Najveća žurka u gradu

Noć muzeja (“dobar provod u muzejima” – slogan manifestacije) osmišljena je, zašto to ne reći, kao događaj koji treba da muzeje i muzejske sadržaje približi svima onima koji tamo inače ne idu često. Po principu, za pametnu stvar svaki povod je dovoljno dobar. Inicijator priredbe je umetničko-produkciona grupa koja se baš tako i zove, “Noć muzeja”. Beograd je, prema dostupnim podacima, jedan od sto dvadeset gradova u kojima se odvija ovaj program i bilo bi zanimljivo istražiti da li je još negde, i gde, cela stvar ispala tako dobro kao u nas. Četvrta manifestacija “Noć muzeja” na nominalno preko pedeset lokacija u Beogradu na kojima su se održavale izložbe, performansi i koncerti, pohodilo je, po zvaničnim procenama, dvesta četrdeset hiljada ljudi ili, plastičnije rečeno, svaki šesti Beograđanin. O karakteru samog događaja možda najbolje govori onaj sadržaj koji se odvijao na lokaciji Rimski bunar. U službenom programu pisalo je samo: “Vile i rusalke”. Ispostaviće se da je reč o izložbi slika, napravljenih u maniru pop-arta; ali nije verovatno da bi ova skromna izložba privukla stotine i hiljade mladića i devojaka koji su ne manje od tri frtalja sata čekali da se probiju u ovaj i inače skučeni prostor. Pa šta su tu radili? Verovali ili ne, išli su da vide Rimski bunar. Od svih dana u godini, odabrali su vlažnu i prohladnu Noć muzeja da vide Rimski bunar, mada, ako ćemo pošteno, tu i nema bogzna šta da se vidi. Pa ima li boljeg odgovora na pitanje da li je Noć muzeja uspela? Toliko o posetiocima. A organizacija? Grad Beograd je obezbedio profesionalno i uniformisano obezbeđenje, što nije bez značaja s obzirom na to da su po prirodi stvari neki od eksponata od neprocenjive vrednosti. Takođe i besplatan gradski prevoz za imaoce inače pristupačne ulaznice koja se mogla kupiti na ulazu. Skoro ni jedan od muzejskih prostora nije naznačio šta se tu, zapravo izlaže i šta to ljudi koji stoje u redovima uopšte čekaju. Sve se svelo na to da klinci idu gradom i gde vide šarene balone – zaštitni znak manifestacije, tu staju u red i žurka može da počne. Četiri puta je upalilo. Koliko to tako može da traje? Posebno mesto pripada dezinformacijama, da tako nazovemo programe onih muzeja koji su izlagali nešto drugo od onog što je u programima najavljeno. Jevrejski istorijski muzej, sefardska muzika, tako piše, kad tamo ni o kakvoj muzici nema reči, nego samo očigledno stalna postavka muzeja sa akcentom na NOB i revoluciju, što znači da se nije menjala od vremena dok je još drug Tito bio živ. A kada smo kod druga Tita, Kuća cveća uopšte nije ni otvorila vrata, mada je u nekim publikacijama najavljena izložba štafeta mladosti, inače najomiljeniji muzejski sadržaj svih pripadnika eksjugoslovenskih naroda koji pohode Beograd. Zanimljivu ideološku raspravu posetioci su vodili u Vojnom muzeju, gde je dežurni vojnik, očito ne bez duha, objašnjavao zainteresovanima šta se desilo sa postavkom iz NOB-a: “E, vremena su se promenila, sad su izjednačili četnike i partizane. En-o-be, na tom se radi i ne znam kad će da bude gotovo, ne žure baš, ali možete da vidite postavku o ratovima 91-99.” U Vojnom muzeju je, uz Etnografski, bila ponajveća gužva, možda i zbog zablude da je na tom mestu izložba o istoriji vina, uz (besplatnu) degustaciju. Ispalo je da se čekalo za standardnu postavku Vojnog muzeja, koja, mada sasvim zanimljiva, ipak nije isto što i degustacija, koja je pak, bila manje posećena, možda jer se ispostavilo da degustacije nije ni bilo. “Nemamo otvarač”, objasnilo je osoblje. Šta reći posle takvog susreta sa višom silom, osim dodati da se ispostavilo kako bi se otvarač ipak mogao naći za one koji su spremni da plate besplatnu degustaciju. Izložba o vampirima, takođe u delu Vojnog muzeja, bila je jedan od hitova, a mana je što neko nije razmišljao da je u polumraku kazamata (kakvi su to vampiri ako nisu u mraku) teško čitati tekstove sa panoa, a na tome je čitava izložba bila zasnovana. U galeriji “Singidunum”, pak, gajili su izraziti prezir prema inteligenciji posetilaca koje nisu našli za shodno ni da upute da se program (pod nazivom “Rađanje pozorišta”), odvija, zapravo, u suterenu. Posetioci su sa zanimanjem razgledali prodajne eksponate ove galerije, i izašli napolje ne videvši ono zbog čega su ušli, bilo zato što nisu ni znali zašto su ušli, bilo zato što ni na drugim mestima sadržaj, kako smo rekli, nije bio usklađen s onim što je najavljeno, pa nisu ni primetili ništa neobično. Ako treba istaći junake “Noći muzeja”, uz ogradu da je po prirodi stvari bilo nemoguće da jedan čovek, pa čak i više njih, obiđe sva mesta te večeri, onda je to svakako Fakultet primenjene umetnosti, sa izložbom “Ars fumandi”, iliti umetnost pušenja. Poučna retrospektiva istorije uživanja duvana, izložena kroz sve te neobične predmete u posedu Muzeja. I u Konaku kneginje Qubice izložba “Pejzaži Beograda u 20. veku”. Centralni događaj je, ipak, bila izložba u Etnografskom muzeju o svadbenim običajima u srpskom narodu, pod nazivom “Šta mi bi?” Posetioci su pokazali primernu strpljivost, jer je za ulaz trebalo čekati možda i više od sat, a to bi se moglo objasniti time da je primećen veliki broj mladih parova, pa su muškarci posetom ovom mestu valjda hteli partnerkama nešto da poruče. Ili obratno. UPG “Noć muzeja” je saopštila da je Etnografski muzej, kao najposećeniji, te večeri obišlo oko 21.000 ljudi, a ko se zatekao pet minuta pre ponoći prisustvovao je iznenađenju koje se sastojalo u tome da se kustoskinja muzeja i autorka izložbe Vesna Dušković te večeri i sama udala. Odgovor na pitanje može li Beograd da popravi hronični nedostatak muzejskih sadržaja koje bi prikazao namernicima ovoga puta je izostao, svakako i zbog toga što je muzej svih muzeja, Narodni muzej, u rekonstrukciji. Na podjednako važno pitanje: ume li Beograd da ispripoveda priču, priču svoje istorije baziranu na sačuvanoj zaostavštini, ipak, stigao je odgovor. Ne ume, niti se ko trudi. Od svega, pokazalo se samo da umemo da napravimo žurku. Valjda je i to nešto.