O treneru i sekundantu

Nije tačno da je uloga sekundanta pandan ulozi trenera. Bio sam sekundant Milunki Lazarević, sa Matom Damjanovićem, u Moskvi 1962. u tromeču sa Kušnirovom i Zatulovskom. Pobednica Ala Kušnir je stekla pravo na meč za titulu svetske prvakinje sa tadašnjom prvakinjom sveta Nonom Gaprindašvili. Takođe sam bio sekundant Veri Nedeljković u Vrnjačkoj Banji 1961, Tanji Belamarić u Ohridu 1970. i Amaliji Pihajlić i Zorici Nikolin u Tbilisiju 1982. Sva takmičenja su bila na visokom međunarodnom nivou. Dakle, smatram da sam merodavan da kažem kakva je uloga sekundanta. Dva osnovna argumenta koja opovrgavaju tvrdnju Srećka Nedeljkovića da je sekundant pandan treneru su: prvo, sekundant se bira ad hoc za neko takmičenje, i ne radi (ne trenira) godinama sa igračem, kao što je slučaj u drugim sportovima gde trener jednom rečju svojim znanjem i iskustvom stvara sportsku-takmičarsku ličnost; sekundant u šahu takmičaru pomaže samo na jednom takmičenju u pripremi za predstojeću partiju, daje mu savete i prilikom prekida partije analizira poziciju i tako mu takođe pomaže; i drugo, ako je sekundant pandan treneru, postavlja se pitanje zašto je šahovska organizacija posle 49 godina od Dubrovnika, našla za shodno i inaugurisala trenera 1999. (I. Marković) tj. institucionisala tu funkciju. To ne bi bilo potrebno ako je teza Srećka Nedeljkovića tačna. Jasno je da teza nije tačna. Dakle, nije sporno da Srećko Nedeljković na Olimpijadi u Dubrovniku 1950. nije bio trener, već sekundant i smatram da je Borislav Ivkov potpuno u pravu kada kaže da mi u šahu do 1999. nismo imali trenera. Za vreme aktivnog bavljenja takmičarskim šahom kao član jugoslovenske reprezentacije u vremenu od 1954. do 1962. i učesnik na Olimpijadama u Moskvi 1956. i u Minhenu 1958. kada smo osvojili srebrne medalje i na Evropskom prvenstvu u Baden Badenu 1957. i Oberhauzenu 1961. godine, gde smo takođe osvojili srebrne medalje – tvrdim da nismo imali trenera. Božidar Đurašević, internacionalni šahovski majstor