Sandulović i “ćurani”

Golub, ptica koja u celom svetu važi za simbol mira, u Srbiji izgleda izaziva sve samo ne mir. Srbislavu Pantiću iz Zemuna, poznatom golubaru i džudo treneru, jedne večeri dok je bio van grada, nepoznati provalnici su pobili i pokrali oko 250 golubova. Bilo je mnogo krvi i otkinutih ptičjih glava u Srbinom golubarniku. Provale i krađe, međutim, nisu ništa neobično za srpsko golubarstvo, a najčešće se objašnjavaju ličnim sukobima među golubarima, a poslednjih nekoliko godina i sukobom koji postoji između dva paralelna saveza odgajivača goluba visokoletača. Srbislav Pantić pre polaska na džudo trening sedi u dvorištu i nervozno gleda u svoje golubove. “Ja nikom ništa ne dugujem. Gajim golubove od svoje treće godine. Kao mali dobijao sam pre škole sto dinara za prevoz i užinu, a ja potrošim pola da bih imao novac da kupim kukuruz da nahranim svoje golubove. Ceo život sam sa njima, i sad se našao neko da mi uradi ovako nešto”, kaže nam Srba Pantić. On očekuje da će policija odraditi svoj posao i kaže da neće odustati. A ako zatreba, ići će i do ministra. Savez odgajivača golubova visokoletača za staru SFRJ osnovan je tek pred sam raspad zemlje, krajem osamdesetih. Jedan od osnivača i predsednik tog saveza bio je upravo Srba Pantić. “A onda su se u savez infiltrirali ljudi sumnjivog morala. Bio sam i na sudu s njima zbog statutarnih odredbi koje nisu poštovali. Ali, nisam ja iz tih priča. Vodim drugačiji način života. Ja sam čovek sportista”, kaže Srba. Na čelu Saveza je tokom devedesetih bio Nikola Yomba iz Kule, današnji predsednik tamošnjeg fudbalskog prvoligaša “Hajduka”, da bi nakon što se on povukao iz golubarstva na njegovo mesto došao Nikola Sandulović, koji je i danas predsednik Saveza. Pre nekoliko godina je osnovan novi savez “visokoletača” na nivou Srbije, u Jagodini. Zašto baš u ovom gradu? U novom udruženju će reći zato što su oni prvi skupili hrabrost da se odvoje od Sandulovića, dok će u starom udruženju reći zato što ni u jednom drugom mestu nisu mogli da se organizuju. Sandulovića su optuživali za samovolju, loš odnos prema golubarima, nesređene finansije u savezu, pretnje, maltretiranja pa čak i organizovanu krađu golubova. Ništa od ovoga nije dokazano, a postavlja se pitanje da li je Nikoli Sanduloviću, jednom od biznismena sa vrelog beogradskog asfalta, potrebna ovakva vrsta kompromitovanja u nečemu što je suštinski neprofitabilno kao što je golubarstvo. Srbislav Pantić je jedan od onih koji je pristupio jagodinskom udruženju, ali ne učestvuje u takmičenjima: “Mene to ne zanima. Odnos koji imam prema golubovima je drugačiji. Ne mogu da zamislim ko može da uradi golubovima ono što su mojima uradili. Bol koji sam osetio ne može da razume neko ko nije golubar”, kaže Srba Pantić. Jedno od udruženja koje je pristupilo jagodinskom, ili kako ih zovu “ćuranskom savezu”, jeste i Opštinska zajednica odgajivača golubova visokoletača Palilula, sa šest udruženja okupljenih oko golubara sa Karaburme. Milovan Miljković Mića, predsednik ovog udruženja, kaže da je rukovodstvo starog saveza nepoštenim radom nateralo mnoge da se odvoje. “U novom savezu vode zdravu politiku. Znamo šta se dešava sa parama. Qudi rade na razvoju golubarstva. Jednu alkicu platimo deset dinara. Ona vredi dinar i po, ali tačno znamo koliko od ostatka ide za opštinu, koliko za grad, koliko za republički savez, od čega se finansiraju takmičenja i nagrade”, kaže Mića Miljković. Smatra se da je Nikola Yomba (inače zvanični rekorder u dužini leta sa preko četrnaest sati), ulaskom u golubarstvo dosta toga promenio. Novac koji je ulagao na neki način je otvorio novu stranicu u srpskom golubarstvu. Gde su pare tu je trgovina, a gde je trgovina tu su i – prevare. Prvenstveno prilikom takmičenja. Pravila su jasna. Golub isključivo leti iznad kuće, uz jako mala odstupanja od pravca, koja su dopuštena. Leti na visini većoj od osamsto metara i sleće tamo odakle je poleteo. Dešava se da golub sleti na susednu zgradu, odakle opet poleti, što naravno “niko ne vidi”. Vrhunski rezultati iznose preko deset sati leta, a ukoliko se golub spusti ranije, uvek mu se može “progledati kroz prste”. Falsifikovanjem rezultata podiže se cena golubu, i pruža mogućnost za zaradu. Đorđe