Tren kad pobednik izgubi snagu

Boris Vasiljevič Spaski, deseti prvak sveta u šahu, nedavno je proslavio 70. rođendan u trouglu Pariz-Moskva-Peterburg. Dugo je aktivno odsutan iz šahovske arene, ali godinama drži dve škole šaha, jednu u Sibiru, a drugu u Kaliforniji, valjda zbog klimatske ravnoteže... Kralj središnjice i solista univerzalnog šaha, kako ga enciklopedisti karakterišu, nije mogao da podnosi obruče njihovih aksioma. Jer, Boris Vasiljevič je apsolutno autohtona pojava, bez pravih prethodnika i krivih naslednika. Wegova najveća snaga ležala je u intuiciji i poetskom nadahnuću, a to je božanska tvar kojom se ne mogu obični ljudi zaraziti. Blesnuo je kao prvi sovjetski prvak sveta 1953. pa najmlađi velemajstor 1955, pa najmlađi učesnik turnira kandidata za prvaka sveta 1956. u Amsterdamu. Onda nastupa kriza od sedam gluvih godina, gde će pored besmrtnih partija kao što su one sa Bronštajnom ili Polugajevskim, gledati iz publike kako se Talj ili Petrosjan penju na Olimp, prvi u stilu Napoleona a drugi Kutuzova. Za utehu, svet je uživao u lepoti njegove igre, neki naš neoromantizam, sa kaskadom žrtava i prelepih matova. Punih 30 godina igrao je Kraljev gambit bez poraza, a predaje su potpisivali predstavnici mnogih generacija: Avetbah, Bronštajn, Fišer, Sejravan... Stara medicina tvrdi da muški organizam raste do 27. godine. Ne znam da li to pravilo važi za južnjake, tek Spaski je tačno u 27. godini, 1964, krenuo na svoj Everest. Umesto Turnira kandidata, na zahtev Fišera, uvedeni su mečevi, i sovjetski igrači mogli su slobodno da igraju bez straha da Moskva naredi s kim mora da remizira, a s kim da izgubi. Sa lakoćom je pao već umorni Paul Keres, ali je to ipak bio nepogrešiv signal da je smena kraljeva neizbežna. Zatim Geler i još dobro držeći Mihail Talj. Nova kriza u meču sa Petrosjanom i pored trijumfa na svim velikim turnirima, završni udarac se odgađa za sledeći ciklus. Usput je blistao i na Turniru oslobođenja u Beogradu 1964. Tada je prvi put došao u Beograd, ali kako? Bila sam prevodilac Dušanu Medenici koji je vodio razgovore u sovjetskoj federaciji oko učešća njihovih igrača na tom velikom događaju. Sa sovjetske strane sedeli su: Judovič, Belin, Abramov i još neki Jevreji, a samo je sekretar ruske federacije Vera Tihomirova bila Ruskinja. Dali su nam listu da biramo: Bronštajn, Korčnoj, Geler, Polugajevski, Tajmanov, Štajn... I naš je Dušan bio oduševljen: “Koga god vi odredite – dobro je.” Kad smo izlazili, u holu sam tiho rekla Tihomirovoj: “Vera Nikolajevna, vodite računa da su, osim Jevreja, i Rusi oslobađali Beograd.” I tako je budući pobednik, prononsirani Rus i panslavista, prvi put došao u ovu slovensku zemlju. Ta repriza u drugom krugu. Padaju Larsen, Geler i Korčnoj i, konačno, jermenska tvrđava 1969. godine. Na veliko čudo i radost domaćina, samo mesec dana posle tog velikog duela titana dojurili su na meč SSSR – Jugoslavija, i novi prvak i novi eksprvak, na po njih nevažan događaj. Obično pobednik slavi kao medeni mesec, a poraženi se razboli. Botvinik jetko primećuje da još nije pobedio zdravog protivnika. Ja sam pomalo razumela zašto je Boris došao, ali to baš nema mnogo veze sa našom igrom. Zbog Bugara Sovjeti su uglavnom zaboravljali makedonsku naciju. Tek je 1965. potomak Tolstoja, koji se 1946. vratio iz Beograda u Moskvu, otvorio na Institutu slavenovedenija katedru za makedonski jezik. Iste godine Jevtušenko, uvek u političkom trendu, zamolio me