Protiv evroatlantskih integracija?

Andreja Savić savetuje: prihvatimo međunarodne standarde, ali pri tome očuvajmo minimum našeg nacionalnog identiteta i interesa. Ne slažem se: za ovu priliku ću na međunarodne odnose gledati iz vizure realističke škole i reći da uvek treba da ostvarimo maksimum našeg identiteta i interesa! Želi to sigurno i Savić, ali u njegovoj jednačini, u kojoj je primena međunarodnih standarda obrnuto proporcionalna ostvarivanju nacionalnih interesa, to nije moguće. Savić poistovećuje primenu međunarodnih standarda u oblasti bezbednosti sa brisanjem nacionalnog bića, sa podmuklom globalizacijom u cilju dominacije Zapada. Ono što on u stvari poručuje jeste – da, priterali su nas u ćošak, moramo u te evroatlantske integracije i pod njihove standarde, ali dajte da ih, koliko je moguće, ipak namagarčimo... Zasigurno ima, i uvek će ih biti, pokušaja da se zloupotrebe međunarodni standardi i konfuzija koja se ponekad, kao u ovom slučaju, oko njih širi. Možemo li ipak pogledati kako zaista izgledaju ta, u oblasti bezbednosti još uvek malobrojna i načelna pravila modernih demokratskih društava i hladne glave proceniti koliko su zaista štetna po naš nacion? Vojska, policija, obaveštajno-bezbednosne službe i druge institucije koje imaju pravo da primenjuju silu ili raspolažu posebnim ovlašćenjima (oružane snage) su pod efikasnom kontrolom demokratski izabranih civilnih vlasti; oružane snage su vezane principom zakonitosti, a ljudska prava smeju ograničavati samo u meri i na način propisan zakonom, kada je to neophodno u demokratskom društvu; oružane snage su depolitizovane. (Ovde se misli na nezastupanje partijskih stavova i interesa, a ne na nacionalnu bezbednosnu politiku čiji su oružane snage, kao delovi državne uprave, uvek eksponenti.) Budžet oružanih snaga utvrđuje parlament; u sektoru bezbednosti važe pravila „dobre uprave” kao i u drugim državnim sektorima (odgovornost, efikasnost, racionalnost, štedljivost...); pripadnici oružanih snaga i lično su odgovorni za kršenja zakona; upotrebu posebnih postupaka i mera kojima se ograničavaju ustavom zagarantovana ljudska prava odobrava nezavisan organ van oružanih snaga, najčešće sud. Reforma sektora bezbednosti se definiše kao trajni proces kojim se teži postizanju maksimalne efikasnosti oružanih snaga u uslovima demokratske civilne kontrole i poštovanja ljudskih prava. Navoditi dalje i dublje neće nam otkriti ništa novo, čak i kada bismo iz standarda još dublje zagazili u domen neobavezujućih preporuka i tzv. “najboljih praksi”. To da se optuženi za ozbiljne zločine lišavaju slobode i predaju sudu valjda je i naše, a ne samo međunarodno pravilo. Šta to od navedenog šteti srpskim nacionalnim interesima? Da zaključim – stav prema međunarodnim standardima ne bi smeo biti zamućen ličnom averzijom prema strani sveta s koje nam podsećanja na njih, dobronamerno ili ne, obično dolaze. Posebno je štetno kada se takav stav, sa autoritetom prvog direktora sadašnje srpske obaveštajno-bezbednosne službe sistematski prenosi novim, mladim generacijama praktikanata poslova bezbednosti, a evo i širokoj javnosti. Pa zar ne bi bilo poštenije, a sasvim legitimno, reći – ja sam protiv evroatlantskih integracija i navesti razloge za svoj stav? Ovako, oni koje g. Savić pokušava da razotkrije, a nas osvesti, mogu se samo radovati njegovoj zameni teza. Saša Janković, Beograd