Mutanti na njivama

Prošle nedelje MK grupa Miodraga Kostića postala je zvanični uvoznik i distributer “Monsanto” hibridnog semena kukuruza, suncokreta i uljane repice za ovdašnje potrošače. Ipak “Monsanto”, upravo i na nekim od svojih najsigurnijih tržišta, kao što je Kanada, gubi sudske sporove zbog ostrašćenosti u genetskom inžinjeringu. A u Evropskoj uniji koja je i legislativno i u praksi nekoliko puta rigoroznija od Srbije, “Monsanto” je odavno na zlu glasu što po svojim proizvodima, što po upornosti da stalno iznova gubi pokušavajući da plasira svoje proizvode probirljivim evropskim kupcima. Do ulaska Rumunije u Evropsku uniju “Monsanto” je uspešno poslovao na rumunskom tržištu, a pretpostavlja se da su odatle njegovi proizvodi putem švercerskih kanala stizali i u Srbiju, te da su ovde bili glavni izvor na hiljade otkrivenih hektara genetski modifikovanih useva. “I u Srbiji, baš kao i svuda, 'Monsanto' poštuje lokalne zakone i ako oni ne dozvoljavaju proizvodnju i upotrebu GMO, takve proizvode neće ni donositi”, kazao je Gerhard Rosa, direktor ove kompanije za istočnu Evropu. No, gospodin Rosa je znao da za razliku od “svuda”, u Srbiji nema šta da se poštuje. Jer, iako Zakon o genetski modifikovanim organizmima postoji, kao i zabrane njihove proizvodnje i upotrebe, paljenja nekoliko stotina hektara zabranjenih useva širom Vojvodine i Mačve prate svaku sezonu već nekoliko godina. Gospodin Rosa je, takođe, pomenuo da želi da stvori najkvalitetnije seme, a teško je poverovati da nije znao da Srbija takvo seme već ima. No, i ako “Monsantova” reputacija (o tome nešto kasnije) ne budi sumnju da će ova kompanija distribuirati zapravo genetski modifikovano seme, dovoljno je znati da je uprkos Zakonu o zabrani GMO, u Vojvodini do sada otkriveno nekoliko hiljada hektara zasejanih genetski modifikovanim semenom soje. Mali proizvođači su nekako, dakle, dolazili i danas dolaze do semena koje im daje brži i lakši rod, a nekako im se to i isplati. U Srbiji je, naime, osim zakona, na snazi i nekoliko pravilnika kojima se dozvoljava proizvodnja, promet i upotreba genetski modifikovanih organizama. Tako se Pravilnikom o stavljanju u promet GMO i proizvoda od GMO dozvoljava uvoz sojine sačme kojim se neposredno i legalno i malim proizvođačima otvara tržište za GM proizvode. Tvorci Zakona o genetski modifikovanim organizmima hvaliće se da je to prvi zakon u oblasti poljoprivrede kojim su zaprećene kazne zatvora do tri godine. A samo u mačvanskom okrugu prethodne dve godine 70 odsto zemljišta bilo je prekriveno genetski modifikovanim usevima. Ali, ako se zna da nijedan mali proizvođač nikada nije osuđen ni na jedan dan zatvorske kazne, iako ih je mnogo uhvaćeno na delu, šta ih onda sprečava da uzgajaju genetski modifikovanu soju? Ili, šta “Monsanto” sprečava da im seme za tu soju prodaje? Igor Kurjački, bivši vojvođanski sekretar za poljoprivredu, kaže za NIN da je glavni problem sa uništavanjem genetski modifikovanih useva bio taj što Vojvodina nije imala nadležnost da uništi polja koja otkrije, a odluke Ministarstva poljoprivrede su se donosile taman toliko sporo da su poljoprivrednici imali vremena da požanju i prodaju rod. Posle toga ne bi bilo načina za dokazivanje krivice. “Ministarstvo poljoprivrede dozvolilo je i da se skinu usevi u Mačvi i prerade pod kontrolom Ministarstva. Za razliku od uvoza za koji sam često imao dojave, a nikada nisam uspeo da pronađem, recimo GM paradajz, domaće proizvođače žita sam često nalazio ali niko do sada još nije kažnjen. Primer je zadruga u Kaću, koju smo nekoliko puta hvatali da prodaje GM seme, ali bi seljaci pred sudom odustajali da svedoče protiv”, kaže