je na “Struškim večerima” da odaberem najbolje makedonske stihove koje će on prepevati na ruski jezik. I ja sam predložila očaravajuće “Makove” Ante Popovskog, što je Jevtušenko sjajno preveo. Boris je došao samo mesec dana nakon osvajanja titule da bi što bolje upoznao taj najblagorodniji slovenski narod, koji nikog nikada nije napao, a okružen je svim agresivnim alama. Brzo bi remizirao svaku partiju, jednu je reda radi dobio, a onda jurio širom Makedonije da što više lepote upozna i otkrije, od Struge, Negotina, Ohrida, Kavadaraca. Jedne večeri vraća se pripit iz Prilepa Leonid Štajn i na terasi hotela “Vodno” gromoglasno deklamuje: “Upravo sam saznao da je Makedonija bila Bugarska.” Pa kao u Radio Jerevanu: “Da tačno je, ali od 1941. do 1944.” U tom istom Skoplju pitala sam ga za ovaj isti NIN: “Nije li malo dosadno prvacima sveta, o čemu sad maštati kada je sve ispunjeno?” A on je odgovorio: “Iskreno govoreći, za mene zvanje nikada nije igralo veliku ulogu, već ljubav i predanost šahovskoj umetnosti. Uspesi dolaze i odlaze, a šahisti ostaju.” Dostojno je nosio instituciju prvaka sveta pobedama u Madridu, Lajdenu, i kao najuspešnija prva tabla na Olimpijadi u Zigenu, uključujući i pobedu nad novim džinom iz Palma de Majorke Robertom Fišerom. U međuvremenu je ostvario još jednu “besmrtnu” pored one sa Bronštajnom, ovog puta crnim figurama protiv Benta Larsena na “Meču stoleća” u Beogradu 1970. A 1972. došlo je do sudara biološko-kreativne plime Roberta Fišera i oseke Borisa Spaskog. Rejkjavik će ostati upamćen kao prva naša prestonica sveta gde su svi događaji bili podređeni duelima drvene armade od televizije, novina, do propovedi po crkvama. Kako je porazom ustoličio Fišera 1972, tako će godinu dana kasnije opet porazom otvoriti zvezdani put Anatoliju Karpovu. Još jednom umorni eks stigao je do polufinala 1977. sa Korčnojem u Beogradu, ali se nije ponovila 1964. Bili su neki Galiči, Voliči, Doljani, Poljani... A Rusi – svetli – nema ih. To je pridev. Tako su Sloveni zvali Vikinge /ruse kose, bre, devojko imaš/. A kada su Varijazi i Pečenjezi sklapali trgovinske ugovore sa slovenskim plemenima, ovi su birali svoje najuglednije predstavnike da vode pregovore. A na varijaškom se “ugledan” kaže “rus”. Eto odakle novi naziv za slovenske skupine od Baltika do Crnog mora. To “najugledniji” moglo se sačuvati i genetskim kodom samo na severu gde mongolska noga nije kročila. Samo se time može objasniti pojačani rusizam i panslavizam Spaskog. Jer, i da je genetika zaboravila arhitektura svakodnevno podseća. Boris Spaski je izdanak crkvenog plemstva. A crkava i kula Spaskaja, prepuna je Rusija od Moskve do Peterburga. Kao ortodoksni monarhista, Boris veruje da je sve nedaće na njegov narod svalila Boljševička revolucija. Da je bilo užasa, to niko ne spori. Ali nije moglo biti preterane sreće ni za daleke pretke koji su želudac nazvali ŽIVOT, a brašno MUKA. U 70. godini vrlo dobro izgledate. Otprilike kao da ste se popeli na 700 metara visine i sa tog vrha kao Hronos gledate na sve događaje. Sa te kote, kako vam sada izgleda vaša sinusoida, od blokade Lenjingrada do prvaka sveta i obrnuto? - Nisam bio u blokiranom Lenjingradu. Brat i ja smo bili evakuisani još u junu 1941. godine, a moji su problemi počeli već u dečijem domu koji je bio otprilike 1 000 kilometara udaljen od Lenjingrada. To sam samo hteo da preciziram, a što se tiče mog pogleda unazad, kako se kaže s visine 70-godišnjeg perioda