Život sa Brajevim pismom

Privilegije za osobe sa invaliditetom su nebrojene. Oslobađanje od uvoznih dažbina, povoljniji režim uvoza automobila, povlašćena vožnja železnicom, poseban tarifni sistem Mobilne telefonije Srbije... Krajem jula prošle godine, odlukom Skupštine grada Beograda, a po uzoru na svetske metropole, slepim licima dozvoljeno je da u vozila gradskog prevoza uđu sa psom vodičem. Ostalo je još samo da se nađu psi vodiči, kojih u Srbiji nema. Za kupovinu i obuku psa potrebno je izdvojiti skoro dvadesetak hiljada evra. I beli štap, koji je daleko jeftiniji od psa, a košta između 40 i 100 evra u zavisnosti od kvaliteta, koristi veoma mali broj slepih i slabovidih. Zapanjujuće je da od preko 12 000 slepih i slabovidih, koliko ih je registrovano u Srbiji, čak 85 odsto nikada nije opipalo beli štap. A samostalno se kreće tek oko 20 ljudi. Samostalno kretanje srpskim gradovima gde jedva da ima trotoara namenjenih kretanju slepih, zvučnih semafora, solidarnosti sugrađana, skoro je nemoguće. I namenjeno je najhrabrijima. Srbija je prva zemlja u regionu u kojoj je aprila 2006. godine usvojen Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom. Prvi antidiskriminacioni zakon u našoj zemlji. Krajem prošle godine Vlada Srbije usvojila je i Strategiju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom. Ali Srbija je ujedno i retka zemlja na ovim prostorima koja još nema centar za opštu i profesionalnu rehabilitaciju slepih i slabovidih. Ukoliko neko ko je već u radnom odnosu iz bilo kog razloga ostane bez vida, po automatizmu ide u invalidsku penziju. Jer mesta, gde bi bio rehabilitovan, naučen samostalnom kretanju i snalaženju, pa posle eventualno vraćen na radno mesto, nema. Ne postoji čak ni obrazovni profil parapatologa, lica koja bi slepe mogla naučiti samostalnom kretanju. Vesna Nestorović, predsednik Udruženja slepih i slabovidih “Beli štap”, čiji cilj jeste osposobiti slepe i slabovide da se samostalno kreću, kaže za NIN da je skandalozno što se na Defektološkom fakultetu ne obrazuje profil parapatologa. “Potrebno je za početak da se obrazuju ovi kadrovi. Suočavam se sa nemogućnošću da objasnim kolegama iz Italije kako mi nemamo parapatologe. Pa to je prvi stepenik ka osamostaljivanju! Nezaposlenost među slepim i slabovidim je ogromna. I deca koja se školuju, i ono malo slepih koji su negde zaposleni, na posao idu sa mamom, tatom, tetkom... A zamislite kakav je onda njihov društveni život.” Iako su skoro sva slepa i slabovida deca uključena u obrazovni sistem i pohađaju kakav-takav oblik škole, nezaposlenost među ovim licima je iznad 90 odsto. Od oko 800 000 osoba sa invaliditetom, koliko ih ima u Srbiji, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se svega 26 hiljada. Jedini način na koji je država do sada uključivala osobe sa invaliditetom u obrazovni sistem jesu specijalne škole. Slepi i slabovidi školuju se i danas u nekoliko takvih škola i odeljenja. Samo jedna od njih, škola “Veljko Ramadanović” u Zemunu, ima i internatski smeštaj. U njoj se danas školuje oko 130 dece. Najčešća zanimanja ovih lica jesu maseri, pakeri i telefonisti, za šta se i školuju u jednoj od tri škole za decu sa oštećenim vidom. Potreba tržišta za zanimanjem telefoniste, međutim, prestala je digitalizacijom centrala, pa od prijavljenih oko trideset lica na evidenciji nezaposlenih, tokom prošle godine nijedan nije dobio posao. U 2006. godini zaposlena su samo tri slepa lica i to na posao masera. I pošto se već obrazuju za neko od zanimanja koja na tržištu nisu konkurentna, oni se kasnije na evidenciji nezaposlenih vode posebno, što njihovu mogućnost zapošljavanja dodatno otežava. Istraživanje o motivaciji osoba sa invaliditetom da se zapošljavaju pokazuje, s jedne strane, da poslodavci i ne znaju da ih ukoliko uposle osobu sa invaliditetom, država oslobađa trogodišnjeg plaćanja poreza. S druge strane, lica sa invaliditetom se ponašaju