Tuga

Moje, povremene, košmarne slutnje da bih mogao da budem nalik Don Kihotu, raspršile su se poput mehura sapunice: sva je prilika, Servantesov junak (uz moćnu podršku Sanča Panse i odane Rosinante), imao je realnije izglede u borbi protiv vetrenjača nego ja da dokažem da su dva i dva četiri. Nisam, ni najmanje, ponosan na “Sjaj doktorovog zlata”. Strašno je to što sam napisao. Još je strašnije što sam rekao istinu. Najstrašnije izvire iz činjenice da je naš, vrli Šahovski savez Srbije (predsednik Srđan Spasojević), ostao gluv i nem (pata karte). A odgovor dr Srećka Nedeljkovića? Tuga. Propustio je jedinstvenu priliku da se pokaje i vrati najgori, u životu odigrani potez. Možemo da ukrštamo koplja, sučeljavamo mišljenja, verbalno se mačujemo na razne teme čak i zaštićene upozorenjem o ukusima. Najbolji fudbaler – Pele, Maradona, Krojf, Ronaldo, Ronaldinjo? Najveći od svih tenora – Enriko Karuzo, Benjamino Đilji, Đusi Bjerling, Đuzepe di Stefano, Mario del Monako, Lučano Pavaroti? Najlepša TV voditeljka? Da li je Pluton planeta? Guča ili Rio? Ali, o činjenicama se ne raspravlja. U dokumentaciji koju spominje dr Nedeljković je morao da navede da je bio trener šahovske olimpijske reprezentacije u Dubrovniku, 1950. godine. To je činjenica. Navode u njegovoj dokumentaciji morao je da verifikuje svojim potpisom i pečatom Borivoje Žarić, predstavnik Šahovskog saveza Srbije. I to je činjenica. Dr Srećko Nedeljković nije bio trener u Dubrovniku. To je bitna činjenica. Borivoje Žarić svesno je potvrdio neistinu da je Srećko Nedeljković bio trener u Dubrovniku. I to je bitna činjenica. To nisu dezinformacije kako tvrdi Srećko I. Nedeljković. Gde je tu moj “verbalni delikt i više od toga”? Hipoteza dr Srećka Nedeljkovića da su šahovski sekundanti pandan sportskim trenerima, ni uz moćan savremeni postupak alhemije reči ne može da preraste u teoriju – nema teorije! Tu ne pomažu ni kutije sa šahovskom kartotekom čega, baj d' vej, nije ni bilo u Dubrovniku, leta gospodnjeg 1950. O informatorima i kompjuterima da i ne govorimo. Srećka Nedeljkovića napušta i elementarna logika kad tvrdi da je uloga sekundanata na ekipnim takmičenjima posebno značajna. “Opslužiti” šestoricu ili desetoricu igrača raznih stilova i repertoara, u njegovo i moje vreme, bila je čista iluzija, nemoguća misija, neizvodljivo. Još više, zabrinjavaju praznine u njegovoj memoriji: pa, njegove sekundante na jednoj olimpijadi nismo, ni slučajno, sve vreme takmičenja, mogli da sretnemo! Koga su, opet, oni trenirali? O frazama “ponosan sam”, “pravi ljudi na pravom mestu u pravo vreme maksimalno se trudili”, “nesebična pomoć igračima”, pa udarnička parola “radili danonoćno”, te promašene teme i teze bez veze: istorijat Informbiroa, Botvinikov uzlet ka Olimpu, ruska šahovska škola... prašina (zvezdana)... Nemam reči... Borislav Ivkov