Sećam se, dakle jesam

Diskusije o sećanju i pamćenju imaju danas u svetu visoku konjunkturu. U poslednje vreme je o ovom protivrečnom i složenom fenomenu u popularnoj publicistici pisano veoma mnogo. U horu mnogozvanih, ali malo izabranih, na strani poslednjih našla su se dvojica kompetentnih nemačkih naučnika – neurobiolog Hans J. Marković iz Bilefelda i psiholog Haral Velcer iz Esena – Hans J. Markowitch, Harald Welzer: “Das autobiographiche Gedächtnis. Hirnorganische Grundlagen und biosoziale Entwicklung”, Klett-Cotta, Stutgart 2005. – koji su se latili truda da iz dvostruke ravni, neurobiološke i socijalno psihološke, osvetle kompleksni pojam sećanja i daju suštinski prilog kontroverzi koja se do nepreglednosti razudila. Centralna teza koautora Markovića i Velcera mogla bi se sažeti u orahovu ljusku: “Sličnost genetskog koda šimpanze i ljudi iznosi 99 procenta, iako su oni 100 procenata različiti.” To je tako zahvaljujući fenomenu “autobiografskog sećanja”. Samo je čovek – zoon logon echon, životinja koja govori – sposoban da kaže “ja” i da pri tom misli na neponovljivu individuu, koja ima samo sebi svojstvenu prošlost, sadašnjost i budućnost. Bez sećanja ne može biti istorije, ni pravnog procesa, ni rituala, ni osvete. Na koji način nastaje takvo “autobiografsko sećanje”, čime je uslovljen smisao sećanja, induktivno osvetljavaju autori ove studije, pokazujući da je celina više no puka suma delova. “Teorija civilizacije” Norberta Elijasa i Prustov romaneskni program “U potrazi za izgubljenim vremenom” biće konstelirani kao paradigme fenomena sećanja. Autori se kritički odnose prema Dekartovom dualizmu tela i duše, te razmatraju pitanje uticaja gena i okruženja, prirode i kulture, instinkta i učenja. Jedno bez drugoga ne može: biološki i socijalno-kulturni faktori utiču na razvoj sećanja u podjednakoj meri. U toku razvoja su pak biološke i socijalne komponente uspešne na različit način. Autobiografsko sećanje je samo jedna od više formi sećanja. Jedna od formi sećanja je i sposobnost da se vozi bicikl ili svira na klaviru. Autobiografsko sećanje je više no sećanje na puku faktičnost, poput “Pariz je glavni grad Francuske”, već je ono sjedinjeno sa subjektivnom ravni ličnosti koja se seća, čime postaje sastavni predmet sećanja. Predmet takvog autobiografskog sećanja je, na primer, i važan događaj koji se zbio za vreme poslednjeg boravka u Parizu. U zrelim godinama na sećanje preovlađujuće utiču socijalni faktori, dok je u mladosti uticaj bioloških faktora veći. Koliko je on snažan u prvim godinama, pokazuje činjenica da mozak novorođenčeta iznosi samo jednu četvrtinu mozga odrasle osobe. Samo kod ljudi raste broj neuronalnih prepleta nakon rođenja isto tako intenzivno kao i u majčinoj utrobi: do šeste godine u svakoj sekundi na jednom kvadratnom santimetru moždane površine formira se oko 30 000 sinapsi. Slično protiče i razvoj sećanja u prvim godinama. Fetusi se mogu sećati i razlikovati glas svoje majke od glasova drugih osoba. No ne postoji još nikakva artikulisana ideja onoga na šta bi se iskustvo moglo odnositi – onoga “ja” koje roditelji uporno kao identifikaciju ponavljaju, kao da je ono oformljeno. Takvo “ja” je, ponavljaju autori, uslov “biografskog sećanja”. Fundament za to je sposobnost društvene interakcije. Ona se začinje, vele psiholozi, već kada je bebi devet meseci. Sada odojče posmatranjem uči da se poistoveti sa osećanjem ljudi u okruženju: miluje li majka mačku i pri tom se osmehuje, počinje dete da razume i njene poglede i njenu gestikulaciju. Sve što se dogodilo, čega se čovek može sećati, spojeno je sa negativnim i pozitivnim emocijama. Sećanje iziskuje takođe i jezik, ono nastaje tek kada deca u trećoj, četvrtoj godini otpočnu da govore tečno. Knjiga se sastoji iz tri dela: prvi deo opisuje formiranje sećanja u interdisciplinarnoj perspektivi i objašnjava šta je na čovečijem mozgu specijalno, dok su drugi i treći deo posvećeni pitanju sećanja u neurobiološkoj ravni. Za poimanje ovih poglavlja su neophodna izvesna neurobiološka predznanja. Autori se ispomažu umecima (“antrfileima”) u kojima reprodukuju osnovne teme neuronalne anatomije i razvojne biologije, što je u osnovi poučno, izuzme li se činjenica da se time “čitljivost” osnovnog teksta smanjuje, odnosno važnost grafika, šema i dijagrama time uvećava i proteže na više stranica. Opis individualnog razvoja i procesa zrenja je veoma informativno predstavljen (detaljna međunarodna bibliografija), te odražava na reprezentativan način težišta naučnih istraživanja u toj oblasti. Posebnost metodološkog prilaza ove studije sastoji se u konstruktivnom ukrštaju prirodnonaučnih i društvenonaučnih istraživanja. Proces učenja da se kaže “ja” kulturno je uslovljen. U Evropi je to bio slučaj mnogo ranije no u Aziji, u kojoj kolektivno iskustvo stoji iznad individualnog. Autori drže da su i svest kao i viši kognitivni procesi uopšte mogući zahvaljujući tome što se mi sećamo ličnih okolnosti i iskustva. Autobiografsko sećanje se začinje kao ontogenetski, uzajamni proces organsko-cerebralnog zrenja sa jedne strane i društvenog i kulturnog uticaja sa druge strane. Iznalaženje jedinstvene slike sopstvenog identiteta je centralni cilj autobiografskog sećanja. Sve dok čovek zna kako je kao dvadesetogodišnjak, tridesetogodišnjak, četrdesetogodišnjak izgledao, u stanju je da (re)konstruiše uverljivu predstavu o sopstvenom razvoju i refleksivnom anticipiranju. Knjiga Markovića i Velcera je inspirativna lektira, kako za specijaliste, tako i za široki krug, kao i za sve one koji intuitivno razaznaju da je sećanje zacelo konstrukt. Ova studija je istovremeno izvanredan primer o tome kako se na konstitutivnom pojmu autobiografskog sećanja prirodne i humanističke nauke upotpunjuju, skladno sjedinjuju i obostrano osvetljuju.