Izgubljeno blago

Ako negde u centru Pariza ili Berlina stoje neosvetljene zgrade koje zahtevaju hitno renoviranje, one najverovatnije pripadaju Rusiji, tvrdi Sergej Gajdarži, direktor kontrole državnog duga u Privrednoj komori Rusije Od raspada Sovjetskog Saveza prošlo je više od 15 godina a pitanje nasledstva imovine SSSR-a u svetu ni dalje nije rešeno. O tome koliko vredi rusko bogatstvo u inostranstvu i dalje nema zvaničnih podataka. Profesor Diplomatske akademije Ruskog ministarstva inostranih poslova Vladlen Sirotkin (sada pokojni) i engleska privatna agencija “Pinkerton” procenili su pre nekoliko godina rusko bogatstvo izvan granica zemlje na 400 milijardi dolara. Ruska imovina u inostranstvu sastoji se od bivše sovjetske imovine koja pripada Rusiji kao pravnom nasledniku i koja uključuje svu imovinu carske Rusije u inostranstvu s obzirom na to da je SSSR bio pravni naslednik ruske imperije. Pored toga, Rusija se 1992. godine proglasila naslednicom svih vlada i režima koji su postojali na ruskoj teritoriji za vreme građanskog rata. Imovina RF u inostranstvu se uvećala i zbog raspada SSSR-a i stvaranja nekoliko samostalnih država na njegovoj teritoriji – prema međunarodnom pravu, sva njihova svojina pripada Rusiji. Pokretnu imovinu Rusije u inostranstvu čine aktive u bankama, dragoceni metali, razni vrednosni papiri, čak i živ novac. Deo ruskog vlasništva u inostranstvu je u obliku akcionarskog kapitala. Reč je o svojini nad raznim kompanijama nastalim uz učešće državnih sredstava i imovine bivšeg SSSR-a koje su stvarane i radile na teritoriji drugih zemalja. Kad se imperija raspala, aktivi akcionarskih društava s državnim kapitalom počeli su postepeno da se prelivaju u firme ćerke i druga slična preduzeća pokušavajući na taj način da zametu tragove. Nepokretnu imovinu čine zgrade i zemljište koji su sticani stolećima. To su predstavničke rezidencije i stambene zgrade diplomatskih i trgovinskih predstavništava, preduzeća s ruskim kapitalom, garnizonske i lučke građevine za stacioniranje vojske, tj. vojno vlasništvo, imovina Ruske pravoslavne crkve, imovina koju su ruski građani, uglavnom “beli” emigranti, za života poklanjali ili zaveštali državi i crkvi. Posle rata tome je dodata i nepokretna imovina dobijena na osnovu reparacije. Tu su i kulturna dobra i arhivi koji se nalaze u inostranstvu a nisu izlagani i nisu namenjeni prodaji. Poseban, ogroman segment ruskog bogatstva u inostranstvu predstavlja imovina koja je pripala SSSR-u posle Drugog svetskog rata. Sporazumom koji su potpisale države pobednice – Francuska, Velika Britanija, SAD i SSSR u Postdamu, podeljene su teritorije i odlučeno da sve što je pripadalo nacizmu mora biti konfiskovano. Tako je oduzeta imovina Himlera, Bormana, Geringa, kao i mnogih drugih nacista, a narodni komesar spoljne trgovine Anastas Mikojan kupio je za SSSR mnoge objekte plaćajući ih rajhsmarkama konfiskovanim u Nemačkoj. Dokumenta koja potvrđuju vlasništvo nad tim nekretninama čuvaju se i danas u ruskom Ministarstvu inostranih poslova. Imovinu koja je pripala Rusiji posle Drugog svetskog rata na osnovu reparacije, na teritoriji Nemačke, Austrije, Mađarske, Finske, Rumunije i Bugarske, stručnjaci procenjuju na približno 300 miliona dolara. Devedesetih godina Ministarstvo za državnu imovinu Rusije nabrojalo je niz objekata ukupne površine oko dva miliona kvadratnih metara i vrednosti os 2,667 milijardi dolara na teritoriji 120 zemlja. Tome treba dodati i vlasništvo Ministarstva inostranih poslova Rusije, kojem pripadaju 133 ambasade i 92 konzulata kao i šest predstavništava u međunarodnim organizacijama. Iako mnogi smatraju da su priče o ruskom zlatu u inostranstvu samo mit, dokumenta iz arhiva ruskog Ministarstva inostranih poslova svedoče sasvim drugačije. U decembru 1915. godine Rusija je poslala u SAD zlatni zalog da se u državi Konektikat napravi fabrika oružja za Rusiju. Ali ni prah ni puške nisu stigle. Ni zlato nikad nije vraćeno, a tvrdi se da je iskorišćeno kao američki ulog u Međunarodni monetarni fond. Između 1914-1917. je ukupno dve trećine ruskih zlatnih rezervi poslato za kupovinu oružja u Ameriku, Kanadu, Englesku i Francusku. Prema