Hegel je pobedio

Špigl: Profesore Lisman, šta nas se danas tiče “Fenomenologija duha” koja se pojavila pre 200 godina? Lisman: To je jezičko umetničko delo i upravo u godini društvenih nauka pozitivna provokacija, jer se ovde duh poima u svoj svojoj raskoši – nauka, kultura, religija, sve je uključeno. Dijalektika koju je formulisao Hegel kretanje je puno prelazaka i privremenosti. Hegel je jedini filozof koji je učinio ono što mi rado proklamujemo: on je stvarno mislio umreženo, rekursivno i dinamično. Bez čitanja Hegela ovi pomodni izrazi ostaju prazne leksičke ljušture. Špigl: Gospodine Sloterdajk, da li je Hegel savremeni filozof? Sloterdajk: I više od toga, on je učestvovao u stvaranju koncepta cajtgajsta. Hegel je želeo da prevaziđe od Kanta nasleđenu podelu između teorije saznanja i objektne teorije i da nas vrati u puni život, baš kao što Mefisto mami suvonjavog doktora Fausta iz sobe. Špigl: “Fenomenologija”, gospodine Zafranski, bila je, kako kaže legenda, završena u topovskoj grmljavini bitke kod Jene. Hegel je video Napoleona kada je ovaj projahao pored njega i bio je dirnut – video je Svetski duh na konju. Wegovi prijatelji romantičari su ga videli drugačije. Zafranski: Svakako. Onaj ko nije, kao Hegel, učestvovao u zaveri sa Svetskim duhom i te stoga mogao da uobražava da ga je zapravo već bio mislio, još pre nego što ga je bilo, on je to video drugačije, takođe s obzirom na pljačkašku francusku soldatesku. Klajst je na primer tražio: “Ubij ga! Strašni sud vas neće pitati za razloge!” Mora se uopšte reći da je odnos nemačkih pesnika i mislilaca prema Napoleonu bio krajnje ambivalentan, jedna mešavina divljenja i mržnje. Možda ovde važi osnovno pravilo: onaj ko nekoga potčini, trebalo bi barem da je grandiozan. Ne oni neozbiljni provincijski kneževi, nego upravo jedan genije; da li jedan mračan ili svetao, o tome se potom sporilo. Špigl: U slučaju dijalektike danas se misli pre na mehaničko ponavljanje o tezi-antitezi-sintezi, na vulgarno marksističku teoriju klasne borbe, na materijalizam, konačno na krvoproliće i klaonicu. U njenoj misaonoj koncepciji, međutim, dijalektika je oponašala ljubav: onaj koji voli otuđuje se od sebe, gubi se u ljubljenom, da bi se ponovo pronašao u jednoj višoj formi jedinstva. Veoma romantično... Sloterdajk: ... ali i veoma konkretno. Hegel se u 41. godini oženio dvadesetogodišnjom Mari fon Tuher, uprkos početnom otporu njene nirnberške patricijske familije, koja nije bila ubeđena u zadovoljavajući izbor jednog filozofa-učitelja. Hegel je na početku njihove veze napisao svojoj mladi jedno kritičko ljubavno pismo – za takve stvari su stvarno samo filozofi sposobni. Događaj je izuzetno rečit: Mari je u jednom pismu napravila razliku između njegove ljubavi prema njoj i njene ljubavi prema njemu. On je morao da posegne za crvenom olovkom i da stvari postavi na svoje mesto: pogrešno, mila moja, otpisivao je, postoji uistinu samo naša ljubav, od koje su moja i tvoja osećanja samo polovi. Špigl: Na Hegelovim predavanjima je vladala skoro kultna tišina, mada on nije bio dobar govornik i imao je jak švapski akcenat. Zafranski: Kada je govorio “etwas” (“nešto”), zvučalo je kao “ebbes”. Smatrao se skromno i pomalo nejasno za neku vrstu medijuma svetskog duha. Kod Frojda je “to” za sve u vezi sa seksualnim, Hegel bi međutim rekao: “to” misli, ne misli “ja”. “To” ne stanuje kod Hegela u podrumu, nego u sobici na potkrovlju, sa pristupom na prvi sprat. Špigl: On je stvarno jednom rekao: “Ono što je od mene u mojim knjigama, to je pogrešno.” Sloterdajk: Hegelova pozicija je poslednja jaka kontemplativna pozicija u istoriji filozofije. To je prilično čudno, kada se razmisli o tome da smo iz istorije njegovog uticaja, pre svega na levoj strani, dobili sasvim drugačiju sliku Hegela. U njoj vlada teror realnog, za šta su se nakon 1789. godine, nakon Francuske revolucije, svi militanti izjasnili. Za njih