života, istinu govoreći, ne mogu da odgovorim na to pitanje, kao što govore u tim slučajevima: moja budućnost je u prošlosti. A šta se tamo događalo i zašto, istinu govoreći, mnogo i ne analiziram. Jedino što mogu da kažem, to je da mi je beskrajno žao Rusije. Rusija u 20. veku užasno nije imala sreće, i što je od pre 20 godina kao kolonija. Osećanje beznadežnosti u zemlji, to jako teško gledaju i izdržavaju ljudi starijeg pokoljenja. Vidite da sam kao pripadnik starijeg pokoljenja od šaha otišao na drugu stranu. Možda baš zbog toga ja imam svoju šahovsku školu na Uralu i tri godine sam bio urednik “Šahovske nedelje”. Nažalost, naš časopis je prestao da izlazi iako je on u osnovi bio namenjen deci i to iz provincije, ali sada takvi časopisi nisu popularni. Prestao je da izlazi. Nema novca, jer u Moskvi gde se vrte milijarde i milijarde dolara nisu našli suvišnih 5 000 dolara mesečno da bi se obnavljala Rusija. I to je naravno, vrlo, vrlo tužno. Rođeni ste u vreme čistki 1937. a odrastali u posleratnim čistkama. Ko vam je usadio slobodan duh kada su vaši treneri i Toluš i Bondarevski bili pukovnici režima ili to treba da zahvalite velemajstoru Levenfišu koji je pripadao poslednjim izdancima ruske inteligencije? - Ja sam mogao dosledno da odstojim za vreme sovjetskog režima samo blagodareći tome što je Rusija imala hiljadugodišnju kulturu. To me je radovalo. I koliko god su se starali da je unište u komunističkom vremenu nisu mogli u potpunosti da je izbrišu. I sad, između ostalog, hoće da je unište i uništavaju kao i ceo ruski narod. Eto gde je bila moja okosnica. Pitao sam jednu rusku damu: “Hoćete li da dođete u Rusiju?” odgovorila mi je: “Kad hoću da dođem u Rusiju – otvorim tom Puškina, i ja sam u Rusiji.” Što se tiče mojih, kako kažete pukovnika, ne mislim da su oni radili za KGB jer ne bi Toluš pod starost tražio penziju. On je u materijalnom smislu bio prosjak. Malo znam njegovu biografiju. On je taj režim mrzeo kao niko drugi. Nešto slično je bilo i sa Bondarevskim. On je pri kraju života ostao na nultim finansijama. Toluš je imao izvanredan šahovski duh. Bio je vrlo interesantan kao čovek /zolja/. Sad mogu da kažem. Kad je izgubio odlučujuću partiju za prvaka SSSR-a od Miše Talja, on je dobro popio i rekao mi: “Borja, pojavio se genijalni igrač”. On je bio duhovni aristokrata. Sa Bondarevskim je bilo sasvim drugo, ali je za mene bila velika radost kada sam sa njim radio zbog toga što je bio briljantan analitičar i naravno, imao je izvanredan pedagoški talenat. O ostalom neću da govorim. Sada može da se slobodno govori o svemu, o čemu se nekad samo šaptalo. Pričalo se da do 1965. vas nikada nisu puštali na mečeve SSSR – Jugoslavija zbog “pojačanog panslavizma”. Da li je to tačno, ili ne? - To je u neku ruku istina. Ja sam nekako kao magnet objedinjavao Slovene. Ne znam iz čega je to proizlazilo. Nije važno da li su to bili Bugari, Česi ili Poljaci. Iako su Poljaci i Česi veoma udaljeni od Rusije – istorijski. To ne mogu da objasnim, ali oni ne samo da me nisu slali i slovenske zemlje. Mene su vrlo retko slali bilo gde, a moj princip je bio nikada, nizašto i nikoga ne moliti. Ako me ne pošaljete to je vaša odgovornost. Onda kada sam postao vrlo jak i praktično broj jedan od 1964 do 1970, zvanje prvaka sveta nije važno. Moj najradosniji period u životu nije bio kada sam postao prvak sveta uz šta idu i slava i novac, već to divno osećanje da za tablom protiv bilo koga mogu da