pasivno. Dovoljna im je socijalna pomoć, jer zašto bi za iste pare išli da se muče i nešto rade. Novim zakonom o rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji čeka na usvajanje, predviđena je obaveza poslodavca da dva do četiri odsto od ukupnog broja zaposlenih moraju biti osobe sa posebnim potrebama. Ali kako naterati poslodavca da zaposli takve osobe, kada to ne čine ministarstva, državne službe i ustanove? U Srbiji, doduše, postoje takozvane zaštitne radionice, odnosno preduzeća za radno osposobljavanje i zapošljavanje invalida. U pojedinim radi i do 70 procenata lica sa invaliditetom, od ukupnog broja zaposlenih. Ove radionice, pak, društvena su svojina, posluju neprofitabilno i čekaju svoj red za privatizaciju. Pedesetak studenata sa potpuno ili teško oštećenim vidom svakodnevno, u pokušaju da steknu akademsko zvanje, nailaze na brojne prepreke. U nemogućnosti da sebi priušte računar i audio-udžbenike, najčešće plaćaju nekog ko bi im čitao literaturu za ispit. Posle završenog fakulteta teško nalaze posao. Svakodnevno nailaze na odbijanja poslodavaca, koji obično imaju odgovor: “Zaposlio bih ja tebe, ali što da se zajedno mučimo.” Iako tokom studiranja najveći broj njih nauči da koristi kompjuter, vrlo mali broj je u mogućnosti da sebi priušti računar. Pored računara, za koji moraju izdvojiti 300 do 400 evra, da bi ga koristili, slepi moraju imati govorni softver i govorni program. Cena jednog i drugog je 1500 evra. A u Srbiji je siromaštvo među porodicama koje imaju osobu sa invaliditetom tri puta veće u odnosu na evropski prosek. Čak 70 odsto lica sa posebnim potrebama živi u siromaštvu, pa i ispod granice siromaštva. Najčešće i oni, a i njihove porodice, žive od novca koji dobijaju za tuđu negu i pomoć. Znači, od 5 000 dinara, koliko iznosi najmanja, do 14 000 dinara, koliko primaju oni sa rešenjem o potpunom telesnom invaliditetu. Nije retko da slepa lica imaju i još neko telesno oštećenje, pa su sredstva koja dobijaju od države nedovoljna da pokriju najosnovnije mesečne potrebe. Dragiša Drobnjak, sekretar Saveza slepih Srbije, kaže za NIN da je neprihvatljivo da u diplomama slepe dece koja se školuju za fizioterapeuta u posebnim odeljenjima Medicinske škole u Beogradu piše da su oštećenog vida. “Osobe sa hendikepom ne mogu izaći posle završene škole otvoreno na tržište rada. Imamo zakon koji sprečava diskriminaciju, a u diplomama piše kako su fizioterapeuti sa oštećenim vidom. Pa to je diskriminacija.” I dok ceo svet već odavno ide ka stvaranju inkluzivnog društva, dodaje Drobnjak, gde su šanse za sve iste, mi i dalje imamo posebne škole, posebna odeljenja, posebna zanimanja. “Potrebno je da ta deca idu u redovne škole. Da se integrišu u društvo. Da se druže sa ostalom decom svog uzrasta. A država mora, s druge strane, da obezbedi potrebna pomagala, kadar koji bi im pomagao. Da ono što je danas nedostupno, sutra bude dostupno. Da mogu da se druže, odlaze u bioskop, na izložbe, uključe u kulturni život.” Za one kojih se porodica iz bilo kog razloga odrekne, postoji samo jedan Dom slepih, na periferiji Pančeva. Na ukupno 130 lica koja su tamo smeštena, postoje samo tri tuša i devet klozetskih šolja. Jedan televizor i jedan radio-aparat. Najmlađi štićenik doma ima 23, najstariji 95 godina. Najčešće boluju od još neke bolesti. Nedavno je Milosrdni fond “Svetlost” i zvanično otpočeo kampanju za pomoć slepim licima. Stevan Simić, predsednik Milosrdnog fonda “Svetlost”, kaže za NIN da je već dogovorena izgradnja još jednog doma, ali i rekonstrukcija već postojećeg koji je ruiniran. “Dogovorili smo se zajedno da Ministarstvom rada, gradom Beogradom i opštinom Pančevo, da na postojećem zemljištu sazidamo još jedan dom za slepe sa dodatnih 120 mesta. Pored ovog, planirana je i rekonstrukcija postojećeg objekta, jer uslovi u kojima žive ovi ljudi nisu dostojni čoveka”, kaže Simić i dodaje da je u planu i osnivanje centara za dnevni