“Subjekat je zavezao cipelu. Levu.”

Nemački dnevnik “Frankfurter rundšau” iskoristio je otvaranje spisa STB-a (Državna bezbednost – tajna komunistička policija bivše Čehoslovačke) i objavio opsežan materijal o tome kako je pisac Milan Kundera bio praćen i špijuniran. Time se, inače, već bavila rimska “Republika” koja je iz spisa citirala jedan pravi “špiclovski” biser iz praćenja Kundere iz prikrajka koji bi mogao ući u antologiju apsurdnih banalnosti policijske logike i preciznosti: “Subjekt je zavezao cipelu. Levu.” Indikativno je da su ovi ugledni listovi zaronili duboko u prašnjavu policijsku dokumentaciju o prismotri nad Kunderom, što nije učinio nijedan češki list – to govori o tome koliko interesovanja ovaj pisac, koji sada piše na francuskom jeziku i označava se kao francuski pisac češkog porekla, izaziva u svetu. A u Češkoj se bavljenje ovim spisima iscrpljuje i dalje u plitkom utvrđivanju ko je od političara, eventualno od estradnih zvezdi, sarađivao sa STB-om. Stvar bar unekoliko popravlja najtiražniji dnevnik “Mlada fronta dnes” koji prenosi ono što pišu ove strane novine iz spisa o praćenju Kundere. U godinama pred emigraciju u Francusku, u koju je definitivno otišao 1975, Kundera je bio pod veoma intenzivnom prismotrom STB-a. U to vreme je pisao romane “Život je drugde” i “Oproštajni valcer”, u kojima se najradikalnije razračunao sa svojim i tuđim zabludama o komunizmu i s komunizmom uopšte. To je bio oproštaj od komunizma i dotadašnjeg načina razmišljanja i življenja. Potom je otišao u Pariz; sada se već gotovo sigurno može reći definitivno i nepovratno. Nemački list primećuje da se spisi čehoslovačkog STB-a malo razlikuju od dokumentacije komunističke tajne policije (Štazi) u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj. Zajedničko im je i to što se u njima otkriva ogroman intelektualni jaz između posmatranog i posmatrača. U sedam redova jednog teksta STB-a nalazi se čak 13 pravopisnih grešaka! Jednom je praćenje ranije završeno jer je Kundera uspeo da sa sporim, ali malim i okretnim autom, zaobiđe kamion komunalne službe za otpatke, što agentima u velikoj i širokoj “volgi” nije pošlo za rukom. U jednom izveštaju se beleži da je Kundera naručio 20 dekagrama ruske salate, da je njegova žena kupila u mesarnici u Mislikovoj ulici dva para viršli...i tako redom sve šta su kupili i gde. Nikakvu predstavu posmatrači nisu imali o tome šta se unutra u Kunderi tada događalo, šta je pisao, o čemu razmišljao, razgovarao s bližnjima. Komunistički šefovi su znali samo da je to – neprijatelj. I to im je bilo dovoljno. Ti i takvi događaji su verovatno, prema komentaru literarnog istoričara Arnoa Vidmana, imali uticaj na Kunderu da od “kritičkog komuniste” postane “kritičar komunizma” i da shvati i prihvati da je borba za umetničku slobodu istovremeno borba protiv komunizma. “Drugi su do takvih zaključaka došli mnogo kasnije. Dokumenta, koja su sada pristupačna, otkrivaju kako je teško išao taj proces saznanja i kako je u nekim slučajevima imao smrtonosne i samoubistvene posledice.” Činjenica da su otvaranje arhiva STB-a strani, a ne i domaći mediji, iskoristili da se iščeprka odgovor na zanimljivo pitanje kako je tajna policija gledala na Kunderu, govori sama za sebe o izvesnom “otpisivanju” pisca iz kulture i istorije svoje prvobitne domovine. “Frankfurter rundšau” se iščuđava nad tim što se u ovogodišnjem obeležavanju 30-godišnjice Povelje 77, to jest jubileja organizovanja disidentskog pokreta u bivšoj Čehoslovačkoj, ime Kundere drži potpuno po strani. “Detaljnoj prismotri pod kojom je bio Kundera nije posvećena nikakva pažnja. A nezaposleni romanopisac Milan Kundera je, zajedno s Vaclavom Havelom, Jiržijem Pelikanom i Pavelom Kohoutom, bio osoba kojoj su organi bezbednosti pridavali najveću pažnju i značaj.” U zaključku opet se citira “Republika” u kojoj literarni istoričar i prevodilac Jirži Pelan piše: “Pedesetih je Kundera bio mladi pesnik, član stranke, koji je slavio komunizam. Posle dosta godina promenio se i partijsko rukovodstvo je na njega počelo gledati kao na izdajnika. Pošto stranka nije uspela da od njega opet učini propagandistu, pokušala je da ga uništi psihički.” Ali, i oni koji su kasnije promovisani kao pobednici u borbi protiv komunizma hteli su da pridobiju Kunderu za angažavanost i za svoje ciljeve. On to načelno odbija još od 1967. a poslednjih dvadesetak godina i svojim načinom života i dubokom povučenošću iz javnosti. Retko šta izvan napisanog u knjigama govori, osim što rado citira Flobera koji je kao svoj kredo zapisao da “pisac mora uveriti ljude da nikad nije živeo”.