rešim bilo koji problem u partiji, brzo, ne kao kompjuter, nego bolje. I da izračunam varijante, i da pravilno ocenim poziciju. To osećanje sopstvene snage me je neobično radovalo. Prvak sveta sam postao ne zato što sam to jako želeo, postao sam upravo od izliva sopstvene snage. Tako se i Rusija uvećavala ne na račun ekspedicija, kolonizacije, već što je rasla i širila se kao hleb. Tako sam i ja sa tom svojom snagom, nekako automatski postao šampion. Slušala sam priču kada ste igrali na prvom međunarodnom turniru u Bukureštu da ste na banketu podigli zdravicu za rusku pobedu. Kakve su bile posledice po povratku u Moskvu? - To je bilo u znak pobede Toluša Kazimiroviča, jer je Rusija bila ugnjetena. Bio sam jedini Rus, i time sam se ponosio. Isto tako, ja sam pobedu čestitao i Jevrejima i Ukrajincima... Sad je drugo vreme. Sad se tako ne može govoriti ja sam ponosan što sam Jevrejin, Ukrajinac ili Rus, jer vas izjednačavaju sa fašistima. Da se vratimo unazad. U dva ciklusa od 1964. do 1969. igrali ste lepše i lakše od Fišera i pobeđivali takve titane poput Keresa, Talja, Korčnoja, Gelera, a Petrosjana ste ipak savladali tek u drugom pokušaju. Može li se reći da se u mečevima za Prvenstvo sveta pojavljuje i treća – viša psihološka dimenzija, dotle nepoznata? - Da, ja isto tako mislim. Zanimljivo je da je moj trener Bondarevski, genijalan trener za mečeve pretendenata. Ali kada je već počeo meč za Prvenstvo sveta nije osećao da ti mečevi imaju svoju posebnu zagonetku, možda čak neku mističnu tajnu. Danas mi se čini da sam 1966. imao veliku sreću što nisam postao prvak sveta iako sam bio jači od Petrosjana – to je bilo očigledno. Ali da bi postao prvak sveta čovek mora imati fanatični duh za pobedom. Da pre toga sazri iznutra u glavi i da celim bićem želi i oseti da je on prvak sveta. A ja sam u tom trenutku bio siromašan student, boem. A kada sam postao prvak sveta/1969./ to je bio moj najtužniji period u životu, godine šampiona i odgovornosti. U tim vašim najuspešnijim godinama dobili ste jednosoban stan 40 kilometara udaljen od Moskve, na samoj železničkoj stanici. Istovremeno Petrosjan nije tačno znao koliko njegov stan ima kvadrata jer neke sobe su mu bile nepotrebne, i nije ih koristio. Kakvi su to bili kriterijumi sovjetske vlasti u dodeli stanova? - Ne znam kako se to dogodilo, ali nikad u životu nikome nisam zavideo. Znam da je Petrosjan sve što je imao i zaslužio svojim radom. U redu. To je neosporno, ali zašto vi to niste mogli da zaslužite? - Možda zato što sam bio Rus. Previše Rus? - Ne previše Rus, nego prosto Rus. Ruski sportisti nisu uživali popularnost. Tako je bio organizovan ceo komunistički sistem. Ali nećemo sada da se bavimo tom analizom jer to više nisu “moderna pitanja”. Mogu da kažem da mi je u to vreme pomagala “Lokomotiva”. To je siromašno rusko sportsko društvo. Sad je “Lokomotiva” prebogata. Pomagala mi je i Ruska šahovska federacija, za razliku od federacije SSSR-a. Uoči meča sa Fišerom rekli ste mi da ste dobili pristojan stan i da prvi put u životu imate sobu za rad. Posle meča sa Fišerom, kad niste poslušali naredbu da se vratite u Moskvu 2. jula, priča se da su vas izbacili iz tog stana. Šta je istina? - To nije sasvim tačno. Ja sam taj stan promenio za dva manja i sve što mi je ostalo iz SSSR-a jeste dvosobni stan u Moskvi koji ću uskoro morati da prodam. Sve mi je teže da živim u neo-Sovjetskom Savezu. Sećam se da sam taj stan dobio neposredno pre meča sa