je deviza glasila: rat se nastavlja. Špigl: Shodno tome, kod mladohegelijanca Karla Marksa to je onda glasilo: nije reč o tome da se svet tumači, nego da se on promeni. Hegel se čitao aktivistički. I Rudi Dučke je imao osećaj da je Svetski duh uzeo pod ruku. Sve je to nesporazum? Sloterdajk: Ne bih stavio ruku u vatru za Dučkeovo poznavanje Hegela. Hegel je poslednji veliki irenik, što znači logičar mira, koji filozofira na nedelju života, na nedelju svetske istorije. To je sedmi dan, dan na koji se Bog odmarao, i subotnji mir Božji deli takođe ovu “poslednju filozofiju”. Hegel je to otvoreno rekao u pristupnom predavanju 1818. godine pred zapanjenom berlinskom publikom: Ako posećujete moja predavanja, onda učestvujete u onim nedeljama života, koje znače stvarno ispunjenje postojanja. Zafranski: Pri čemu se mora dodati: on je istovremeno u svojoj poziciji i posmatrač pokolja. Sa opuštenošću posmatrača prokrstario je, kako je i rado drastično i veoma snažno i patetično iznosio, kosturnice duha. A u tim danima postojali su i doslovno pokolji naroda. Špigl: O tome Hegel kaže: To je, da tako kažemo, nužan zakon kretanja Svetskog duha. Sa ljudskim žrtvama se dakle mora unapred računati? Zafranski: Reč je već u misli o pitanjima moći, o bitkama. Među najgenijalnijim poglavljima “Fenomenologije” jeste ono o gospodaru i slugi. Ovde nije reč o klasnoj borbi, nego o kretanjima diskursa: kada se dve svesti susretnu, postoji podsvesno uvek borba za preživljavanje. Svest A oseća da je nastupom svesti B supstancijalno pod pretnjom. Sada on opisuje tu borbu samoodržavanja svesti spram strane svesti. To je furiozna dinamika, koja ovde nastaje, koja se onda prirodno ponavlja na svim nivoima istorije. Špigl: Zar nije ovde, za razliku od Kanta, već u zametku nehumanost mišljenja? Da li je Hegel nehotno unapred legitimisao gulage? Sloterdajk: Za gulage je odgovoran samo onaj ko ih je podigao. Ipak je metafora “nedelja života” sve drugo do bezazlena. Jer na dan gospodnji zajednica pristupa oltaru i prinosi svoje žrtvenice. Zafranski je pomenuo metaforu o kosturnicama – i tamo gde leže lobanje, tu za život preostaje rezultat s kosturom. Hegel je zapravo veliki logičar žrtve, jer on želi da dođe do apsolutnog rezultata. Sme se komotno reći da to stremljenje ka konačnom ishodu skriva totalitarni motiv. Špigl: Ne zvuči preterano humano. Sloterdajk: Nedostatak humanosti (menchfreundlichkeit), ili bolje rečeno, nedostatak respekta za pojedinca, bio je za mladohegelijance suštinska meta napada. Za Kjerkegora, na primer, koji je izgradio egzencijalističku fundamentalnu poziciju protiv Hegela. Wegova teza glasi: Istina je samo u pojedinačnom, opšte je neistina. Najednom stoje Kant i Kjerkegor na istoj strani barikade, jer obojica ne žele da žrtvuju pojedinca. Špigl: Postoji inherentni optimizam u Hegelovom sistemu, jedna bezuslovna vera u napredak. Svetski duh dolazi do sebe samog, on grabi nezaustavljivo napred. Danas se svetski osećaj pre natmurio, duh, mnogi se boje, uskoro će duvati po sprženoj zemlji. Da li je Hegel izgubio? Lisman: On je pobedio. On je ipak uvek govorio o carstvu slobode, i njemu smo se nakon kolapsa komunizma ipak približili – zar ne? Kod Hegela bi u svakom slučaju na kraju trebalo da razvitak istorije stoji u pravcu slobode, onako kako ju je savršenom video, barem shodno ideji, u građanskoj pravnoj državi. Špigl: Kada sada slavimo Evropu i ideju slobodnije i mirnodopskije zajednice država, to je onda hegelovska vizija? Lisman: U principu da, ukoliko se te zajednice država zasnivaju na tradiciji ljudskih prava. Marksistička poenta se sastojala ipak u tvrdnji da buržoasko stanje ne predstavlja kraj, da se ono može prevazići u pogledu na jedan drugi, socijalistički model društva, koji slobodu ne ostvaruje samo formalno, već u svoj svojoj punoći. I to je odbačeno. Nije izgubio Hegel, nego je Marks izgubio. Špigl: Istorija – Svetski duh – poboljšala je naše predstave? Lisman: Da, buržoaski pravni horizont nije samo ne nepremašiv, nego mi danas vidimo znakove jednog vraćanja unazad u odnosu na već dostignuto stanje. Ukazaću samo na vaš naslov o islamizmu od prošle sedmice. I to je ono što je uzbudljivo, da se Hegel može kritički navesti protiv onih koji upućivanjem na religioznu slobodu i prava grupe podrivaju građansko pravno stanje. Sloterdajk: Ipak pored već odlučenog duela između Hegela i Marksa postoji još jedan, koji se ređe primećuje: konstelacija Hegela sa Darvinom. Tu stoje dvojica velikih evolucionista, jedan naspram drugog, i njihova borba još nije izvojevana. Darvin takođe, na svoj način, kaže: borba se nastavlja i to borba između sposobnog protiv nesposobnog, čak unutar kulture. Slično su i marksisti docirali, da se borba između izrabljivača i izrabljenih nastavlja – bez obzira na činjenicu da živimo u građanskoj pravnoj državi. Verujem da se na tom frontu izlaže današnja misao: sada vidimo titansku borbu između naturalističkog tumačenja sveta i opšte teorije kulture. To je velika bitka našeg doba. Špigl: Kome držite palčeve? Sloterdajk: Ovde je moguće nadati se samo pobedi hegelovske pozicije, ukoliko je ona ta koja može da spreči vraćanje u mišljenje u kom vlada zakon jačeg. Mi smo osuđeni na uspeh kulture. Ipak Darvin nije ni na koji način protivnik, čije bi se spoznaje mogle otkloniti čistim idealističkim argumentima – njegova teorija dobavlja važne elemente koji se mogu progresivno tumačiti. Osim toga u pojmu “fitness”, koji se primenjuje na čoveka kao kulturno biće, krije se duboka ironija. U smislu kulturnog fitnesa sposobnije je ono ljudsko biće, zanimljivo, kod kojeg se ubedljivije očituje napredak u duhovnosti i napredak u uosećavanju u druge. Špigl: To je pitanje slike o čoveku: da li je čovek prosta biomašina i potpuno determinisan ili ima li on dostojanstvo duha. Zar ne postoji ovde osnovna teološka slika kod Hegela, pijetističkog sina? Svetski duh poput Boga koji u sebi miruje, sanjalačkog Boga, koji sebi stvara svet i ljude, da bi sam sebe mogao da posmatra. Kako je Bog stvorio svoj izabrani narod, da bi mu prinosio žrtve? Sloterdajk: Hegel je kazao – da upotrebimo frojdijansku formulu – gde je bila religija, tu treba da bude filozofija. U pogledu na takvo stanovište nijedno drugo vreme nije bilo više antihegelijansko nego današnje, jer svi mi učestvujemo – sa većom ili manjom migrenom – u tom procesu koji se naziva povratak religiji i koji se u izvesnom smislu objašnjava time da sad ljudi moraju da uđu u jedan, da tako kažemo, antihibris program. Zafranski: Možda ćemo dalje stići ako izraz “duh” zamenimo sa “refleksija”. Kada naučnici prirodnih nauka i istraživači mozga tvrde sa snažnijom tezom da postoji samo neurološki determinizam, u tom slučaju bi sada Hegel – argumentirajući hegelijanski refleksivno – skrenuo pažnju na to da upravo očigledno onaj, koji tu tezu zastupa, da postoji samo biološki determinizam, svoju vlastitu slobodu upotrebljava da bi istakao takve smele teze. Ovde neko koristi svoju slobodu za to da bi zaboravio svoju slobodu. Ta besmislica se primećuje kod refleksije, kod mišljenja. Stoga je Hajdeger, usput da pomenemo, sasvim u duhu Hegela, formulisao drsku rečenicu: “Nauka ne misli.” Može se dakle istraživati, a da se pri tom ne misli. Dolinu onih koji pojma nemaju nalazimo i na visoravni istraživačkih zajednica. Špigl: Kakav je odnos Hegela prema državi? Da li je bio apostol prilagođavanja pruskoj vrhovnoj državi? Wegova rečenica “Šta je stvarno, to je razumno”, može se čitati kao slavljenje postojećih odnosa. Lisman: Ne, ne! Protiv toga štiti upravo prvi deo te rečenice: “Ono što je razumno, to je stvarno.” Hegel ističe zahtev da se politika ne razume kao politika interesa, nego kao sprovođenje razumnog, bilo u socijalnoj sferi ili u pravu, i to ide samo preko medijuma refleksije. Špigl: Vera u to da će se