Skidanje stigme

U knjižarama se može naći još nekoliko primeraka biografije “Život i misao Ksenije Atanasijević” i možda koja knjiga više “Život Anice Savić-Rebac”, a kada se one rasprodaju, verovatno će uslediti kraj jedne pomalo iznenađujuće priče na našim prostorima u kojoj je autorka Qiljana Vuletić, svoje do kraja naučno istraživanje uspela da dovede (naravno, po prodaji, a ne po kvalitetu) u rang sa bestselerima. Neverovatno je do koje je mere Srbija ostala da kaska za civilizovanim, pa i onim manje civilizovanim svetom u kojem biografija kao žanr ima posebno mesto – što znači mnogo donacija i stimulacija za autore koji se prihvate tog nezahvalnog posla. Nezahvalnog jer istraživačima-biografima nije ni materijalno, ni emotivno lako: moraju da za jednu knjigu odvoje više godina života, da jedan lik rasvetle iz svih uglova, a kada konačno stvore sliku da iz nje istrgnu sve ono što znaju a za šta nemaju pokriće u dokumentaciji. Kako izgleda taj proces objašnjava Qiljana Vuletić, koja je i sama filozof, kao i žene o kojima je pisala: “Ne, to nisu romansirane biografije i to želim posebno da istaknem, to su biografije koje su nastale istraživanjem arhivske građe. Ja sam tri godine istraživala arhivsku građu vezanu za Kseniju Atanasijević, zato što mi je bilo veoma važno da ono što napišem o njoj bude tačno, da odgovara istorijskim činjenicama, da sagledam istorijski i kulturološki okvir u kome se odvijao njen život, a posebno njena univerzitetska karijera, da ga rekonstruišem i predstavim javnosti. Moja knjiga zapravo predstavlja kritičko preispitivanje tih činjenica na osnovu, prevashodno, arhivske građe, i bogatog materijala koji sam našla u štampi tog vremena, koja je vrlo pomno pratila sve što se događalo sa Ksenijom. Obe žene o kojima sam pisala, imale su posebno intrigantne živote pune nedoumica, koje sam pokušala da dešifrujem i mislim da sam to dosta uspešno uradila na osnovu arhivske građe”. Šta nakon toga biva? Logično bi bilo pronalaženje izdavača, a onda i institucija koje bi stale iza takvog projekta i uložile u daljnja istraživanja. Jer, recimo biografija Anice Savić-Rebac je pisana dva puta. Prvo izdanje na kome je autorka radila dve godine veoma je brzo rasprodato iako se radi o biografiji u kojoj je istaknut dokumentarni sloj knjige i upotrebljeno više stotina fusnota. To je priča o jednoj od najumnijih žena 20. veka, profesoru univerziteta, helenisti široke filozofske i književne kulture, esejisti, pesniku, ali i priča u kojoj su izbegnute sve one insinuacije koje su ostali istraživači Aničinog života rado koristili kao mamac za široku čitalačku publiku. Svakako da je mnogima bilo zabavno da lamentiraju nad razlozima koji su doveli do njenog samoubistva nakon smrti muža, ali Qiljana Vuletić je smatrala da u toj priči ne postoji ni više ni manje od onoga što se nalazi u oproštajnom pismu Anice Savić-Rebac: “Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i onu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno”. Dakle, “njihove živote sam sagledala u realnim okvirima, a zaključke prepustila čitaocima”, kaže Qiljana Vuletić. Kada je tako pisana biografija ipak našla put do čitalaca i rasprodala se za samo nekoliko meseci, a autorka u međuvremenu došla do novih otkrića, bilo je logično da se neko uključi u taj projekat. Nije. Jedini izdavač kome je rukopis ponuđen je uljudno objasnio da biografije niko ne čita, a posebno ne biografije žena. Uz podršku porodice i ličnih materijalnih sredstava Qiljana Vuletić je nastavila istraživanje i ponudila prošireno izdanje u kome su se našla i dva javnosti nepoznata ljubavna pisma koja je Miloš Crnjanski uputio Anici uz divljenje njenom pesničkom daru. Onom istom daru koji je javno osporavao u vreme kada je shvatio da je Aničino “ne” stvarno “ne”. U istraživanje života Ksenije Atanasijević, Qiljana Vuletić je ponovo ušla sama. Bez obzira na uspeh prve biografije, jednostavno se nije