Uskršnje dileme

Prošao je još jedan Uskrs. Proveli smo ga za bogatom porodičnom trpezom. Drugo je pitanje da li smo ga proveli u veselju. Ali je, za promenu, ovog Uskrsa razrešena jedna stara terminološka zbrka. Mediji su, najavljujući dan Vaskrsenja, objavili da je Uskrs najradosniji hrišćanski praznik. Jer dolazi posle najtužnijeg hrišćanskog dana. No, svejedno, godinama unazad se pred Božić ili Uskrs tvrdilo kako je to jedan od najvećih hrišćanskih praznika. Pa, koji je ipak najveći – Božić ili Uskrs?! Sumnjam da vernici naročito drže do toga. Wima je više stalo da se na taj dan, na Božić ili Uskrs, okupe oko stola i obnove stara, pomalo zaboravljena porodična osećanja. Sada im je sa zvaničnog mesta, medijskim kanalima, dopušteno da se na Uskrs vesele. A šta da rade na Božić? Izgleda da nova praznična hijerarhija nije ozbiljno shvaćena, pa je ovaj Uskrs protekao bez vidljivog veselja. Ali, to već nema veze sa Crkvom. I o tome ćemo nešto kasnije. S druge strane, budući da je Uskrs dan kada je Sin Božji ustao iz mrtvih, uvek se setim definicije Vicka Raspora da ne biva vaskrsenja pre smrti. Wemu se nije posrećilo da, ličnim primerom, dokaže ispravnost svog stava. Kao što je izvesno da ni Slavko Ćuruvija neće vaskrsnuti. Valjda otud što je ubijen baš na Uskrs. Bilo kako bilo, bar se očekivalo da se, posle minulog Uskrsa, konačno oči u oči nađu Tadić i Koštunica kako bi raspodelili mesta u tako dugo iščekivanoj vladi. Pre Uskrsa su imali neka važnija posla. Dakle, obećali su da će, čim malo predahnu, poraditi na uskrsnuću vlade ili bar na njenom buđenju iz tromesečne hibernacije. Međutim, ništa od toga – njihov susret je opet odložen. Možda je odložen zbog saobraćajne gužve na Ibarskoj magistrali? Uzgred budi rečeno, ovog puta su i pravoslavci i katolici slavili Uskrs na isti dan, što se retko događa, ali je, kako vidimo, moguće. A nije još moguće da predsednik i premijer sednu za isti sto. Simbolično govoreći, crkveni raskol, koji traje stotinama godina, čitav milenijum i kusur, biva katkada prevaziđen zajedničkim obeležavanjem Vaskrsenja. Ipak je reč o sestrinskim crkvama. DS i DSS su sestrinske partije iz tzv. demokratskog bloka, ali je, možda upravo zbog te činjenice, njihov raskol dublji od bilo kakve prirodne provalije. Tome su, kako znamo, razlog zemaljski faktori. Koji se samo predstavljaju kao ideološko-religiozni. Prosto rečeno, DS i DSS se posredstvom stranačkih delegacija preganjaju oko međusobne raspodele šnita prazničnog kolača, koji je, od duga vremena, već malo tuknuo: ja tebi Ministarstvo policije, ti meni Ministarstvo finansija i neku tajnu službu pride. A gde su tu još apetiti NS ili G17 plus?! Sve, na prvi pogled, deluje jako principijelno. Tako da se stiče utisak kako su zahtevi DS da u budućoj vladi ima matematičku prednost opravdani, jer, kažu, ta je stranka na izborima osvojila najviše glasova. Ali, to je retorička besmislica: najviše glasova su osvojili radikali. Suština nije u broju osvojenih glasova, već u stranačkim voljama za moć. Otuda su ekspertska dogovaranja partijskih čelnika druge klase mlaćenje prazne slame. Oni su samo portparoli gvozdenih ambicija svojih harizmatskih lidera. Ili se takvima predstavljaju. Otvoreno govoreći, što bi se reklo bez dlake na jeziku, buduća vlada isključivo zavisi od dogovora Tadića i Koštunice. Zašto oni izbegavaju da se sastanu? Izgleda zato što dogovor i nije moguć. Dvojica partijskih lidera bi da nekako, makar sasvim posredno, izbegnu odgovornost za sve izvesnije raspisivanje novih izbora. S tim da neka razlika u njihovim pozicijama ipak postoji. Izvesnost te činjenice ne može biti povod nikakve narodne radosti; naprotiv. Jer su obe pozicije loše. Mada deluje tunjavo i mlitavo, Koštuničina partijska harizmatičnost ne dolazi u pitanje. Ko će iz DSS-a biti budući ministar u vreme branja mušmula, zavisi isključivo od njegove odluke. Kao što zavisi i suprotno, to jest ko će ostati na klupi za rezerve. I o tome rasprave nema. Nije dobro tako kako jeste. Opet, čini se da je Tadićeva pozicija identična. On je, ipak, predsednik države. Otuda su njegove obaveze u sferi kadrovske politike stvar od koje zavisi harizmatični status koji uživa u većem delu javnosti. Što reče jedan glumac, DS je stranka ljubavi, pa njen predsednik mora da dokaže kako mnogo voli svoje partijske saborce. On, primera radi, insistira da ministar finansija bude njegov potpredsednik, inače advokat, jer je prvi na listi onih u koje Tadić ima poverenja. Da li je zbilja tako? Pre će biti da je obrnuto: potpredsednik, onaj advokat, ima poverenje da će predsednik Tadić uspeti da mu obezbedi ministarsku fotelju. Dokaz takve metastabilne ravnoteže jeste da se Tadić javno ne protivi pretnjama svojih pobočnika kako DS može ući u koaliciju sa LDP-om, dakle sa otpadnicima iz njegove stranke, sa onima na čijoj je amputaciji u najvećem izgradio svoju harizmu. Ni to nije dobro. Pokazuje se da je Tadić zatočenik stranačke infrastrukture DS-a, kao što je stranačka infrastruktura DSS-a zatočenik Koštuničine volje. Obojica su, dakle, krivi? Ne. Oni su samo eksponati jednog vremena.