O krizi opštenja

Kada nam se posle tromesečnog odugovlačenja i serije skandala vezanih za formiranje vlade veleumno saopšti da su stranke “odlučile da opšte interese pretpostave partijskim”, onda to u dobrom delu javnosti biva primljeno sa odobravanjem, pa i divljenjem, bez imalo zapitanosti da li to znači da su tokom tromesečnog natezanja na sve načine pokušavali da učine suprotno: da partijske (čitaj – lične) interese pretpostave opštim. Upravo to je bila suština paralize političkog (pseudo)sistema koju je krpljenje vlade samo prividno i privremeno otklonilo. Stranke su se na jedvite jade nevoljno udružile tek u momentu kada je postalo jasno da nijedna nije u stanju da sama ostvari prećutni ideal ovdašnjeg politikantstva: da okupira celokupni politički, ekonomski i kulturni prostor Srbije i da ga, prema zaslugama, podeli među svojim članovima i klijentima. Stvar je veoma ozbiljna. I teško izlečiva. U svakom slučaju, ništa se ne može učiniti “u institucijama sistema”, niti se korekcija politike ka nekom racionalnom cilju može očekivati unutar tabora političara i političkih stranaka. Oni prosto operišu u jednom unapred zadatom sistemu, jednom primitivnom kulturnom modelu koji se – veoma pogrešno – sa levog spektra ocenjuje kao nacionalistički. Kamo sreće da je tako. Nacionalizam, čak i u svojim najmalignijim manifestacijama, ima moć kohezije i sposobnost da u relativno kratkim vremenskim periodima konsoliduje rasute društvene energije. Ovde imamo posla sa tribalizmom iliti plemenskom organizacijom. Na tu reč kvazipatriotski “mislioci” skaču kao opareni i promptno je definišu kao omalovažavanje srpskog naroda. Oni su, naravno, iskreni u tom poslu. Kao i političari, i oni operišu unutar zadatog sistema, unutar određenog skupa predstava o Srbiji i srpskom narodu kojeg apsolutizuju i na sve načine pokušavaju da nametnu kao jedini kanon. Srbija, međutim, i srpski narod nipošto nisu skup predstava, već realna zemlja i realan narod. Jedna zemlja i jedan narod. E, sada dolazimo do faktora dezintegracije, odnosno u srbokomunističkoj terminologiji – faktora podela. Jedno je, naime, slika Srba i Srbije koja se emituje iz stranačke centrale SRS; sasvim je drugo predstava o Srbima i Srbiji odašiljana iz DSS-a. Ta je, potencijalno, najopasnija budući najtribalnija. Jer, saglasno ideologiji DSS-a, postoje dve vrste Srba: oni kvalitetniji, prekodrinski; i Srbi druge klase, ovi srbijanski. (V. Koštunica) Treća je, pak, isto tako skomračna “šumadijska” vizija Srbije za koju su bauk do malopre bolji prekodrinski Srbi. Sada je pitanje: kako je moguće prevladati stanje endemskog najlokalnijeg mogućeg provincijalizma i ksenofobije, kako se integrisati u sistem u kome su i Šveđani i Laponci, u ambijentu u kome se sunarodnici iz Trebinja, recimo, doživljavaju kao otimači životnog prostora i poslova? Tom mogućem prevladavanju svakako ne doprinosi uvreženo shvatanje mnogih prekodrinaca da oni zaista jesu srpskiji i da im zbog toga ovde sve pripada. U tom mnoštvu slika, u preobilju predstava – dakle psiholoških kategorija – vremenom su se izgubile realne kategorije: Srbija i Srbi. Ali u tom se obilju može nazreti celina izgubljene slike na kojoj vidimo upravo pozivare na sabornost kao glavne uzročnike dezintegracije. Ovde, zapravo, niko od turbopatriota nipošto nije spreman da se potčini opštem, da se podredi celini, već u hipertrofiji egoizma i lažnog mesijanstva pošto-poto nastoji da Srbe i Srbiju oblikuje i ugura u sistem sopstvenih halucinacija. U takvom jednom ambijentu gde je opšte podređeno ličnom ili u najboljem slučaju partikularnom, razumljivo je da ne može biti nikakvog opštenja, što se kristalno jasno videlo na onoj sumračnoj skupštinskoj sednici. Tu se ni u jednom momentu nije radilo o sučeljavanju i sukobu nekakvih politika, već o frontalnom sudaru nekoliko tribalnih grupa sa različitim pristupima načinima privatizacije i gospodarenja nad čitavim narodom i celom teritorijom. Tamo gde nema opštenja, nema ni zajednice. A gde nema zajednice, nema ni države u realnom smislu te reči. Ovde je država, sa kratkim izuzecima, postojala, postoji i postojaće još izvesno vreme isključivo kao plemenski posed. Taj tribalizam, čiji koreni sežu daleko u prošlost, ujedno objašnjava i naoko neshvatljivu želju serije političkih pseudoelita za utapanjem Srbije u veće ali veštačke političke tvorevine. Prisustvo drugih naroda pod istim krovom decenijama je bio spoljašnji faktor kohezije, takoreći fizičkog okupljanja nacije; neprestano odlaganje procesa (koji je sada u toku) suočavanja sa samima sobom, sa tamnim stranama kolektivne psihe i konačnog uobličavanja stvarne srpske nacije, kao istinske zajednice, onog opšteg, onog što će stajati iznad svega partikularnog, ali nipošto ličnog. Slobodna nacija je moguća samo kao zajednica slobodnih ličnosti. Nezavisna država je moguća samo kao organizacija nezavisnih pojedinaca. Ali šta da radimo sa tribalnim shvatanjem koje slobodu definiše kao odsustvo stranog zavojevača ili činjenicu da neko nije u zatvoru? Takvo shvatanje nipošto nije urođena osobina našeg naroda, već posledica njegovog višedecenijskog psihotizovanja tribalnim ideologijama i namernim održavanjem u stanju siromaštva. Jedini razlog zbog kojeg je Srbija (prebogata zemlja) pogružena u siromaštvo jeste nesmetano bogaćenje i prosperitet tribalnih pseudoelita manje-više svesnih činjenice da se slobodni i imućni ljudi ne daju ni varati ni pljačkati. Niti se takvima može manipulisati. Stvari lagano idu nabolje, ali od posla konstituisanja nacije neće ništa biti ukoliko se na ruševinama komunističkog provizorijuma najpre ne izgradi kulturni poredak iz koga će izrasti sistem vrednosti a iz njega realan politički sistem moderne republike. To je jedini mogući put. Ovde, naravno, postoje političke snage sposobne da izvedu taj veliki posao, iako su i one same iznutra nagrizane tribalnim uljezima koji politiku shvataju kao najlakši put do ličnog probitka i koji se, razumljivo, odupiru uvođenju jedinstvenog sistema. Nije zgoreg pomenuti, sdžstima na grčkom znači: stajati zajedno.