Kurjački. Zakonski je, po Kurjačkom, najveći problem to što podzakonska akta uz pomoć kojih bi se ovaj zakon sprovodio efikasno neopravdano još nisu doneta, ali NIN u Ministarstvu poljoprivrede nije mogao dobiti odgovor na pitanje zašto nisu doneta, jer je ovo ministarstvo blokirano usled personalnih smena nove vlade. “Qudi su spremni na sve i koriste mnoge načine da izvrdaju pravila, a nikada nije moguće proveriti baš svaki kilogram. Ali država bi, umesto što ukida inspektorima novac za gorivo i terenska vozila, morala da poveća broj inspektora i efikasnije kažnjava prestupnike. Naša soja, pre svega, ali i kukuruz i druge biljke imaju visoku cenu na ruskom tržištu, jer Rusija ne dozvoljava ni minimalni procenat genetskih modifikacija u ishrani. O toj prednosti bi Srbija morala da vodi računa”, kaže Kurjački. Ministarstvom poljoprivrede koje je sporo reagovalo na “ulovljene” proizvođače rukovodila je u to vreme Ivana Dulić-Marković kojoj se pripisivalo da je bila stipendista “Monsanta”. Ona je to demantovala, ali su njenu privatnu vezu s ovom kompanijom kasnije na druge načine potvrđivali mnogi stručnjaci koji se bave GMO. Među njima i profesor Biološkog fakulteta Božidar Ćurčić koji i danas ostaje pri tvrdanjama da “uz njenu pomoć tada, a danas zahvaljujući mnogima, svi glasovi protiv velikih kompanija, koje nam sasvim sigurno uvoze genetski modifikovano seme, veoma brzo se uguše”. Podsećamo, između 1998. i 2001. godine, Jugoslavija je uvezla oko 250 hiljada tona sojine sačme, a dve trećine genetski modifikovane. Neposredno pre zabrane za GMO, sporazumom između tadašnjeg američkog ambasadaora Vilijema Montgomerija i Miroljuba Labusa, Srbija je dobila američku donaciju od 50 hiljada tona genetski modifikovane sačme, a po usvajanju pomenutog Pravilnika Ivana Dulić-Marković je, takođe, odobrila ulazak još oko 200 hiljada tona. Argument za uvoz te hrane za domaće životinje bila je realna nestašica “čiste” sojine sačme na tržištu, zbog koje su i druge zemlje otkupljivale minimalne količine, ali je količina uvezena u Srbiju, najblaže rečeno, bila preterivanje. Profesor Ćurčić kaže da su godinama naša preduzeća mete dogovora između velikih kompanija i posrednika u zemlji. “Takav je slučaj i sa 'Monsantom'. Ista je meta, isto odstojanje. Prvo su nam njihovi proizvodi stizali tajnom maloprodajom iz Rumunije i Bugarske, a sad ovako. I to nije slučaj samo sa žitaricama, niti samo sa Vojvodinom. I zemljište oko Morave i Kolubare je kontaminirano, bez obzira na to što se sprečila distribucija nekih sadnica koje su već bile na toj površini”, kaže Ćurčić. A kontaminirano zemljište je možda jedan od osnovnih razloga zbog kojeg većina zemalja Evropske unije i Kina imaju zabranu proizvodnje iako dozvoljavaju upotrebu određenih proizvoda sa malim količinama genetskih modifikacija u sastojcima (dok Rusija ne dozvoljava uopšte). Premda je svakoj od zemalja EU prepušteno na volju da li će ili neće prihvatiti minimum GMO u upotrebi i za svaki proizvod pojedinačno, maksimalna dozvoljena vrednost u namirnici je obavezno naznačena na artiklu 0,9. I kada bi umela da kontroliše proizvodnju i protok robe, Srbija ima još i taj problem što nema deklaracije na proizvodu. O Nacrtu novog zakona o GMO na sajtu Ministarstva poljoprivrede najpre ističu da je najvažnije što će biti prilagođen pravilima Evropske unije i, istina, predviđaju ono što se starom zakonu zamera da nema. A to su uslovi upotrebe GMO u zatvorenim sistemima, namerno uvođenje u životnu sredinu, stavljanje u promet... U Srbiji, međutim, evropski standardi ne bi bili primenjivi već zbog toga što proizvodi u ovdašnjim radnjama nemaju deklaraciju. Ako je na većini