Zašto radnici izumiru

Radnici stupaju u štrajk glađu (sredstvo krajnje nužde da bi spasili sopstvenu egzistenciju) i u toj idealističkoj ideji skončavaju (teško ali istinito)!? Sad se normalan čovek upita: Šta je to što natera vremešnog čoveka obolelog iscrpljenog da sad pred kraj radnog veka pribegne tom činu, (verovatno nada da može nešto promeniti). Tranzicioni period stavlja običnog čoveka pred veoma težak problem, kako sačuvati porodicu od socijalnih potresa? Da li taj pojam gladi u bezizlaznoj situaciji njega i njegove porodice, nisu tesno povezani?. Da li taj štrajkač uopšte vidi budućnost za sebe i svoju porodicu? Verovatno ne! Jer odlučiti se na štrajk glađu (do smrti) je krajnje alarmantna situacija za vlast koja vodi ovu državu i narod da što hitnije preduzme mere u pogledu radno socijalne politike, naročito onih, a njih ima mnogo koji su pri kraju radnog veka, oboleli, iscrpljeni, izraubovani, a o vratu nose stare roditelje i nezaposlenu decu. Jesmo li izgubili saosećaj prema bližnjima? Jesmo li toliko zaneti sopstvenim problemima da ne vidimo tuđe patnje? Da li radnička klasa kao pojam nestaje i postmoderno društvo počinje živeti svoj otuđeni virtualni život koji se svodi na misaoni proces snoviđenja, bez osećaja ljudske toplote, sreće, radosti, tuge, bola, bez realne svesti šta je život malog čoveka, kome treba posao, topao porodični kutak, i minimum običnih ljudskih radosti! Zar se toliko u Srbiji smrklo! Ivan Nikolić, potpredsednik Granskog sindikata drvne industrije „Nezavisnost”, Ivanjica