O kaljugama

Sa pažnjom sam pročitao tekst g. Svetislava Basare. Učinio sam to sa velikim naporom pošto je taj tekst jedna prizemna invektiva protiv g. Marinka Vučinića, publiciste i dugogodišnjeg programskog direktora Beogradske otvorene škole, čoveka koga vrlo poštujem. Istovremeno, ovaj tekst u veoma ružnom svetlu predstavlja g. Basaru, književnika koga vrlo cenim. Napisao bih nešto o radu g. Vučinića. Marinko Vučinić je jedan od najvećih i najupornijih pobornika demokratije i reformi koje poznajem. Čovek koji je član Demokratske stranke još od 1990. godine. Erudita velikih znanja, širokih interesovanja, i sagovornik jasne misli i čvrstih stavova. G. Vučinić ima za naše prilike retko strpljenje i tolerantnost u diskusijama. Pri tom on je čestit i pošten čovek koji baveći se politikom nije želeo da stekne bogatstvo, vlast ili počasti. Sve to značajno je doprinelo uspehu velikog posla koji je Beogradska otvorena škola izvršila u našem društvu tokom proteklih četrnaest godina. Invektiva g. Basare predstavila je g. Vučinića kao ambicioznog, neobrazovanog, sebičnog i primitivnog čoveka. Pošto, koliko mi je poznato g. Basara ne poznaje g. Vučinića, ovakva vrsta neargumentovanih diskvalifikacija predstavlja pre svega sliku o njemu samom. Na takvu grdnju moguće je odgovoriti samo spustivši se na nivo njenog autora. Uopšte, slobodan sam da primetim da su intelektualci bliski LDP-u ponovo u srpsku javnost uneli neuračunljivi duh uličnog vređanja, nipodaštavanja i diskvalifikovanja neistomišljenika. Do njihovog pojavljivanja Srbija je imala samo jedan izvor govora mržnje i prostakluka. Sada ih ima dva. Ovo je bila mala zemlja i za jednu radikalnu partiju, a sada ih ima dve. Čedomir Antić *** Primedbe Svetislava Basare da sam zapao u kontradikcije jer sam ga opisao i kao “politički korektnog tradicionalistu, i kao kafanskog postmodernistu i liberalnog hrišćanina i mondijalistu” možda bi i predstavljale apsurd da u srpskoj realnosti te antinomije ne oslikavaju tužno stanje neutemeljenosti i tumaranja srpske kvazielite koja se povija između krajnosti – sujeta i konformizma. U tom se bauljanju (bukvalnom i metaforičnom) ogleda tragedija celog srpskog društva u tranziciji, koje bi i da ponovo pronađe svoje pravo ja, ali i da ide linijom manjeg otpora i uslužno se upodobi “globalnim, suviše globalnim” trendovima. Tako se bez solidnog vrednosnog sistema dobija elita koja nema ni minimum ozbiljnosti, poštenja i hrabrosti. Postmodernizam na ovim prostorima nesumnjivo služi da se obavi dodatna mistifikacija ovog duhovnog tumaranja, pa i da se to predstavi kao veliko intelektualno dostignuće. Gospodin Basara je tu živopisan egzemplar ruralno/urbanog mondijalizma, verovatno najbolja „ilustracijafenomena”. Zaključujem, s moje strane, ovu polemiku sa željama da se egzistencijalno tumaranje naše pseudoelite i našeg “večnog Ambasadora” završi ne teškim rečima, već suočavanjem sa samim sobom i potonjim pronalaženjem istinskog uporišta kojim bi se ove protivrečnosti prevazišle – ne u jednoumnoj isključivosti, već u otvorenom dijalogu i plodotvornoj sintezi. I gde bi svako od nas, i svi mi zajedno, i pisci i anonimna lica, pronašli pravog sebe. Branko Radun, NSPM