove lekcije, dete prođe s ukorom, ili izbacivanjem sa časa. Neki od nastavnika oduzimaju telefon, a đaka pošalju kod direktora, neki nastavnici, tvrde učenici, i sami šalju porukice dok deca rade kontrolni zadatak. Pravilnikom o disciplinskoj odgovornosti i ponašanju učenika u školi trebalo bi da bude regulisano da se mobilni telefoni ne mogu koristi za vreme nastave. Tako bar kaže Bogoljub Lazarević, pomoćnik ministra prosvete i sporta za srednje obrazovanje. “I to je jedino što možemo da preporučimo. Zabrana nošenja mobilnih nije opcija koju razmatramo. To je teško sprovesti kada 90 odsto učenika imaju mobilne telefone. Značilo bi da svako dete ima svoju kasetu, mesto gde bi ostavljalo svoj telefon, pod nadzorom dežurnog nastavnika. Nijedna takva mera se ne može sprovesti. Moguć je samo nadzor korišćenja mobilnih telefona za vreme nastave”, kratko će Lazarević. Psihoterapeut Aleksandra Janković reći će za NIN da ne postoji nijedna vrsta zabrane koja će rezultirati pozitivnim ishodom ukoliko se ne promeni suštinski odnos prema, u ovom slučaju, mobilnim telefonima. Znači, ne postoji način da objasnite osmogodišnjem detetu da mu mobilni telefon u stvari i ne treba, sve dok ste baš vi, kao njegov otac i uzor, u stanju da kupite telefon od hiljadu evra i da ne trepnete. Pri tom se hvalite sličicama, porukama, a i ponekim video-snimkom, i ne vodite računa da su vaša deca tu pored vas i samo vam se čini da su mali i ništa ne razumeju. “Kad roditelji te dece u bioskopu, pozorištu, na poslovnim sastancima, za večerom, za volanom, na sahranama čak, ne znaju da isključe mobilne telefone, kako možemo od dece očekivati tako nešto”, pita Jankovićeva. Tako da je ometanje nastave na časovima sasvim drugorazredno pitanje. Mnogo je značajnije, u stvari, ono što je Milena sa ružičastim “samsungom” izgovorila: “Mobilni telefon je način života.” U doba kada decu vaspitavaju Internet, video-igrice, mobilna telefonija, postavlja se pitanje šta tu roditelji uopšte rade? I da li razgovaraju s decom šta je to magično u mobilnoj telefoniji, zašto im je potrebno da imaju mobilni, kad već prevaziđu trivijalnu potrebu za statusnim simbolom? Da li im to elektronsko “ja” obezbeđuje neko osećanje povezanosti i sigurnosti? O tome bi trebalo, istina, i sa odraslima pričati. Jer, kako Aleksandra Janković primećuje, ovo je vreme suštinski izgubljene komunikacije. U takvoj situaciji imate sve, samo ne ono što vam najviše treba, a to je uteha, ljubav, osećanje pripadnosti. Zato je nevažno da li vam je 10, ili 45. Kad ste sa društvom negde, bilo gde, u parkiću iza zgrade, kafiću ili omiljenom restoranu, na plaži, šta obožavate da radite? Uzmete mobilni u ruke i više vremena provedete u komunikaciji s odsutnim osobama nego sa onima koji su prisutni. “To je dijagnostički značajno. Kao da je mnogo lakše i lagodnije da preživite realnost ako imate svoj alter ego tamo negde. Onda uvek možete da se požalite da je situacija smor, da su ljudi grozni”, zaključuje Jankovićeva. Razlika između desetogodišnjaka i “dece” u petoj deceniji života je nažalost u tome što desetogodišnjaci ne znaju šta, u stvari, znače ikonice u mobilnom telefonu: crtež koverte, ili “pisma u boci”, ili starog tranzistora, ili albuma sa slikama ili rokovnika. Ne znaju odakle potiče reč e-mail, jer nikad nikome nisu napisali pismo na papiru. I to samo zato što su im odrasli uskratili mogućnost da upoznaju svet oko sebe, pre nego što su ih zavili u virtuelni svet elektronskih aparata i sami njime opčinjeni. Zato mobilni telefoni i jesu postali proteze bez kojih deca ne mogu da zamisle svoj život.