Ustav bez ustava

Domaćica i glavni režiser proslave 50. rođendana Evropske unije u Berlinu, nemačka kancelarka Angela Merkel, pobrinula se – kao žena od akcije – da se prigodni neformalni samit EU u Berlinu proteklog vikenda iskoristi i za obavljanje nekih nezavršenih, a važnih poslova. Onako usput, da neko ne kaže da su okupljeni lideri 27 država u Berlinu samo praznovali, pohodili kulturne manifestacije i uživali u tradicionalnom nemačkom gostoprimstvu. Naime, još prošle jeseni, kada je bio formiran specijalni tim saradnika gospođe Merkel zadužen da pripremi proslavu velikog jubileja EU (usred nemačkog mandata na čelu Unije) neko je došao na ideju da se, kao pandan istorijskom “Rimskom ugovoru”, kojim je pre tačno pola veka utemeljena sadašnja unija, u Berlinu sroči i potpiše “Berlinska deklaracija”. Zamišljeno je da to bude netipičan tekst, koji će se pamtiti i kojim će na originalan način biti izražena vizija buduće jedinstvene Evrope na početku 21. veka. Pisanje tog dokumenta, koji bi imao svojevrsnu istorijsku “težinu”, trebalo je – prema zamisli članova tima koji je pripremao proslavu 50. godišnjice EU – da bude povereno nekom od vodećih evropskih umova, mislilaca ili intelektualaca. Ali, ko je sada taj “vodeći evropski intelektualac” kome bi mogao da bude poveren tako važan zadatak? I, čast da formuliše univerzalni programski dokument te vrste i odredi zajedničke ciljeve i vrednosti kojima će u narednim decenijama stremiti bar 500 miliona stanovnika našeg kontinenta? Bilo je, zato, potrebno najpre sačiniti listu mogućih kandidata za ovaj posao. Lista je, potom, sačinjena, mada javnosti nikada nije bilo rečeno ko je sve u nju uvršten. Ali, ubrzo će se ispostaviti da nijedna od ličnosti kojima je bilo ponuđeno da napišu prigodni svečani tekst o budućnosti ujedinjene Evrope, pod nazivom “Berlinska deklaracija”, nije bila spremna da se prihvati ponuđenog posla. Kada su čuli uslove pod kojima bi taj posao trebalo da bude izveden, svi kojima je to ponuđeno odmah su odustali. Jer, rođendanska deklaracija za pedeseti jubilej EU, kao i svaki drugi dokument EU, morala je biti najpre predočena svakoj od 27 država, koje su imale pravo da iznesu svoje primedbe i sugestije. Potom se razgovara i pregovara o svakoj od ovih primedaba i sugestija, a nova verzija teksta se ponovo šalje na svih 27 adresa... Dakle, niko od evropskih intelektualaca od imena i renomea koji su bili pozvani da napišu pomenuti tekst nije bio spreman da to učini. Činjenica da bi političari iz čak 27 država mogli, praktično, da se iživljavaju nad njihovim autorskim delom, da ga menjaju i dopunjuju po sopstvenom ukusu, svima je delovala zastrašujuće... Zato je, na kraju, birokratska mašinerija tu stvar, ipak, uzela u svoje ruke.. I, počelo je uobičajeno natezanje oko svakog stava, svake rečenice ili reči u tekstu, budući da su razlike i podele oko svega što se tiče budućnosti EU (ustav, ustavna rešenja, proširenje...) i dalje veoma izražene. Konačno, nemački domaćini su tek u petak, dakle samo dan uoči početka proslave u Berlinu, dostavili vladama 27 država članica konačnu usaglašenu verziju teksta Berlinske deklaracije, oko koje su se zemlje-članice žestoko sporile sve do poslednjeg časa. Naravno, neki su – poput češkog premijera Vaclava Klausa, tradicionalnog evroskeptika – i nakon toga ostali nezadovoljni. Klaus je, naime, javno protestovao zbog navodne “tajnovitosti” kojom je bio obavijen rad na pripremi teksta “Berlinske deklaracije”, ocenjujući da je reč o “nečuvenom postupku” i samo još jednom primeru očigledne tendencije u EU da se važne odluke donose bez neophodne prethodne debate i konsultacije sa zemljama članicama. U dokumentu nazvanom “Berlinska deklaracija”, koji su nakon Angele Merkel, predsednika Evropske komisije Žoze Manuela Baroza i predsednika Evropskog parlamenta Hans-Gerta Peteringa, na kraju, potpisali i svi ostali učesnici prošlonedeljnog samita EU, izražava se jedinstveno opredeljenje da se evropska integracija što pre, a najdalje do 2009. godine, postavi na “čvrste zajedničke osnove”. Međutim, u dokumentu se nigde ne precizira šta se, zapravo, podrazumeva pod tim “zajedničkim osnovama”. Sama reč “ustav”, ili “ustavni sporazum” se u Berlinskoj deklaraciji izričito ne pominju, jer – kao što će se kasnije pokazati – o tome i dalje nema saglasnosti među zemljama