Muzički geto

Pravi je trenutak da se pred javnost postavi pitanje koje je, iz meni neobjašnjivih razloga već godinama skrajnuto: pitanje naše muzičke kulture. Usled brzih, često nedovoljno kontrolisanih promena, pritisaka, kao i našeg nemara, na planu muzičke kulture se puno toga dogodilo i u pozitivnom i u negativnom smislu. Nepostojanje određenog društvenog odnosa prema muzičkoj umetnosti odražava se u velikim kontrastima. Nikada, recimo, nismo imali toliko izrazitih talenata, kvalitetnih umetnika, ansambala i stvaralaca, a nikad predstavnici ove umetnosti nisu imali manji uticaj ni na pitanja muzičke kulture, a kamoli na neka opštija pitanja; njih nema ni u jednom ozbiljnijem medijskom susretu, ili na stranicama ozbiljnijih listova. Sva ispitivanja pokazuju da je muzika za mlađe i srednje generacije uglavnom neatraktivna nepoznanica. Posledica je neminovna promena pojmova. Kada je krajem 19. veka Stevan Mokranjac vodio svoj hor na trijumfalna gostovanja po Rusiji, Nemačkoj, Austrougarskoj, Turskoj – imali su i umetnički i diplomatski značaj – rekli bismo danas: bio je to veliki brend male Srbije. Slično tome – snažan odjek gostovanja Beogradske opere 60-ih godina na velikim evropskim festivalima, takođe je bio naš značajan brend. Danas čitamo da su naši muzički brendovi Egzit (kao “evropski”) i Guča (kao “narodni”); to je, kaže se, lice “neke druge Srbije”. Koje? Kakve? I uzgred, da li je potrebno da se komercijalni festivali finansiraju sredstvima iz budžeta? Pojmovi “velike žurke” i “sjajnog provoda” izjednačeni su sa pojmom muzičke umetnosti i označavaju našu integrisanost s Evropom! A nije slučajno što imamo takvu situaciju; već godinama stotine TV stanica širom Srbije danonoćno emituju (uz beznačajne izuzetke) isključivo rok i narodnu muziku (najčešće kafanskog tipa) i tako, ma i nenamerno, vrše zvučnu indoktrinaciju i ispiranje mozgova brojnih generacija. Časni izuzeci su dnevni program “Klasiku, molim” i Treći program (Radio Beograd) nedeljna Art fantazija i u kasne sate gurnuta jednomesečna emisija “Nedeljom uveče”. Popularni program Stereorame i Koncert Studija Be su, uprkos protestima njihovih slušalaca – ukinuti. Nasuprot tome mladi saznaju o muzici iz udžbenika, a muzika se, ma oni bili i najbolji, ne može naučiti i zavoleti bez živog zvuka. Zatim, u uglednim listovima (ovde mislim pre svega na NIN i Politiku čiji sam dugogodišnji čitalac) redovno nalazimo opširne razgovore sa književnicima, glumcima, rediteljima itd; ne sećam se kada sam poslednji put čitao ozbiljan razgovor sa nekim muzičkim umetnikom ili stvaraocem (ako ne računamo retke intervjue sa nekim od gostujućih “imena”). Imamo i redovne dopise sa filmskih i drugih festivala i skupova, ali nikada sa muzičkih. U međuvremenu su u svetu muzike odrastale i sazrevale generacije izuzetnih umetnika i stvaralaca, a da mi o tome gotovo ništa ne znamo. Nastup nekog običnog domaćeg benda dobija više publiciteta nego nedavno gostovanje jednog od vodećih svetskih stvaralaca Pendereckog. Tako smo sopstvenim dugogodišnjim nemarom i neznanjem sami sebe stavili u muzički geto. Nekada su muzički umetnici imali lepu saradnju s nizom srednjih i osnovnih škola, zahvaljujući pre svega vrednim profesorima koji su svoj pedagoški poziv shvatili na pravi način, a