boravak slepih i slabovidih. Slepi bi, prema planovima Milosrdnog fonda “Svetlost”, u Centar dolazili ujutro, organizovanim prevozom. Učili bi kretanje pomoću štapa, orijentaciju u prostoru, samostalno oblačenje, spremanje, upotrebu pribora za jelo, snalaženje u prodavnici, na šalterima, u zdravstvenim ustanovama. Pored toga, učili bi Brajevo pismo, upotrebu pomagala i kompjutera za slepe, kako se rukuje telefonom, CD plejerom, televizorom. Pored gimnastičke sale gde bi vežbali, Centar bi imao i audio-biblioteku, ali i kurseve za pletenje, šivenje, vajanje, izradu keramike, sviranje, pevanje. Možda, ukoliko sve ovo ne ostanu lepe želje, i Srbija jednog dana bude imala slepo lice za ministra, poput Dejvida Blanketa, Blerovog ministra policije. Priča Slavoljuba EpifaniĆa Beli štap i crni pojas Četrdesetjednogodišnji Zrenjaninac Slavoljub Epifanić ovih dana priprema se za Međunarodno takmičenje u bacanju koplja. Da bi se pojavio potrebno je dostići međunarodnu normu. Slavoljub je izgubio vid pre deset godina. Posle prijema u Zrenjaninsku bolnicu, zbog bolova u stomaku, ovaj tada tridesetogodišnji mladić ostao je bez vida. Od lekara nije dobio objašnjenje zašto. Poslat je u Beograd, gde mu je posle dvomesečnog lečenja ustanovljena atrofija očnih nerava. Ni sada, Slavoljub ne zna usled čega je bolest nastupila, ali sumnja da je u pitanju zastareli lek koji je dobio tokom terapije u Zrenjaninskoj bolnici. Sećajući se dana po izlasku iz bolnice, kaže:”Živeo sam sam. Kao podstanar. Po nekoliko dana nisam izlazio iz kuće. Ručak su mi donosile gazde kod kojih sam stanovao. Nisam znao kako da odem do kupatila. A i kada odem, gde je peškir, gde sapun, gde šampon. Ništa ne znam.” Slavoljub je po izlasku iz bolnice pokušao nekoliko godina da se leči koristeći čajeve, vitamine, lekove. Bezuspešno. Pošto je izgubio posao radnika obezbeđenja u Beobanci, Slavoljub je podneo zahtev za odlazak u invalidsku penziju. Prvobitno je bio odbijen uz objašnjenje da ukoliko se prekvalifikuje u telefonistu, stiče radnu sposobnost od 100 odsto. Penziju je dobio prilikom podnošenja drugog zahteva. Iako je imao beli štap, nekoliko godina nije se usuđivao da sam, uz pomoć štapa, izađe na ulicu. Ni sedmodnevna obuka za samostalno kretanje nije pomogla Slavoljubu da izađe. “Nisam se usuđivao. Po glavi vam se vrzmaju razne stvari. Šta ako zalutam, izgubim se. Qudi me gledaju, smeju se.” Nakon razgovora sa takođe slepim prijateljem, Slavoljub je odlučio da do susedne kafane izađe pomoću belog štapa. Odbio je i pomoć sugrađana. Nakon toga počeo je sam da se kreće po gradu. U međuvremenu, priča Slavoljub, prijateljica je počela da ga obučava masaži. Pošto to nije dovoljno, ubrzo polazi i na jednogodišnju školu za masere na Narodnom univerzitetu Đuro Salaj. Slavoljub kaže da je na predavanja dolazio tako što ga neko od poznanika isprati na autobusku stanicu, u Beogradu ga neko dočeka i odvede do škole. Nakon sticanja diplome masera, radio je na bazenu tri godine. U tom periodu kupio je i kompjuter sa govornim softverom i programom za slepe. “Ne znam šta bi se desilo da mi neko danas oduzme računar. Kada sam se obučio za rad na njemu, shvatio sam koliko je sve lakše. Nekada sam izlazio u hodnik i čekao komšije iz zgrade da mi pročitaju ime nekoga iz imenika čiji broj nisam znao napamet.” Ubrzo je Slavoljub počeo obuku drugih slepih lica za rad na računaru. Pošto je njegov projekat odobren, dobio je i sredstva za kupovinu novog računara, govornog softvera, ali i sopstvenih softvera za svakog polaznika njegovog kursa. Pre pet godina Slavoljub je počeo da trenira plivanje. Za sada ima zlatnu medalju sa Republičkog takmičenja. U kategoriji slepih lica. Pored plivanja, trenira atletiku, baca koplje, disk, kuglu. Stekao je i crni pojas u borilačkoj veštini nindžica. Uz sve ovo, kaže NIN-ov sagovornik, stigao je i da se oženi. Ima dvoje dece, trogodišnju kćerku, i sedamnaestomesečnog sina.