Cinkaroš sopstvene mašte

I evo “Svitanja”, promotivne turneje albuma “Mhm A-ha Oh DŽeah Da-Da” (Menart, 2006), i četiri koncerta u Beogradu, od Pozorišta na Terazijama, preko SKC-a i Doma omladine, do Dvorane Doma sindikata. I evo me, naravno, na premijeri u Pozorištu, uz tristotinak srećnika koji su se dokopali karata za jedan od ekskluzivnijih događaja u novijoj pop istoriji grada. Rundek, kao nekadašnji student režije na Kazališnoj akademiji u Zagrebu, dobro zna gde je došao, ali ga ipak drma trema – glas mu je šarmantno nesiguran sve do prvih starijih pesama, traži da se pojača svetlo u sali kako bi video publiku, a kasnije gubi-juri mikrofon i pepeljaru po sceni. U publici su uglavnom bliski prijatelji i kolege, i odgovornost je jača. Atmosfera je dugo potpuno pozorišna: ni glasa iz publike, osim aplauza, sve jačih kako koncert odmiče. Ton je savršen, a to znači i da se čuje škripa prstiju po gitari, uzdasi svirača i njihovo kretanje po sceni. Rok muzičari retko imaju tako idealne uslove za rad – uživanje je tada pomešano sa oprezom da ne bude brljanja. Uz to, tu je i televizija da snimi koncert, pa štimovanje postaje uobičajena muzika posle svake pesme. Ali, to se okreće u divan fazon! Iz štimovanja Rundek spontano uvodi novu temu, kao melodiju “Emine” u numeri “U-Bahn”, ili počne da peva “Kad si bila mala, Mare”, kao predložak za “Slick Senorita”. Violinistkinja Izabel prihvata izazov, ulazi i ritam, i već su tu Igor Pavlica i Emanuel Feraz, da boje sliku nostalgičnim tonovima trube i trombona. Program čini velika porcija aktuelnog albuma, uz nekoliko pesama sa ranijih Rundekovih solo ploča i iz opusa “Haustora”. Nove pesme odmah prijaju, i odmah ulaze u uši – kako koncert protiče, sve je jače uverenje da je Rundek snimio najbolji album dosad. On je majstorski pripovedač, hroničar sopstvenih iskustava i cinkaroš sopstvene mašte, ali i slušalac se lako pronalazi u stihovima i uživa u osećaju glavnog junaka, odlazi izvan grada na “Put u sumrak”, hoda ulicama Amsterdama i Berlina, ili tuguje sa Ciganima u “Ne okreći se”. Svaki pokušaj žanrovskog svrstavanja Cargo Orkestra brzo propada. Muzičari osluškuju jedni druge i brzo reaguju kao u nekom džez bendu, bluz, latin i fanki su dobro sredstvo u kontrolisanim količinama, a najbesmislenije bi bilo banalizovati ih njorld music odrednicom – zar umetnik otvorenih ušiju nema pravo da nesvesno bude inspirisan zvucima koji ga okružuju, oslobađajući kreativnu geografiju nalik planetarnom oktopodu? Ritam Balkana (“Makedo” i “Kolo”) pretapa se u valcere sa pločnika Pariza, ili u rusku romansu (“Zvuk oluje”). Kada klavijaturista Dušan Vranić okači harmoniku o rame, basista Bruno Arnal zagudi na kontrabasu, a bubnjar Đani Pervan ostavi palice i posluži se golim šakama, Orkestar dobija boje koje ga odmah razlikuju od tipičnih rokenrol sastava. Važnu ulogu na koncertu ima Biljana Tutorov, koja na emociju sa scene odgovara izborom fotografija za projektovanje na platnu iza muzičara. Wena video-kamera svesno nije stabilna, niti slika oštra – kadrovi treba da asociraju na snove, mute se i mešaju, kao borba svesti i podsvesti u hodnicima sećanja. I na platnu su klinci na plaži, tinejdžeri 70-ih u “Zagrebačkoj magli”, vozovi i šine, ulice i dragi nam “fića”. Doza muzičke nostalgije stiže i povremeno sa scene. “Podne” ostvaruje vezu sa ranim “Haustorom”, u nedostatku peruanske flaute zamponje Rundek efektno zviždi repetitivni motiv romantične poeme “Skriven iza lažnih imena”, “Sejmeni” i “Šejn” (na drugim koncertima “Ena”, “Uzalud pitaš“ i “Ula Ulala”) rezervni su okidači koji uvek dižu na noge. Ali, tri momenta ću posebno pamtiti. Prvo je akordima pesme “Kao da je bilo nekad”, Milana Mladenovića (EKV) ekipa sa scene – kao u sitnim satima neke pijane žurke – zavezala publiku za sebe, ostvarujući puno stapanje najuzbudljivijih emocija. Pred zvanični kraj drugog čina Emanuel Feraz je, u uvodnim taktovima “Apokalipsa”, pozvao publiku da ustane i zaigra. I zaista, crna haljina se hipnotički zavijorila pred Rundekovim očima u ritmu flamenka, a parter je okončao pozorišnu uzdržanost. Jedini logičan kraj je mogao da bude “Senor”, u oblaku cigarete iz kojeg se nazirala glava pevača-glumca-pripovedača na stepeniku u vrhu bine. Bio je ovo nesumnjivo najbolji Rundekov nastup u Beogradu, ali i jedan od boljih koncerata u gradu poslednjih godina. Sutradan je sve bilo drugačije. Rokenrol ambijent SKC-a i fanovski auditorijum željan plesa naterali su bend da promeša karte, sa “Sejmenima” kao trećom pesmom, u jednom činu dok imamo snage, glasno i veselo do ekstatičnog kraja. Slično je bilo u Domu omladine, a Dvorana Doma sindikata biće šansa za bend da sastavi dva koncepta. Kad otputuju nazad, ostaće pomisao na susret u džez klubu.