pronašao niko ko bi podržao njen projekat. Pre svega, bio je to posao Ministarstva kulture, koje je bilo dužno da prati šta se dešava na tržištu, kada već nije raspisivalo konkurse za podršku kapitalnih projekata. A opet, ko je mogao da pretpostavi da će Vuletićki dva puta poći za rukom da ozbiljnom studijom porazi romantizirane ili kvaziromantizirane biografije koje donose mnogo sočnih i često netačnih detalja. Konkretno: ko bi mogao da očekuje da će u zemlji turbofolka čitaocima biti prihvatljivije da se uhvate za naslov koji nudi potpunu rekonstrukciju prilično tragičnog života naše najznačajnije filozofkinje, prve docentkinje na Beogradskom univerzitetu, prve žene koja je na Beogradskom univerzitetu stekla zvanje doktora nauka i, naravno, jedne od najvećih žrtava primitivizma i mizogenije na našim prostorima, nego za naslove tipa Ksenija Atanasijević – srpska Mata Hari. A dogodilo se upravo to, čitaocima je po svemu sudeći bilo dosta izmišljenih skandala i čaršijskih priča (i sama Qiljana Vuletić kaže da je pre istraživanja o njoj mahom znala samo na tom nivou informisanja) i poželeli su da se susretnu sa jednom ozbiljnom rekonstrukcijom jednog od najvećih i najnečasnijih skandala na Beogradskom univerzitetu. Skandalu koji je najavljen još prilikom briljantne odbrane doktorske disertacije Ksenije Atanasijević, kada je jedan ugledni matematičar upitao drugog: “Verujete li Vi, dragi kolega, da je sve u redu s hormonima ove mlade dame” , koji je nastavljen tokom njenog imenovanja u docenta rečima profesora dr Miloša Trivunca: “Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci”, koji je kulminirao kada su je 1935. primorali da podnese ostavku, koji je nastavljen posle rata kada je uhapšena, a sva njena dela povučena jer se kao intelektualac i filozof nije uklapala u marksistički dijalektizam i koji nije završen do današnjeg dana. Jer, Ksenija Atanasijević i njeno delo još uvek nisu uvršteni u studije filozofije, njena dela dugo nisu preštampavana i još uvek je potpuno eliminisana iz zvanične filozofske misli, iako u mnogim pregledima srpske filozofije (recimo onim koje je napravio profesor Andrija Stojković ili Dragan Jeremić) zauzima značajno mesto. Na pitanje da li je iznenađena tolikim raskorakom između onoga što je pričala čaršija i istine o Kseniji Atanasijević, Qiljana Vuletić kaže: “Ne, ali sam tokom istraživanja došla do nekih poptuno nepoznatih činjenica koje su veoma bitne za njen život i koje su možda čak i namerno skrivane od javnosti da bi se posebno ta afera na Univerzitetu što više mistifikovala i prikazala tako da od nje najveću štetu ima Ksenija. Sva ta arhivska građa do koje sam došla bila je pristupačna i drugim istraživačima, ali je iz nekog razloga nisu koristili. Većina tog materijala koji ja objavljujem, objavljuje se prvi put. Pa čak i ovih dana još uvek se širi priča o tome da je Ksenija bila optužena za plagijat u njenoj doktorskoj disertaciji. To je jedna potpuno nova kleveta o njoj koju se nisu usudili da izreknu ni njeni najljući neprijatelji u vreme najžešće hajke na nju. Još uvek postoji problem površnih istraživanja i ustaljenih mišljenja koja su dobila pravo istine”. U trenutku kada su tiraži obe biografije na kraju, a Qiljana Vuletić već uveliko u projektu rasvetljavanja sudbine još jednog srpskog filozofa, nameće se pitanje šta dalje. Ali, i šta je postignuto. “Osećam veliko zadovoljstvo zbog interesovanja koje su te ličnosti probudile u javnosti. Bile su potpuno skinute sa javne scene, a kada se o njima govorilo, govorilo se sa puno grešaka i senzacionalistički. Više su služile da se eksponiraju oni koji su o njima pisali nego da se istina o njima iskaže. Biografija je u našoj književnosti kao žanr bila potpuno zapostavljena, a sada je jasno da za njih postoji interesovanje. Ali ja i dalje nisam sigurna da je stigma kojom je ovo društvo obeležilo Kseniju Atanasijević i Anicu Savić-Rebac mojim knjigama skinuta”.