pekarskih proizvoda nemoguće saznati od kog tipa brašna su mešani ili je tip koji piše pogrešan, koja je verovatnoća da će, u odsustvu kontrole, proizvođač sam unositi podatak o procentu genetskih mutacija? Goran Papović, predsednik Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine, kaže da je u nedostatku legislative – zakona o zaštiti potrošača, zakona o bezbednosti proizvoda, podzakonskih akta kojima bi se precizno određivalo šta je i gde moguće uzgajati – potrebno makar da država izdvaja veća sredstva za nezavisnu i uporednu kontrolu proizvoda. “Velike kompanije lobiraju, one koje u Srbiji posluju, a najveći uvoznici pesticida i najveći proizvođači GMO posluju u Vojvodini. Ako znamo koliko je naša zemlja visoko kotirana po korupciji, ne čudi što nemamo kontrolu proizvoda. Bilo bi dobro da nas demantuju, ali svi naši projekti kojima smo planirali takve kontrole stoje u fioci, dok svinje jedu sojinu sačmu, mi svinje, a vreme teče”, kaže Papović. Međutim, u mnogim sastojcima poput lecitina, šećera ili ulja nije moguće ni ustanoviti prisustvo genetski modifikovanog organizma osim eventualno nekih kontaminacija koje su zaostale prilikom prerade. Uz to, nauci još nije poznata metoda kojom bi se utvrđivalo da li u nekom proizvodu ima GMO ili sastojaka dobijenih od GMO, ukoliko već unapred ne zna šta se tačno i koji sastojak traži u proizvodu. U takvim uslovima, logično, teško je utvrditi i da li neki genetski modifikovan sastojak ima uticaj na ljudsko zdravlje. Posebno tamo gde takav sastojak nije ni naznačen na artiklu, odnosno tamo gde za ispitivanje porekla GMO postoje samo tri laboratorije kao u Srbiji. Pola veka posle otkrivanja DNK i trideset godina posle prvih prenošenja gena jedne vrste u gene druge vrste, naučnici još nisu odlučili da li su genetski modifikovane vrste u ljudskoj ishrani bezbedne ili nisu. Najčešći argumenti u prilog pobornicima upotrebe GMO su bogatstvo useva, ukusa, otpornost i jeftinija proizvodnja. Argumenti protiv su toksičnost, alergije, otpornost na antibiotike i druge posledice koje primetno ostavljaju na ljudsko zdravlje. Najpoznatiji je slučaj brazilskog oraha, na koji je alergičan veliki deo populacije, a koji je kompanija “Pionir” 1996. godine implantirala u soju i napravila skandal. Osnovna sumnja je zapravo sam metod stvaranja GMO koji podrazumeva i upotrebe virusa koji bi mogli promeniti ljudski gen drastično i nasledno. Genetski modifikovan kukuruz, recimo, zapravo njegova svila je smrtonosna po zlatice, odnosno ova biljka je i insekticid, a zemljište na kome se ona uzgaja biva kontaminirano količinama herbicida koje su u stanju da podnesu GMO. Naime, na tome se zasniva i jedan od osnovnih testova kojima se služi ovdašnja carina da bi proverila o kakvom se proizvodu radi. Jer, tradicionalno seme ili usev ne bi podnelo ni približno istu količinu herbicida, odnosno totalni herbicid kao GMO. Sad, zemljište je zapravo kontaminirano herbicidom, a ne samo GMO-om. Treba reći i da na malom vojvođanskom zemljištu, dolaskom “Monsanta” i već prisutnim “Pionirom”, danas imamo dva takva najveća proizvođača. I, eto odgovora zašto su i najveći svetski proizvođači pesticida kompanije koje najviše ulažu u razvoj genetski modifikovanih organizama. Iako se pesticidi koriste i u tradicionalnoj proizvodnji hrane, količina koja posle genetski modifikovanog useva ostane u zemljištu pogubna je za sledeći usev ukoliko i taj nije GMO. Uzgajanje genetski modifikovanog kukuruza, na primer, dozvoljeno je u SAD (90 odsto tamošnje proizvodnje hrane bazirano je na GMO), Kanadi, Argentini, Japanu i Južnoj Africi. Prva tri najveća proizvođača dugo su pokušavala da pod humanitarnim