ocenama eksperata te zemlje su isporučile samo 20 posto plaćenog oružja. Ali zlato nisu vratile. Po tom osnovu od Engleske se potražuje oko 50 milijardi dolara, a na računima u Americi svojevremeno se nalazilo 80 miliona dolara koje je tamo uputila Privremena vlada. Odmah posle Revolucije, vlade Francuske i SAD su zamrzle ruske račune u svojim bankama. To je nazvano “privremenim” činom i urađeno “u ime saveznika”, kako sledi iz pisma ministra finansija Klemansoove vlade Lui Lisjena Koloca u decembru 1918. godine. U istom pismu ministar daje uputstvo da Banka Francuske ne pominje zlato u finansijskim izveštajima. U tom cilju su pažljivo zameteni tragovi – dukati sa ruskim dvoglavim orlom su pretopljeni i na ponovo izlivenim se pojavio francuski grb, tvrdio je pokojni predsednik Asocijacije za zaštitu prava ruskih vlasnika u inostranstvu, profesor Vladlen Sirotkin. Materijal koji je on sakupio svedoči da je iz Rusije u više navrata izneto ukupno 3 600 tona zlata. Deo toga bilo je dobijeno u Sibiru i kad je brodom poslato u Evropu, za kupovinu oružja, oteli su ga Japanci u Primorju, nešto pre revolucije. U trezorima Micubiši banke do dana današnjeg se čuva 300 tona otetog “kolčakovog zlata” u vrednosti od 80 milijardi dolara. Više od 150 kofera s dragocenostima carske porodice je pred revoluciju otplovilo u Englesku gde se decenijama čuvalo u kući princa Čarlsa. Profesor Sirotkin je tvrdio da je imao prilike da na glavi kraljice Elizabete II u posebno svečanim prilikama vidi dragocenu dijademu koju je nosila ruska carica Aleksandra Fjodorovna. Što se tiče komunističkog zlata – veliki njegov deo je odmah posle revolucije poslat u Evropu za kupovinu hrane – partneri su opet ispunili samo deo obaveze, a ostalo su zadržali za sebe. Staljin je 10,5 tona pred sam rat poslao u Švajcarsku. Do dana današnjeg – ono se nalazi tamo. Cifre koje svedoče o razmerama ruske imovine u inostranstvu su veoma impresivne, ali su jednako impresivne i birokratske prepreke u nizu zemalja koje treba preskočiti kako bi se “stupilo u posed” imovine. Za potvrđivanje vlasništva potreban je mukotrpan rad u arhivima, gomila dokumenata, a u arhive u inostranstvu se ne ulazi baš jednostavno. Dešava se da se gubi pravo vlasništva zbog toga što je istekao rok za potraživanje. Strane države, naravno, nisu zainteresovane da pomognu u tom poslu, naprotiv, u njima često volšebno nestaju dokumenta – u februaru 1992. godine u Potsdamu je izgorela federalna zgrada u kojoj se čuvalo hiljade dokumenata od kojih su najvažnija ona koja su potvrđivala prava Rusije na imovinu u inostranstvu. U proleće 1993. godine izgoreo je deo dokumenata centralnog arhiva u gradu Barbi. Još veći deo je uništen tokom gašenja požara... Jedina imovina koja je ikad vraćena Rusiji je imovina Ruske pravoslavne crkve koja je 1995. godine zvanično podnela zahtev. Kao sporne navela je imovine u Estoniji, Izraelu i Nemačkoj. Zahvaljujući sistematskom radu crkvenih činovnika ta inicijativa urodila je plodom. Deo imovine vraćen je prilikom osnivanja države Izrael, 1948. godine. Među uslovima koje je SSSR postavio bilo je i vraćanje objekata koji se nalaze na Svetoj zemlji. Prema spisku, od 61 navedenih vraćeno je 59 objekata. Vlasništvo RPC u svetu jasno je definisano i vraćeno. Zanimljivo je da se deo ruskog bogatstva, najčešće carskog, povremeno pojavljuje na raznim svetskim aukcijama. Ako na vreme sazna i ako brzo uspe da pronađe dokumenta o vlasništvu, Rusija uspeva da blokira te prodaje i onda počinju dugi i mučni sporovi o vraćanju u zemlju. Neke dragocenosti uspeli su da kupe pojedini oligarsi i da ih poklone ruskim muzejima. Najpoznatiji primer su čuvena jaja “faberže” koje je Viktor Vekselberg otkupio pre nekoliko godina. Predsednik Rusije je u jednom od svojih ukaza zatražio da se napravi precizan inventar i podnese zahtev da se ona vrati. Prema nekim izjavama kremaljskih činovnika, najpotpuniji popis ruskog vlasništva u svetu koji je ikad napravljen, napravio je upravo Vladimir Putin. On je to uradio pre osam godina kao činovnik u predsedničkoj administraciji. Zahtev da se imovina konačno vrati Rusiji samo je nastavak tada započetog posla.