članicama. Dalje širenje EU se, takođe, izričito ne pominje u tekstu koji je pažljivo usaglašen, što treba razumeti kao još jednu potvrdu činjenice da o proširenju (kad, kako...?), kao i o Evropskom ustavu, i dalje nema saglasnosti među zemljama članicama. Ukazano je samo da će EU i ubuduće “živeti od otvorenosti i volje svojih članica da zajednički učvršćuju unutrašnji razvoj EU”. Uz dodatak da će EU “i dalje podržavati demokratiju, stabilnost i blagostanje i izvan svojih granica”. Odato je posebno priznanje građanima nekadašnjeg “Istočnog bloka”, koji su srušili komunističke diktature i omogućili da njihove zemlje pođu putem demokratije. “Evropskim ujedinjenjem smo izvukli pouke iz krvavih sukoba i istorije pune patnji. Danas živimo zajedno onako kako nikada do sada nije bilo moguće”, stoji u deklaraciji. Potom se uopšteno navode principi, vrednosti i ideali čijem ostvarivanju teže svi u EU, i kaže se da je “u centru svega čovek čije je dostojanstvo nepovredivo, a prava neotuđiva”. Na početku ovog dela Deklaracije ističe se posebno da su “žene i muškarci ravnopravni”. Uz formulaciju da je EU zasnovana na zajedništvu i solidarnosti, istaknuto je i da se u Uniji “čuvaju samosvojnost i raznolike tradicije njenih članica” i da EU “obogaćuju otvorene granice i bogatstvo jezika, kultura i regiona”. Govori se o “evropskom društvenom idealu” i navodi da “evropski model sjedinjuje privredni uspeh i društvenu odgovornost”. U delu posvećenom ekonomskoj dimenziji ukazuje se da EU “snažnom čine zajedničko tržište i evro”. Konačno, potpisnici Deklaracije obećavaju da će “zajedno suzbijati terorizam i organizovani kriminal”, a da će “braniti slobodu i građanska prava i suprotstavljati se njihovim protivnicima”. Najavljuje se i odlučna borba protiv rasizma i netrpeljivosti prema strancima, kao i protiv siromaštva, gladi i bolesti. Naravno, deklaracije ovakve vrste nemaju obavezujući karakter, niti pravno dejstvo. To su samo iskazi načelne prirode, čak i ako je o svakoj formulaciji u ovakvom tekstu (baš kao što je to bio slučaj sa “Berlinskom deklaracijom”) prethodno postignuta puna saglasnost svih država članica EU. Zato je gospođa Merkel proteklog vikenda očito rešila da jasno i glasno progovori i onome o čemu nije bilo pune saglasnosti u proteklim mesecima, a što je – po mišljenju zvaničnog Berlina – u ovom trenutku od presudne važnosti za budućnost EU. U govoru održanom pred potpisivanje Berlinske deklaracije, lišenom slavljeničke patetike, kancelarka Merkel je zatražila od svih članica EU da se zauzmu za prevazilaženje ustavne krize nastale zbog negativnih ishoda referenduma o evropskom ustavu u Francuskoj i Holandiji pre dve godine. Nedvosmisleno opredeljenje Nemačke i još više uspešan nemački diplomatski angažman, doprineli su da rođendanski samit u Berlinu, ipak, bude krunisan jednom istorijskom odlukom: do kraja ove godine biće izrađen tekst predloga novog konstitutivnog dokumenta EU, u formi “ugovora”. Tim ugovorom će, u nedostatku ustava, biti definitivno utanačen oblik i način funkcionisanja (način izbora, sastav, organizacija, nadležnosti pojedinih institucija, a naročito mehanizam donošenja odluka) pojedinih institucija u EU. Jer, sada, u nedostatku novih preciznih pravila, u uniji sa čak 27 članica zaista nije lako donositi i sprovoditi odluke... Lideri zemalja članica EU, okupljeni u Berlinu, saglasili su se da pregovori o svim elementima tog budućeg ugovora moraju početi što pre. Konačni predlog teksta treba da bude gotov do kraja ove godine, da bi odmah potom o budućem ugovoru mogli da se – po odgovarajućoj proceduri, jednostavnijoj od one predviđene za usvajanje Evropskog ustava – izjasne i organi nadležni za ratifikaciju ovakvih dokumenata u svakoj od zemalja članica. A, ako sve bude teklo po planu, ugovor bi stupio na snagu već sredinom 2009. godine. Razlika je, naravno, odmah vidljiva: dok je sporni predlog novog Evropskog ustava bio zamišljen kao krupan korak ka još većem stepenu ujedinjavanju Evrope, budući ugovor je akt koji već samim svojim imenom svedoči o konfederalnoj prirodi i ambicijama njegovih tvoraca. Drugim rečima, Ustav je dokument koji bi doprineo da EU više liči na jedinstvenu državnu tvorevinu, dok reč “ugovor” sama po sebi kaže da je to nešto što svojom voljom potpisuju samostalne suverene države... “EU, onakva kakva je