velom plasiraju svoje proizvode na afričko tržište. Neke najugroženije zemlje Afrike odbijale su, po cenu da im se smrtnost od gladi udvostruči, da na svoje parcele poseju GM seme. I to, uglavnom zbog probirljivog evropskog tržišta koje bi tako zauvek izgubili. Tako se revolucionarna rasprava koja bi trebalo da je isključivo naučna o tome da li GMO imaju ili nemaju štetan uticaj na ljudski organizam i ekološki sistem, svela na borbu za prevlast među moćnim kompanijama, ekonomiju i profit. Kako se procenat od 70 odsto građana Evropske unije koji se konstantno protive upotrebi GMO poslednjih meseci povećava, a afričke zemlje rukovođene prohtevima vekovnog tržišta su pronašle način da tradicionalni način proizvodnje kombinuju sa ekološkim dostignućima u poljoprivredi i povećaju prinose za čak 75 odsto, GMO kompanije ni bi imale kud do na istočnoevropsko tržište. Jaroslav Stupavski, predstavnik MK grupe, kaže za NIN da ni “Monsanto” baš kao ni prisutni “Pionir” neće uvoziti GM proizvod. “‘Monsanto’ želi da poštuje naše zakone, a i kada bi pokušao da uveze nešto nezakonito, bio bi zaustavljen na granici. To ne znači da ako ikada bude dozvoljena proizvodnja i upotreba GMO, ‘Monsanto’ neće biti prvi koji će želeti da to koristi. Jer, na primer, od običnog semena za prskanje jednog hektara soje danas je potrebno 150 evra, a za GMO je potrebno 20 evra. Na svaku sumnju da MK grupa posluje sa GMO dozvoliću tretman našeg semena totalnim herbicidom. Ne treba zaboraviti dobre strane GMO u borbi protiv bolesti i korova, ali ni 'Monsantu' koji je vlasnik najpoznatijeg hibrida na svetu i GMO otpornog na totalni herbicid, nije u interesu da stvara negativan imidž u Srbiji”, kaže Stupavski. Najveći borac protiv proizvoda “Monsanta” je svetska ekološka organizacija “Grinpis” koja redovno ažurira listu najvećih grešaka ove kompanije. Na toj listi su, između ostalog, i kazne za smrt teksaškog radnika od leukemije izazvane trovanjem kancerogenim benzenom 1988. godine i 519 miliona funti za ugrožavanje zdravlja stanovnika Hjustona otrovnim deponijama 1992. godine. Među ugroženim je bilo i dece obolele od poremećaja imunog sistema i raka. Potrošačima u Evropskoj uniji nisu ni potrebni zakoni da bi se prodavci borili za njihov interes i trudili da ugode njihovim prohtevima uvodeći sami striktnu kontrolu i prodajući proizvode isključivo bez GMO. U Srbiji su vlasnici najvećih lanaca sami svoji zemljoposednici, proizvođači, distributeri i prodavci. Pa i kontrolori. Ali to je već poznata priča o monopolima u poljoprivredi i trgovini. Po toj priči ispada da monopoli i mutanti podjednako uspevaju na srpskim njivama. Hibridi, izvozna šansa Ne čudi što su stranci zainteresovani za plasman svoje robe u Srbiji jer vrednost ovdašnjeg tržišta semena godišnje, prema procenama stručnjaka, realno vredi oko 170 miliona evra Proizvodnja hibrida i sorti, uopšte semenarstvo, moglo bi biti velika izvozna šansa, a seme i sadni materijal mogu biti sertifikovani nacionalni proizvodi Srbije. Potrebno je, međutim, da pored instituta, koji su svojom proizvodnjom već dokazali svoj kvalitet u svetskim razmerama i država odradi svoj deo posla. Drago Cvijanović, direktor beogradskog Instituta za ekonomiku poljoprivrede, smatra da država mora da stvori ambijent, sistemske zakone, pre svega, i da ovaj segment najkvalitetnije proizvodnje u poljoprivredi zaštiti od nelojalne konkurencije. Semenarstvo je i inače jedna od najprofitabilnijih grana poljoprivrede. Od 1970. do 2005. godine domaći genetičari i oplemenjivači stvorili su više od 1.700 sorti i hibrida ratarskog, industrijskog, krmnog, lekovitog, aromatičnog i povrtarskog bilja. U oštroj međunarodnoj