Rođeni Beograđanin

U Beogradu živi jedna posebna vrsta rođenih Beograđana koji neospornu činjenicu da su se rodili u ovom gradu, a ne negde drugde, smatraju čistom plemićkom titulom! Za njih su svi došljaci, čak i oni što su se u Beogradu rodili posle rata! Oni se prezrivo namršte kad uđu u neki klub, kome, inače, ne pripadaju, i pitaju nadmoćno jedni druge: ko su, uopšte, ti došljaci što se usuđuju da sede pokraj njih? Pre nego što pročitaju neki roman o Beogradu, najpre utvrde da li je pisac rođeni Beograđanin ili sumnjivi došljak, pa se tek onda odluče da li da mu veruju. Kako neko, ko nije rođen u tako otmenim krajevima, kao što su Karaburma, Bulbulder, Dorćol ili Čukarica, može da piše o ulicama gde su oni izvoleli da se rode i odrastu? Šta on tu meni o Paliluli, kad sam ja rođeni Palilulac? Beograd se po tome razlikuje od Pariza, na primer, kome su umetnost napravili uglavnom stranci. Kada neko uspe da se obogati u NJujorku i da kupi oblakoder, rođeni NJujorčani, bez trunke zavisti i sa divljenjem pričaju o tome kako je taj i taj stigao u njihov grad bog te pita odakle sa svega tri dolara u yepu! Za rođene Beograđane, Obrenovac je daleko inostranstvo. Koliko puta ste čuli čuvenu rečenicu: “Ja, bre, rođeni Beograđanin, stanujem još kod keve, a on iz Obrenovca, već dobio stan! Pa, gde je tu pravda!” NJima je Obrenovac na kraju sveta. Zanimljivo, oni koji svojom najvećom vrednošću smatraju to što su rođeni Beograđani, uglavnom ništa i ne znaju o svom gradu i njegovoj istoriji, pa im je tako svakako potpuno nepoznat i odlomak iz putopisa Opis Beograda iz 1587. godine Rajnolda Lubenaua gde stoji: “To je vrlo stari grad, izgrađen veoma lepo, sa dvostrukim zidinama i visokim kulama koji su sada sasvim porušeni. Sada ima većinom niske kuće, ulice su blatnjave, ali, inače, dugačke i velike... U gradu stanuju Turci, Jevreji, Grci, Dubrovčani, Dalmatinci, Hrvati, Italijani i još svakojake nacije.” Kao što se vidi, preci rođenih Beograđana se u ovom putopisu uopšte i ne pominju. Oni, naime, i ne žive u Beogradu, gradu, već su izvan zidina, ulica i bilo kakve civilizacije, kao obična raja. A ta raja, ti došljaci, posle Prvog i Drugog ustanka počeće da rađaju ovaj grad. Da rezimiramo: Savu i Dunav, dve naše najveće tekovine, nisu pustili da teku rođeni Beograđani, nego Gospod bog, Kalemegdansku tvrđavu takođe nisu podigli rođeni Beograđani, nego Rimljani, Turci, Ugri i Austrijanci. Kolarčev narodni univerzitet podignut je zahvaljujući parama Ilije Kolarca koji je preko Dunava doplivao u Beograd držeći se ždrebetu za rep. Kapetan-Mišino zdanje nije delo nijednog rođenog Beograđanina već Miše Anastasijevića, dunavskog kapetana, koji se lomatao po pristaništima, tukao sa lađarima, švercovao i otimao gde je stigao i mogao, da bi otačestvu ostavio ovakvu zadužbinu kakvu danas imamo. Luka Ćelović, Trebinjac koji je došao u Beograd sa dva dinara u yepu, ostavio je ovom gradu velelepni hotel “Bristol”, čitavu Zagrebačku ulicu, park na Savamali i sav imetak, a Igumanovoj palati na Terazijama se i danas divimo, mada je nije napravio nijedan rođeni Beograđanin, već siroti iguman, došao odnekud s juga. Mada su im očevi, i sami došljaci, u najboljem slučaju bili sitni bakali, činovčići, pisari, piljari, školski poslužitelji i potrčkala, ova vrsta rođenih Beograđana ostavlja utisak da poseduju najviše poreklo. NJima su komunisti oduzeli ono što nikada nisu ni posedovali. Ko zna gde bi im bio kraj da nije bilo rata? Oni se razmeću kućama u kojima su stanovali kao podstanari. NJihov deda je poznavao Pašića. Oni su živeli u Krunskoj i Hartvigovoj. NJihova baka je bila dvorska dama kraljice Natalije. NJih je život smrtno uvredio i zato su odlučili da postanu ništa! Neka se proslavljaju došljaci. NJima je dovoljno njihovo poreklo. Beograđani koji su došli na svet pre rata, rodili su se u nekoj sasvim drugoj varoši, od jedva 300 000 stanovnika. Trebalo je tamo i da ostanu, ako im je stalo do pedigrea. Odrasli smo, dakle svi, i stari i novi Beograđani, u ulicama bednih izloga u kojima su na izbledelom pakpapiru rajsnedlama bile zakačene dugačke gaće, blede potkošulje, sirotinjske košulje i samo dve vrste odela – braon i teget boje. Danas je crvotočno drvo tih izloga zamenjeno blistavim metalom i staklima u kojima se ogledaju elegantni prolaznici; u izlozima su najnoviji modeli trenerki i skupocenih patika, a na najelegantnijim odelima čuvenih firmi više ne stoje cene. Supermarketi su zamenili stare “Granape”, bakalske radnje u kojima se najbolje osećala reč – nema. Danas više nije problem imati ili nemati, već se pred nas postavlja pitanje izbora. Od silnih jogurta i kiselih mleka različitih vrsta, najčešće izaberem onu vrstu koju ne podnosim; jogurte sa ukusom jagode ili breskve. Svet se unificirao. Čovek u supermarketu teško može da raspozna u kojoj je zemlji i u kojem gradu, toliko su ova svetilišta potrošačkog društva ista, sa istim rasporedom vina, različitih hlebova, sireva ili već upakovanog bledog mesa bez ukusa. Da nije natpisa koji na različitim jezicima obaveštavaju da je u toku rasprodaja, ne bismo znali gde se nalazimo. Šta izabrati? Kako se snaći u ovom potrošačkom raju? Kako sačuvati nadu i čemu se uopšte nadati? Da li je za jedan ljudski život dovoljno nadati se da ćemo jednog dana ući u Evropu, odavde sa Balkana, kada je Evropa upravo i rođena i prvi put progovorila u amfiteatru Epidaurusa, a ne u “Old Viku” u Londonu i prvi put saznala šta je budućnost u delfijskom proročištu i gde je naslikala svog najlepšeg anđela na zidu crkve u Mileševi. Da parafraziram velikog pesnika: Da li će Evropa umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj? (B. Miljković) Da li će Evropa dozvoliti da i dalje svaki domaćin peče svoju rakiju iz šljivika uz kuću ili ćemo morati da kupujemo fabričku, od nekih šljiva ispod čijeg stabla se nikada nismo ljubili u hladu njihove krošnje? Hoće li Evropa ukinuti prodavanje kajmaka i sira na Kalenića pijaci iz olupanih lonaca i šerpi sa belim tufnama i hoće li užički pršut zbog dima na kome se sušio proglasiti kancerogenim, pa ćemo svi jesti bezukusnu bledu prašku šunku koja će jedino biti dozvoljena? Ne znam, i dajem ovim putem mali oglas: Menjam buduće blagostanje za nekadašnju nadu.