danas, nije dovoljno sposobna da funkcioniše”, konstatovala je gospođa Merkel, objašnjavajući smisao svoje političke inicijative na konferenciji za štampu nakon rođendanskog slavlja. Ona je, ujedno, dodala da su se svi lideri zemalja članica okupljeni u Berlinu već saglasili da se odmah bace na posao kako bi novi ugovor što pre mogao da bude usvojen. To, praktično, znači da će pregovori o tekstu budućeg konstitutivnog akta EU započeti već ovog leta i da će se odvijati tokom portugalskog predsedavanja, u drugoj polovini ove godine. Otkako su glasači na referendumima u Francuskoj i Holandiji 2005. godine odbacili predlog Evropskog ustava, ne prestaju rasprave o načinima da se prevaziđe institucionalna kriza i otklone brojne dileme vezane za najavljeno proširenje EU. Odluka da se umesto novog ustava usvoji novi ugovor (uz očitu asocijaciju na “Rimski ugovor” kojim je pre 50 godina sve započelo), doneta zaslugom Nemačke, usvojena je u poslednji čas. “Moramo se svi saglasiti da je kraj ove godine zaista krajnji rok da usvojimo tekst budućeg ugovora ukoliko stvarno želimo da on stupi na snagu već 2009. godine”, priznao je danski premijer Anders Fog Rasmusen. U sličnom tonu govorio je i belgijski premijer Gaj Verhovstat, rekavši da bi u suprotnom bilo veoma teško zamisliti da se u svih 27 zemalja članica može blagovremeno sprovesti neophodna procedura ratifikacije takvog ugovora. Naravno, rok (polovina 2009) koji svi sada imaju na umu i koji se pominje u izjavama evropskih lidera, vezan je za naredne izbore za Evropski parlament, koji treba da se održe do kraja 2009. godine. Poslanički mandat u Evropskom parlamentu traje pet godina, a prethodni izbori su održani u junu 2004. godine... Jer, bilo bi nezamislivo pozivati ljude da izađu na naredne izbore za Evropski parlament i glasaju ukoliko se najpre precizno ne odredi mehanizam po kojem će ubuduće funkcionisati sve evropske institucije, kaže italijanski premijer i nekadašnji predsednik Evropske komisije Romano Prodi. Bilo je, međutim, vidljivo da uprkos načelnoj saglasnosti postignutoj u Berlinu, svi prisutni evropski lideri, ipak, nisu izražavali istovetan entuzijazam zbog ove nemačke inicijative. Recimo, Velika Britanija i Poljska, zemlje u kojima do sada nije ratifikovan ni predlog novog Evropskog ustava, smatrale su da tako složen posao nije moguće obaviti za tako kratko vreme... “U ovom trenutku mi smo se saglasili samo o jednoj stvari – da ćemo otvoriti raspravu o onome što će predstavljati zajedničku osnovu za budućnost...”, precizirao je britanski premijer Toni Bler. A, kako se očekuje da će se Bler uskoro povući sa svog sadašnjeg položaja, i ustupiti premijersku funkciju ministru finansija Gordonu Braunu, poznatom po oštrim kritikama na račun EU, već sada nije teško naslutiti kakav će biti stav Britanije o ovoj stvari... Poljski predsednik Leh Kašinski kaže: “Mi ćemo se svakako dogovoriti do 2009, ali je zato realistično očekivati da će taj ugovor stupiti na snagu tek 2011. godine”. Uzgred, Poljska se svojevremeno žestoko protivila predloženom sistemu “dvostruke većine” pri odlučivanju u najvišim telima EU, predviđenom u tekstu spornog Evropskog ustava, smatrajući da takav sistem daje suviše moći Nemačkoj, na račun svih ostalih zemalja, zato što Nemačka ima najveći broj stanovnika u EU. Stoga je vrlo verovatno da će se Poljska i ovoga puta, prilikom rasprave o novom mehanizmu za donošenje odluka koji mora biti definisan budućim ugovorom, svesrdno zalagati za takav sistem odlučivanja koji će i njoj (kao mnogoljudnoj zemlji) garantovati povlašteni status. Pored Poljske skeptične su, izgleda i druge “nove demokratije”, poput Češke i Slovačke. Po prirodi stvari, vlada Holandije, zemlje u kojoj su glasači na referendumu prvi odbacili predlog Evropskog ustava, ističe da će budući ugovor morati “po svojoj sadržini, obliku i pravnoj prirodi” bitno da se razlikuje od odbačenog predloga Evropskog ustava. Poseban slučaj je, naravno, Francuska, zato što je u toj zemlji na referendumu pre dve godine odbačen predlog Evropskog ustava. Pojedini predsednički kandidati u sadašnjoj predsedničkoj kampanji u toj zemlji već nagoveštavaju da će tražiti da se i o budućem ugovoru odlučuje na referendumu. Što znači da će se konačni stav Francuske o ovoj temi znati tek kada bude poznat i ishod narednih predsedničkih izbora...