Fišerom blagodareći Jakovljevu – arhitekti Perestrojke. Ja sam, naravno, zahvalan ne toliko sovjetskoj vlasti koliko Fišeru, za taj poklon, zato sam mu poneo 20 boca votke i četiri kilograma kavijara u Rejkjavik. Hteo sam da mu zahvalim za poklon, ali votku su popili moji sekundanti, dva kilograma kavijara sam pojeo sam, drugu konzervu sa dva kilograma nisam uspeo da dam Fišeru jer me je u međuvremenu pobedio. Zaista, kakav je bio dijalog između vas i države od 2. do 4. jula 1972? - Imao sam razgovor sa Pavlovim koji je tada bio ministar sporta. Shvatio sam da hoće da otkažem meč i da se vratim u Moskvu. Razgovarali smo oko 30 minuta. I počelo je tako što sam mu rekao: “Sergej Pavlovič, hoću da igram meč.” On mi je nešto tamo dokazivao, ja sam ponavljao: “Hoću da igram meč.” On je opet nešto dokazivao, a završilo se time što sam mu rekao: “Ja ću meč igrati.” Opet neka dugačka tirada. “Hoću da igram meč.” I to je sve. Kako su vas po povratku dočekali u Moskvi? - Mogu da kažem da me nisu loše primili, ali na kraju godine su u Sport-komitetu organizovali sastanak sa velemajstorima. Tamo su pričali kako sam loš, neposlušan i tome slično. Ja sam im rekao: “Zašto ne možete da shvatite da je Fišer prosto bio jači od mene.” Jedino što je Fišer loše psihološki procenio da može da izgubi meč bez igre. On je načinio mnogo psiholoških grešaka protiv sebe, a ja nisam uspeo da ih iskoristim. Da sam ja, recimo, treću partiju predao bez igre /odvojeno od publike/ onda bih ja možda sačuvao moju psihološku platformu i Fišer bi došao u teškoće, bez obzira na to što je šahovski bio jači od mene. U mečevima veliku ulogu igra psihologija. Ko vam je pomogao 1975. da se oženite Marinom i izađete iz SSSR-a? Priča se da je to treći slučaj u istoriji sovjetske vlasti da je građanin dobio legalnu mogućnost da napusti SSSR i da je navodno na tu odluku uticala intervencija francuskog predsednika Žiskara d' Estena. - Ne. Neposredno pre toga Brežnjev je potpisao Helsinšku deklaraciju o pravima čoveka. Po toj Deklaraciji sovjetski građani su dobijali tobože više slobode. Tada su sovjetski građani dobili pravo da se žene strankinjama. Kada je Žiskar stigao u Moskvu o tim pitanjima se raspravljalo. Sovjetsko rukovodstvo je odgovorilo da nema ništa protiv. Dobili smo dozvolu da se venčamo. To je bilo septembra 1975. Do tada sam više puta predavao dokumenta, ali nikakvih odgovora nije bilo. Bila je slučajna podudarnost. Kako je naš slučaj bio poznat štampi u svetu, Brežnjev je hteo da se pokaže kao mirotvorac i kao gospodin koji drži do svoje reči. Govori se da je članstvo Partije davalo mogućnosti da se putuje gde se hoće i kad se hoće, nešto slično kao i kod nas. Ko je od vaših kolega iskoristio članstvo u partiji za dopunske blagougodnosti? - Ne mislim da je to imalo veze sa članstvom u Komunističkoj partiji, nego je trebalo imati dobre veze sa Moskvom, odnosno sa Abramovim – sekretarom Sovjetske šahovske federacije. Abramov je tada bio naš šahovski firer. A što se tiče komunista, sećam se da je to bio Botvinik. Ali trebalo bi reći da je on to bio iz ideoloških pobuda i ostao je komunista i posle raspada SSSR-a. On, kao kapetan, poslednji je napuštao brod. Osim Botvinika, Korčnoj, Tajmanov, Kotov, Karpov, Kasparov. Bivši komunisti Korčnoj i Kasparov, postali su najveći antikomunisti ili komične demokrate, upravo tada kada su izgubili mečeve za prvenstvo sveta, ili je njihov kredo “da je otadžbina tamo gde je dobro”? - Ne