Podeljeni u sivoj zoni

Predsednik Ukrajine Viktor Juščenko je zapretio premijeru Viktoru Janukoviču da će ga krivično goniti ako ne uvaži njegov ukaz o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora koji bi, kako se on nada, trebalo da izmene odnos političkih snaga u njegovu korist. S druge strane, premijer, uveren da će teško naći zajednički jezik sa predsednikom, predlaže da u njihovom sporu oko toga ko krši Ustav i zakone – odnosno u njihovoj borbi za vlast – posreduje neko sa strane: recimo, austrijski kancelar. Istovremeno, oba državnika, iritirana svojom neuspešnom kohabitacijom, očekuju da Ustavni sud Ukrajine presudi da li se parlament, u kome premijer ima većinu, “ponaša protivustavno”, kad odbija ukaz šefa države, ili je sam predsednik “napravio korak ka državnom udaru”. Našavši se između čekića i nakovnja, predsednik Ustavnog suda Ivan Dombrovski je podneo ostavku. Ostavka nije uvažena, pa se Dombrovski naprasno razboleo i sad leži u bolnici. Ustavni sud je tako paralisan. Nema izgleda da uskoro donese odluku koju svi smatraju veoma hitnom. Mnoga neobična zbivanja i dosad su odlikovala politički život u zemljama u tranziciji, ali ovako šta nije drugde viđeno. “Narandžasta” revolucija vrlo uspešno jede svoju decu. Ona je – da podsetimo – najpre zavadila svoje nosioce, pa se Juščenko razišao sa Julijom Timošenko i bio prinuđen da, pre godinu dana, funkciju premijera poveri svom glavnom političkom protivniku Janukoviču. U koalicionoj vladi, koju čini Janukovičeva Partija regiona i Juščenkova Naša Ukrajina, predsednik obezbeđuje svoj uticaj preko nekoliko ključnih resora, među kojima su odbrana i spoljni poslovi. U Vrhovnoj radi, parlamentu, Janukovičeve “proruske” snage imaju, zajedno sa socijalistima i komunistima, prevagu nad “prozapadnim” snagama, ali ne i dvotrećinsku većinu kojom mogu da ospore predsednikov veto ili da čak iznude predsednikovu ostavku. Janukovičev tabor je vrbovao jedanaest poslanika u nastojanju da tokom vremena stekne dvotrećinsku većinu. Ocenivši to kao “protivustavni” proces, Juščenko je raspustio parlament i raspisao nove izbore. Ali poslanici neće da se raziđu, a vlada ne želi da izdvoji sredstva za finansiranje izborne kampanje. Tako je politički život paralisan i zemlja je još jednom upala u krizu. Na ulicama se održavaju mitinzi i kontramitinzi, a predsednik uverava naciju da neće dopustiti nasilje i da će sprečiti građanski rat. Verovatno će u tome uspeti, jer dalje zaoštravanje sukoba ne bi donelo koristi nijednoj strani. Ukrajina je sva u podelama: između istočnog i zapadnog dela, između “narandžastih” i “plavih”, između starih i mladih, između pravoslavaca i unijata, između Rusije i Zapada. Ipak, nijedna od strana nije za teritorijalnu podelu zemlje na dvoje. Juščenko ima sve manje vlasti, a sve veću želju da vlada. Kako sreća posle revolucije nije požurila, narod je razočaran i jalovom politikom i samoživim i korumpiranim političarima. Janukovič bi među takvima možda našao i više prebega kad bi bolje govorio ukrajinski od ruskog. Predsednik je jasan kad se poziva na Ustav, ali nije jasan kad traži nove izbore. Ankete pokazuju da njegova stranka nema šanse da dobije više od deset odsto glasova, dok bi Julija Timošenko, sa kojom se još nije pomirio, mogla odneti petinu biračkog tela. Troje ukrajinskih političara podsetilo je komentatora “Špigla” na tri brodolomnika na pustom ostrvu: “mogu se uzajamno nadmudrivati, ali situaciju ne mogu da izmene nabolje”. Za razliku od vremena “narandžaste” revolucije, sadašnja politička previranja u Ukrajini ne uzbuđuju previše ni Zapad ni Rusiju. Ukrajina je izašla iz interesne sfere Rusije, ali se nije – kako se očekivalo – mnogo približila Zapadu. Našla se, sva podeljena i raspolućena, u sivoj zoni. Nade da ona uđe u Evropsku uniju su se smanjile zbog smanjene “apsorpcione moći” Brisela, ali i zbog izrazitog protivljenja Ukrajinaca prethodnom učlanjenju u NATO. Prema istraživanjima Instituta za evroatlantsku saradnju, samo 22 odsto Ukrajinaca je za ulazak njihove zemlje u NATO. To praktično znači da su mali izgledi da se ostvari jedan od glavnih ciljeva zbog kojih su Amerikanci, a i Zapad u celini, podržavali i podsticali “narandžastu” revoluciju. SAD su sad, reda radi, pozvale obe strane na “uzdržanost”, a Evropska unija na “umerenost” i “odgovornost”. Rusi ne moraju da brinu da će na svojoj zapadnoj granici imati još jednu zemlju NATO-a u situaciji kad tvrde da im NATO postaje pretnja. Ali ne likuju. Mnogo im je važnije da u Ukrajini ne dođe do destabilizacije.