konkurenciji, više od 400 naših sorti i hibrida priznato je i gaje se u Španiji, Francuskoj, Ukrajini, Rusiji, Švajcarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, Turskoj, Moldaviji, Indiji, Makedoniji... - Grehota je što propada domaća proizvodnja semena, nekada najorganizovanijeg repro lanca u okviru poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. Nekada su po proizvodnji semena i stvaranju hibrida i sorata, koji su bili u rangu najboljih u svetskim razmerama, bile poznate i SFRJ i Srbija. Sve te naše kuće su dobre i dalje ali, šteta je što se nisu prilagođavale situaciji. U svetu su poznati i priznati NS hibridi novosadskog Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, ZP hibridi Instituta za kukuruz Zemun polje i hibridi nastali u PKB korporaciji. Te ugledne selekcione kuće nesumnjivo poseduju dobar materijal i banke gena ali teško se mogu izboriti sa sve većom inokonkurencijom, kaže Cvijanović. Ne čudi što su stranci zainteresovani za plasman svoje robe u Srbiji jer vrednost ovdašnjeg tržišta semena godišnje, prema procenama stručnjaka realno vredi oko 170 miliona evra. Kako veliki broj poljoprivrednika kuburi s kešom za kupovinu semena mnogo seljaka se odlučuje da umesto semenske robe zaseje pšenicu, kukuruz ili soju s tavana. Na njivama u Srbiji, na oko 3,6 miliona hektara i dalje se, ipak, seje najviše domaćeg kvalitetnog semena. Prema nekim statistikama oko 80 odsto zasejanih sorti i hibrida su domaći i potiču iz instituta u Novom Sadu, Zemunu ili Aleksincu. Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu godišnje proizvede 156 vagona raznog semena koje se seje na oko 70 odsto svih domaćih njiva, a izvoz je dovoljan za setvu na oko tri miliona hektara. Novosadski institut sarađuje sa 23 zemlje, a Institut za kukuruz u Zemun polju izvozi više od 2.500 tona hibrida u 17 zemalja. U Zemun polju su tokom više od šest decenija stvorili 502 hibrida kukuruza priznata u našoj zemlji, a 100 i u svetu. Pored Pionira, KVS-a, Sindžente domaćim institutima i firmama koje proizvode hibridno seme kukuruza, pšenice, suncokreta i ostalih poljoprivrednih kultura dodatnu konkurenciju će praviti i kompanija Monsanto, koja je nedavno sa MK Grupom potpisala ugovor o uvozu svoje semenske robe na srpsko tržište. - Svaka zdrava konkurencija je dobra. Ali, postoji i ona nelojalna, koja ide sa damping cenama ili nekim drugim merama. Jer, ne smemo zaboraviti da te velike, multinacionalne kompanije imaju i iskustva i sredstava kada dolaze na jedno malo tržište kakvo je naše, konstatuje Cvijanović. Multinacionalne kompanije polako osvajaju tržište semenske robe poljoprivrednih kultura u Srbiji tako da je već svaka peta njiva zasejana semenom iz inostranstva. U prevodu to znači da su srpski seljaci i kombinati za seme hibrida i uvoznih sorti Pioniru, KVS-u, Sindženti i ostalim ino kompanijama platili oko 35 miliona evra. Mada su ove kompanije deo svog plasmana semena proizvele u Srbiji ipak je reč o svojevrsnom uvozu. Cvijanović smatra da bi srpski instituti trebalo zajednički da deluju, zapravo da se udruže. - Našu veliku manu najbolje je već davno objasnio prof. dr Dragoljub Jovanović, osnivač Zadružne partije, kada je rekao: “Napredovanju naših ekonomskih i kulturnih zajednica smeta uveliko sam naš duh. Mi pokazujemo prilično smisla za kratkoročno udruživanje radi zabave, veselja i trošenja. Ali se vrlo teško udružujemo za dugotrajan rad na nekom produktivnom poslu”, kaže Cvijanović savetujući državi da inicira udruživanje instituta, koji su inače, u njenoj ingerenciji, kako bi se na najbolji način iskoristili potencijali naučnog kadra koji je u njima okupljen. J. Putniković