Ne uzdaj se u ljudsku dobrotu

Ako odete u beogradski Zoološki vrt, do kaveza u kome se nalaze naši obično dobro raspoloženi rođaci, ne pokušavajte da im ponudite, a potom uskratite bananu ili narandžu. Mogu se razbesneti jer ne podnose tu vrstu frustracije i zbog toga iz njih izbija nasilnička priroda. Slično je i dete čoveka, jer još uvek ne zna za društvena pravila koja zahtevaju obuzdano ponašanje. LJudi su neobični sisari, ne samo zbog toga što su dvonošci i što im telo nije prekriveno krznom, već i zbog poprilično neobične činjenice da su jedini preživeli članovi porodice Hominida i roda Homo (H) iz koga potiče vrsta H. sapiens. Inače, suprotno čoveku, najveći broj sisara ima jednog, dva ili više bliskih rođaka iz iste vrste sa kojima živi paralelno – miševi ih imaju i nekoliko desetina. Kad se malo bolje pogleda evolucioni rodoslov, vidi se da je naš čuveni rođak Australopitekus gari koji je prvi smislio alatke, nestao, kao i ostalih 11 članova roda Homo, uključujući i H. floresiensa, lovca na patuljaste slonove i veoma bliskog rođaka H. sapiensa. Sve iščezle vrste iz roda Homo, odlikovale su se nasilničkom netolerancijom prema drugim vrstama iz sopstvenog roda. Na njihovu nesreću, a na našu sreću, H. sapiens je bio najratoborniji, najbezobzirniji i najuspešniji. Veliko drvo života iscrtano u 19. veku, na čijem su dnu amebe a na vrhu ljudi, daje idealizovanu ali netačnu sliku ljudskog porekla. Danas je očigledno da to nije pravo geneloško stablo sa modernim čovekom koji se postepeno i pošteno dokopao njegovog vrha. Kombinacijom sreće, i možda krvožedne ratobornosti, H. sapiens, kome pripadamo, jedini je preživeo i istrebio sve ostale iz sopstvenog roda, pa čak i neandertalce sa čijim se ženama, katkad, pario – i obrnuto. U svakom od nas čuči neandertalac, bar tako tvrde učeni primatolozi Američkog prirodnjačkog muzeja iz NJujorka, Esteban Samiento i ostali autori tek izašle knjige The Last Human, Esteben Samuento et al. Yale University Press 2007 U ovom čudesnom vodiču do 22 istrebljene vrste ljudskih predaka, dobro se može pratiti put ljudskoga razvoja, odkad je pre sedam miliona godina sa zajedničke grane stabla skrenuo na drugu stranu od puta šimpanzi. Porodični album nije nešto što bismo svima pokazivali, ali šta je, tu je: on počinje sa majmunolikim Sahelantropusom, a preko Australopitekusa i drugih, svoju hronologiju završava sa svakim od nas. Ono što se može saznati iz dugačke i kompleksne priče stručnjaka Prirodnjačkog muzeja u NJujorku, nije za ponos i diku: čovek je oduvek bio neprijatan i netolerantan stvor, a uvažavao je one oko sebe samo iz straha i prinude. Sve to u potpunoj je suprotnosti sa romantičnim verovanjem u prirodnu dobrotu jednostavnog čoveka: nevinost i usamljenički instinkt čoveka iz prirode, navode ga na ustajanje protiv društvenih okova i institucija društava, te zbog toga u pravednoj borbi protiv nametnutih konvencija ispoljava svoje animalne osobine i sklonost ka uništenju protivnika. To je suština filozofije romantičarskog pokreta iz 18. veka i njegovog nasleđa koje traje do današnjih dana. Idealizovana je slika primitivnog čoveka, koji je, za razliku od civilizovanog, po definiciji pošten, i svojim prirodnim razvojem bez stega društva, predstavlja etički princip. Obrazovani i civilizovani su pokvareni jer se ne ponašaju prirodno. Kad u jednoj ruci držite neku primatološku studiju koja opisuje svakodnevni život velikih bezrepih majmuna, a u drugoj, recimo, Homerovu Ilijadu, onda vidite da se sve zakuvava oko neke ženke ili žene, nikako sopstvene, ali i da se bitka među majmunima završava bez fizičkog uništenja, dok je u sličnim slučajevima, na ljudskoj strani, bojno polje prekriveno leševima. Pogledajmo kako Homer opisuje problem oko Helene i Penelope, što je, videće se, samo vrh ledenog brega. Trojanski rat se vodi i oko Hektorove Andromahe i oko bezbroj žena koje bi trebalo oteti od običnih Trojanaca. “Neka se niko ne žuri sa povratkom kući dok ne obezbedi i sobom ne dovede ženu nekog Trojanca”, upozorava Grke mudri Nestor. Otimanje žena nije bilo samo uzgredno, već je, manje ili više, bilo i uzrok ratovanja u antičko vreme. Utrkivanje za ženama ukazuje, pored ostalog, da ih je bilo manje nego muškaraca, ali i na veliku verovatnoću ženskog infanticida u doba Homera, tj. u 8. veku pre Hrista. Zašto su ubijane ženske bebe? Očigledno je da su razlozi infanticida morali biti, pre svega, ekonomski, jer ljubav prema deci, kako je danas doživljavamo, nije postojala. Do početka modernog doba hrane nikad nije bilo dovoljno. Uostalom, i dan-danas, na delu je ekstinkcija naših najbližih rođaka, šimpanzi, od kojih se genetički razlikujemo za samo 2 odsto. U pitanju su ekonomski razlozi. Da nije pritiska Ujedinjenih nacija i drugih organizacija za zaštitu životinja, šimpanze bi davno nestale sa lica Zemlje i čovek bi ostao bez rođaka, koje, doduše, i ne ceni previše. Kad se već govori o međuljudskim odnosima, nije zgoreg napomenuti da do pojave trubadura u Francuskoj, u 12. veku, nije bilo govora o nežnostima i izlivima ljubavi prema ženama. Romantični odnosi, u suštini, i jesu pobeda osećanja nad rezonom, te je i romantični heroj, po prirodi stvari, buntovnik koji se oslanja na svoje instinkte i koji daje prednost samopoštovanju nad samodisciplinom. U proteklih 15 godina sami smo u „svojoj kući” videli, da i pored nesumnjivog postojanja tragova morala, ljudska dobrota predstavlja iluziju, jer što god se pokušalo učiniti verovanjem u nju, nije uspelo. Gde god je bila nestala organizovana država i gde god su stvari bile prepuštene ljudskoj prirodi, H. sapiens se latio batine. Naše međusobno ubijanje bi trajalo do istrebljenja da se ponovo nije pojavila država koju, inače, ne volimo jer sputava individualnost i ljudsku prirodu. Da nismo izuzetak, pokazuje i krvoproliće u Iraku, jer ni tamo nema države.