ne samo kao suvi “opis radnog mesta”. Živi muzički programi, posebni koncerti, operske predstave bili su dobra dopuna časovima “Muzičkog”. Možda nije uvek bilo idealno – ali bilo je nešto. Danas, kad su i profesionalne i druge mogućnosti mnogo veće, nemamo ništa slično. Zašto? U Beogradu se odvija bogat i raznovrstan muzički život. (Preciznije: na opštini Stari grad). Šta je sa ostalim opštinama dvomilionskog grada? Beograd nije Srbija. Prema sopstvenom šestodecenijskom iskustvu, u Srbiji ima pedesetak gradova u kojima postoje uslovi (ili bi bar trebalo da postoje) ma i za minimalan, ali redovan muzički život. Da li iko zna šta se i zašto (ne) dešava u njima? Sumnjam. U nizu naših mesta održavaju se lepi pozorišni, filmski, književni susreti. U tu svrhu uvek se nađu i sponzori. Nije mi poznato da se našao i jedan sponzor koji bi ponudio realizaciju dva – tri koncerta u svom mestu. Zašto? Jednostavno, pozorište, film su umetnosti koje se cene, a muzika? Ona je po neretkom primitivnom shvatanju, nešto za “elitu u crnim odelima i slušanje u tišini”. Prava slika zaostalosti! A “savremeno”, kako nam se sve agresivnije nameće, podrazumeva snažne decibele, šarolike spektakl, što bučniju zabavu, čiji se umetnički dometi sve češće mere brojem prisutnih, a manje realnim kvalitetima. (Uskoro će, na primer, i Inđija – jedna od najuspešnijih opština u Srbiji – biti domaćin velikog rok spektakla. O tom događaju će se naravno naširoko govoriti i pisati. A da li je godinama unazad u istom gradiću održan ijedan koncert umetničke muzike? Mi to ne znamo, a ako i jeste, to nije bila “vest za objavljivanje”. Treba li se onda čuditi mišljenju jednog visokog prosvetnog funkcionera koji je izjavio da “roditelji šalju decu u muzičke škole da bi se manje njima bavili”.) Postoje svakako i izuzeci. Slučajno smo nedavno (zahvaljujući emisiji iz serije “Nedeljom uveče”) saznali da u Leskovcu postoji muzički centar, sa dobrim kamernim orkestrom. Takva važna činjenica koja bi trebalo da bude i te kako prisutna u javnosti i ponuđena kao primer i podstrek i drugim sredinama ostaje, kao i štošta drugo, na margini interesovanja. Zato je neophodno da se pri Ministarstvu kulture obrazuje efikasan, vitalan Savet za muziku koji će u svakom trenutku imati jasnu situaciju na celoj teritoriji Srbije i punu ingerenciju da podstiče, pomaže pozitivne akcije, ali i upre prstom na bilo koju ustanovu ili pojedinca od kojih zavisi kulturni (i muzički) život grada, a koji ne ispunjava obavezu. Može se mnogo učiniti na preoravanju naše “muzičke njive”. Pojava agilnih, pametnih, obrazovanih pojedinaca je, kao i uvek, neophodna, ali je isto tako neophodno da oni imaju razumevanje i pomoć ne samo od svog neposrednog okruženja, nego i sa najviših mesta. Jedino tako savesnom, dobro razrađenom i primenjenom strategijom možemo popraviti temelje koje su strpljivo postavljale generacije naših prethodnika, a koji su opasno poljuljani. Jedino tako možemo reći da smo zaista na evropskom putu. I ne zaboravimo: istinska muzička kultura je, pored ostalog, i jedan vid borbe protiv sve prisutnijeg problema nasilja, primitivizma, droge, alkoholizma, depresije, a za mentalno i duhovno zdravlje mladih generacija. (Autor je pijanista i penzionisani profesor Muzičke akademije u Beogradu)