Savin, zemunski golubar i predsednik takmičarske komisije u Sandulovićevom savezu, kaže da je do rascepa došlo upravo kad je Nikola Sandulović pokušao da stane na put falsifikovanju rezultata. Uveo je takozvane kontrolne alkice sa brojevima, koje uz vlasnikovu alkicu obeležavaju goluba za vreme takmičenja. Na taj način se sprečava zamena goluba prilikom sletanja. E, sad, u jagodinskom savezu kažu da je od gotovo petnaest hiljada srpskih golubara kod njih prešlo skoro deset hiljada. Đorđe Savin iz starog saveza ipak kaže da to nije tačno i da je većina golubara ostala, a da se neki čak i vraćaju u stari Sandulovićev savez. Precizno utvrđivanje brojnog stanja suprotstavljenih organizacija otežano je i zbog toga što se neka imena pojavljuju u katalogu oba udruženja. Savin ukazuje na dvojno članstvo: “Neke naše Jagodinci vode kao svoje. To se vidi po narudžbenicama za alkice i plaćene članarine u starom savezu golubara, koji su navedeni i u katalogu novog saveza.” Vrednost najkvalitetnijih golubova se procenjuje i na hiljadu do dve hiljade evra, ali teško zaista dođe do takve trgovine. Rizik je veliki. Daš novac, a dovoljno je da tokom takmičenja dune neki jači vetar, golub odleti i više nikad se ne vrati. A i nema tog novca za koji bi pravi golubar prodao svog omiljenog goluba. Srba Pantić kaže da se šteta koja mu je naneta može proceniti na četrdeset hiljada evra: “Imam golubove za koje su mi nudili po hiljadu i po evra, ali mi nije padalo na pamet da ih prodam.” Privrženost golubovima često ne menja ni činjenica da je golubarstvo hobi koji veoma mnogo košta. Golubari kažu da golub zimi najviše voli da jede kukuruz i pšenicu, a leti džigericu – odgajivača. Smatra se da se sa nekoliko hiljada evra godišnje može održavati skroman golubarnik, ali da je za ozbiljnije rezultate potrebno mnogo više ulaganja. A naravno, svako želi da njegov golub bude najbolji. Upravo zato, neki će reći da ima golubara koji će se poslužiti svačim, jer kako da se preživi uz tolike troškove, a uz jako male prihode. I tako se pričaju priče o golubaru koji je “kačio svoje alkice na tuđe golubove po celoj bivšoj Jugoslaviji”. Ukoliko bi se golub vratio kući, pravi gazda bi ga vratio videvši tuđu alkicu. Prepričava se i slučaj golubara koji je ukradenog goluba krio u čarapi, dok su drugom organizovali upad u golubarnik, zadržavajući ga na jednoj proslavi uz onu poznatu “aj' da popijemo još po jednu”. Često se dešava da među golubovima prorade i pesnice, ali i da se potegne oružje. Dovoljno je da se postavi pitanje čiji golub više leti, i bliski prijatelji će udariti jedan na drugog, kao što se desilo u Pirotu prošle godine. Jedan golubar je potegao nož na svog prijatelja jer su se posvađali oko goluba, i zamalo mu rasporio stomak. Mića Miljković sa Karaburme kaže da je najveći problem “što naš golub nije ušao u zakon”. “Ovde kod nas se sve može. Ne postoji zakon koji bi na bilo koji način zaštitio golubove, kao što je svuda u svetu. Treba da se zna, kao u Engleskoj, kad uletiš na fudbalski teren automatski dobiješ tri godine zatvora, ukradeš goluba – tri godine zatvora”, kaže Mića. Zato je, kako kaže, pripremljena komisija koja će pokušati da uvede u skupštinsku proceduru zakon koji će se pozabaviti odgajanjem golubova. Naravno, kad se formiraju Skupština i vlada. Nekada su najbolji beogradski golubari bili na Čuburi. I Žarkovčani su važili za odlične golubare. Na Čuburi danas živi Buda Babić, a u Žarkovu Petar Čedić Rera, dve žive legende beogradskog golubarstva. Imaju preko sedamdeset godina, a i dalje ponekad puštaju golubove. Na Karaburmi će, naravno, uz ove krajeve dodati i svoj. U Zemunu će opet reći da su najbolji golubari baš kod njih. Ali i dodati da u srpskom golubarstvu dolazi sve iz Zemuna. I dobro, i loše. Golubarstvo u Beogradu polako zamire. Razlozi: urbanistički propisi, nove zgrade i tvrdoglave komšije. Oni će iskoristiti prvu priliku da pozovu inspekciju ako golubarnik nije napravljen baš kao što piše u zakonu. Drugim rečima, ostaje sve manje prostora da se u gradu drže golubovi. Neće to obeshrabriti prave golubare, kao ni sve ovo što se događa između dva zaraćena saveza. Pravi golubari neće odustati. Oni vole da kažu: “Kad ti pero jednom uđe u zadnjicu, nikad se ne vadi.”