Kašikara u diskreciji

Vaš sef je samo vaš i njegova sadržina je tajna za sve, osim za vas, reći će svaki bankar. Maksimalna diskrecija o sadržaju sefa koji bilo ko zakupi u banci zagarantovana je. O tome svedoče i scene iz američkih trilera gde ucveljena udovica, nakon misteriozne i tragične smrti muža, saznaje kako je on imao tajni sef u nekoj banci. I ne samo to. U sefu će naći podatke koji potvrđuju da je agent tajnih službi, ili naučnik koji u sefu krije lek za spas čovečanstva. Beogradu se međutim, pre desetak dana ponovo desila “Komercijalna banka” iz 2001. godine, kada je u sefu pronađeno ni manje, ni više do 600 kilograma heroina. Ovaj put nije droga. Samo oružje, pištolj i eksploziv. Naime, beogradska policija je nakon hapšenja tri narkodilera kod jednog od njih pronašla ključ od sefa. Uhapšeni je priznao da se ključem otvara sef zakupljen u Inteza banci, ali i da se u njemu pored zlata nalaze eksploziv, pištolj i alat za obijanje. Kako se banke štite od mogućih ekscesa ove vrste i nije li maksimalna diskrecija koja se nudi zakupcu sefa stavljena iznad bezbednosti banke, njenih zaposlenih, ali i klijenata koji bi se u “kobnom” momentu tu mogli zateći? U Narodnoj banci Srbije kažu da nisu nadležni za kontrolu sefova i da je to isključivo stvar matične banke. Skoro svaka, od preko trideset banaka koje posluju trenutno u Srbiji, nudi svojim klijentima sef. Samo Komercijalna banka ima preko 10.000 sefova, u nekoliko gradova Srbije. U Beogradu, kažu za NIN u Komercijalnoj banci, vlada velika zainteresovanost za iznajmljivanje sefa i skoro svi kapaciteti su popunjeni. S druge strane, žitelji drugih srpskih gradova skoro da i ne iznajmljuju sefove. Da li zbog straha od radoznalosti komšija ili zbog nepoverenja u tajnost sadržaja sefa ako im kojim slučajem sef zatreba i reše se da ga iznajme, oni to urade u prestonici. Sef se definiše kao posebna čelična kutija, sanduk koji je smešten u takođe posebnom prostoru, zaštićenom i bezbednom. Banke vole da kažu kako su prilikom izrade takvih prostorija korišćene najsavremenije metode i tehnike. Sef može da iznajmi bilo ko, kako pravno tako i fizičko lice. Potrebna je samo lična karta i novac za plaćanje zakupnine. Cene uvek zavise od veličine sefa, perioda iznajmljivanja i lokacije na kojoj je smešten trezor određene banke. Začuđuju da su cene prilično niske i pristupačne čak i za plitke srpske džepove. U nekim bankama sef može da se iznajmi za svega nekoliko stotina dinara. Dok se u pojedinim bankama sefovi mogu iznajmiti na minimum godinu dana, postoje i one u čijim sefovima dragocenosti mogu da se drže i samo jedan mesec. Podaci o vlasništvu sefa su tajni, njih ima samo ovlašćeno lice banke, u čijim rukama je obično i drugi primerak ključa koji nudi uvid u sadržaj sefa. Prilikom sklapanja ugovora vlasnika sefa sa bankom, on se obavezuje kako u sef neće unositi predmete koji su zapaljivi, eksplozivni, radioaktivni, podložni kvarenju, raspadanju i slično. Zakon o obligacionim odnosima, u kome se između ostalog pominje i Ugovor o sefu, kaže kako “korisnik ne sme u svoj sef staviti predmet ili proizvod koji može ugroziti sigurnost banke ili drugih sefova. U slučaju da se korisnik ne pridržava ove obaveze banka može objaviti da raskida ugovor o zakupu sefa”. Banka međutim nema uvid u to šta njen klijent kao svoju privatnu imovinu stavlja u, iznajmljeni sef, pa ne može ni znati da li on svoje ugovorom preuzete obaveze poštuje ili ih pak krši. Sef se otvara isključivo u prisustvu vlasnika ili ovlašćenog lica i jedino policija, odnosno sud može steći uvid u sadržaj sefa i mimo vlasnikove volje. U slučaju smrti vlasnika sefa, pravo da “zavire” u njega imaju i zakonski naslednici i to na osnovu pravosnažnog ostavinskog rešenja, kažu u srpskim bankama. U Srbiji, tek po neka, poput Rajfajzen banke, imaju mogućnost da, ukoliko posumnjaju da se u sefu nalazi nešto opasno, zahtevaju od klijenta da otvori svoj sef kako bi proverili njegov sadržaj. Sve banke svom klijentu garantuju tajnost svega što se čuva u sefovima, što podrazumeva da u tim prostorijama nema kamera. Predstavnici banaka kažu da senzori, detektori ili uređaji koji bi onemogućili klijenta da opasne materije unese u sef postoje, ali je i njihovo dejstvo ograničeno. U bankama takođe navode kako je svugde u svetu praksa maksimalna zaštita klijenta, odnosno obezbeđivanje apsolutne diskrecije o sadržaju nekog sefa i njegovom vlasniku. Pa se u nekim razvijenim zapadnim zemljama podaci o korisniku sefa i ne uzimaju. Razlika je jedino, što su inostrane banke, svoje trezore obezbedile sigurnijim, a verovatno i skupljim tehnikama otkrivanja opasnih materija pri ulasku klijenta u trezor. Miroslava Nešić Bikić, direktor Sektora za marketing i PR Piraeus banke kaže za NIN da se kod njih kontrolom ulaska u trezorske prostorije gde su smešteni sefovi klijentu zabranjuje da unese plastične kese, kabaste stvari veće od ličnog prtljaga. “Time se smanjuje mogućnost unosa opasnih materija.” Mogućnost da klijent dođe u banku, ušeta u trezor sa sefovima, i u jedan od njih umesto nakita, novca, dragocenosti ili dokumenata, odloži oružje i drogu, ipak postoji. Kašikari je, dakle, diskrecija i dalje zagarantovana.