znam. Bojim se da tu budem komentator. Ispričaću kad je Petrosjan bio na Zapadu i novinar ga je zamolio za intervju. Petrosjan je odgovorio: “Izvolite, ali to što ću vam ja reći nikada nećete objaviti.” Primera radi: objasnite mi kako je Viktor Korčnoj dok je živeo u SSSR-u bio Rus i komunista, a kada je otišao na Zapad postao je Jevrejin i antikomunista. Što se tiče Karpova i Kasparova, o njima ne bih govorio zato što su oni za mene veliki šahisti. Kada je Kasparov prvi put postao prvak sveta, rekao mi je u intervjuu da je tajna Fišera bila u tome da je on igrao 10 godina jače od svojih savremenika. U knjizi “Moji veliki prethodnici” to je zaboravio ili je promenio mišljenje. Ali vi ste uoči meča sa Fišerom u Rejkjaviku vodili sa 3:0. Šta sada mislite, koji je bio razlog smanjenja vaše koncentracije i propusta u igri u Rejkjaviku kojih do tada nije bilo u vašim partijama? - Mogu da kažem da se moja lična tragedija dogodila 1971. godine kad sam prvi put osetio da mi nervi otkazuju. Kad sam postao prvak sveta snaga mi je bila u središnjici i u savršenom osećanju kada nastupa kriza u partiji. Savremenici nisu primetili, ali ja sam iznenada 1971. osetio da sam izgubio najveći šahovski kvalitet – izdržljivost. Sve sam sačuvao. Ostao mi je osećaj za poziciju, ali zbog odsustva izdržljivosti nisam mogao da trpim napetost tokom cele partije. Ja sam, uprkos svemu, nastavio da se borim, ali sam shvatio da više nisam ono što sam bio. Zato i ponavljam da su moje najbolje godine od 1964. do 1970, a 1971. i 1972. ja nisam bio najjači. Moguće je da bih izgubio meč ne samo od Bobija Fišera. Zatim, mnogi su vas kritikovali što ste na turnirima često remizirali bez igre. Da li to proističe iz svih tih razloga ili ste manje voleli šah? - Ne. Izgubio sam ambiciju, ali šah sam voleo. Ja sam u šahu bio više pesnik nego borac. Qudi koji imaju izvanredno častoljublje, to im pomaže. Ja sam više bio konj, a manje tigar. Evo, recimo Aljehin, Korčnoj, iako se to ne može uporediti po kapacitetu darovitosti, ali su oni bili kao tigrovi, uvek raspoloženi za borbu. To i danas izaziva poštovanje prema njima. Moja beda, da ne kažem suviše krupnu reč tragedija, bila je upravo u pomanjkanju ambicija i častoljublja, a kada sam prešao na Zapad postao sam tipičan profesionalac. Morao sam da zarađujem novac da bih živeo, izdržavao porodicu, a sad ću morati da tražim penziju od FIDA-e zato što su mi moje operacije i filantropska aktivnost doveli finansije do najneugodnije tačke. Savremenici vas svrstavaju u grupu najtvrđe opozicije komunističkoj diktaturi zajedno sa Solženjicinom, Saharovom, Rihterom. Bili ste žestok kritičar i Jeljcinove epohe. Gde je sada Rusije, i gde ste vi u odnosu na Rusiju? - Ne znam da li me slave ili ne. Ja sam bio, kako da vam kažem, pasivna odbrana. Nikad nisam bio aktivan politički radnik. I sad je položaj Rusije tragičan. I ne bih naročito da o toj temi govorim. Prošle godine u Kaliforniji imali ste problema sa zdravljem? - Da dok sam držao lekcije u Kaliforniji dobio sam izliv kapilara u glavi, a zatim su mi uspešno uradili dve operacije u Parizu. Sužavanje aorte i zatvaranje tog kapilara. Naravno da mi je bilo vrlo tužno da saznam da jedan dan lečenja u bolnici košta 15 000 dolara. Tako da bi trebalo da platim 75 000 dolara. Ja taj novac nisam imao, i još sam u fazi pregovora sa francuskom bolnicom. Ali francuska bolnica me je spasila, a po kalifornijskim dijagnozama ne bi me više bilo.