razumno sprovesti dobila je jak podstrek sa padom Berlinskog zida 1989. i padom komunističkog režima. Hegel, koji je uvek 14. jula, na dan Francuske revolucije, otvarao flašu vina, nazdravio bi sigurno i za pad zida. Sloterdajk: Najradije “bordoom”. Nemačka vina je pio samo kada nije mogao sebi da priušti francuska – to je verovatno bio slučaj kada je radio na “Fenomenologiji”. Špigl: Postojao je hegelijanski zamajac euforije 1989. godine. Frensis Fukujama je govorio o “kraju istorije”. Malo preuranjeno, ili oduševljenje, ili šta već? Lisman: U tome je, pored sve zlobe koja se izlila na Fukujamu, svakako bilo nešto. Pored kombinacije, koju je propagirao Fukujama, buržoaskog pravnog poretka i razvijene tržišne privrede nije za sada nijedan drugi društveni model zamisliv. I svetski duh u formi Sjedinjenih Država to sad vrši: izvoz buržoaske demokratije plus kapitalizam svuda, i kada to mora, nasilno oružjem – savremena varijanta Hegelove zloglasne lukavštine razuma. Špigl: Sjedinjene Države kao novi Napoleon? Lisman: Da baš, ne mora se ići toliko daleko. Bušova administracija je od svetske duše ipak prilično udaljena. Ali svaki teoretičar globalizacije ili takođe praktičar, koji taj razvoj proglašava kao nužan hod istorije jeste zapravo, a da to ne zna, preobučeni hegelijanac. Špigl: Šta je sa onima koji tome pružaju otpor? Postupaju li razumno? Prema Hegelu verovatno ne. Sloterdajk: Najvažniji hegelijanac 20. veka, Aleksandar Kožev, video je za ljude nakon kraja istorije, ne sasvim bez pakosti, još samo tri opcije: ili biraš put mudrih, tada postupaš shodno Hegelovim mislima; ili se odlučuješ za to da budeš sretna životinja, što će reći, biraš American Way of Life; ili glasaš za put umetnika koji sve životne probleme prevodi u igru sa formama, kao što je to Kožev doživeo u Japanu, zemlji čistih gestova i estetskog snobizma. Ono što se ne pojavljuje, interesantno, jeste figura borca. Za naše junačne mladohegelijance, koji dalje žele da se bore, to predstavlja izazov. Zar se ne bi moglo reći da je reč o ljudima koji su zalutali u jedno doba? Ili možda još uvek postoji neka smislena militarnost? U svakom slučaju je levi fašizam na liniji Lenjina, koji je odobravao ubijanje zarad dobra, postao nemoguć – praksa RAF-a je bila sadnica toga. Ako je militantnost i dalje smislena, onda samo pod primatom zakonskih sredstava. Špigl: Spadaju li ratnici-samoubice u hegelijanstvo? Sloterdajk: Ratnici-samoubice su još na pravom putu, mislim, jer: oni shvataju više ili manje eksplicitno, da nije cilj koji opravdava sredstvo, nego da sredstvo govori istinu o cilju. Zafranski: Dolazimo do iznenađujućeg iskustva: danas se malobrojni izjašnjavaju kao hegelijanci. Lisman: On je persona non grata u savremenoj filozofiji. Špigl: Zašto? Lisman: Hegel je važio još kod pokolenja iza njega kao “prevaziđen”, i danas je slično. Ne izgleda da se uklapa ni u jezičko analitički mejnstrim savremene filozofije niti u etičke debate svih vrsta koje danas bujaju. Neki posmatrači slute u Hegelu čak jedan poseban put koji je decenijama kvario nemačkim filozofima priključivanje internacionalnom razvoju. A poenta pri tome: predstava da bilo gde postoji napredak u mišljenju i pored toga pogrešni posebni putevi, jeste sama Hegelova misaona figura i moguća samo na osnovu njegove filozofije istorije. Zafranski: Ono što je izuzetno pri tom jeste da je Hegel otključao prostorije u koje se stupa a da se ne primećuje da su za njih ključevi od Hegela. Mi smo Hegelovi podstanari češće nego što to naša sujeta hoće. Špigl: Reči kao “teza” ili “protivrečnosti” (Wiederspruch) ušle su opštu upotrebu. Zafranski: Ne samo to. Da se u slučaju svake okoštale stvarnosti može misliti pokret, koji to ponovo rastura – bilo unutra ili spolja – to je vrsta predusretljivosti na kojoj zahvaljujemo Hegelu, a da nismo Hegela ni morali da čitamo. To se sada nastavlja na različitim nivoima. Reč je pri tom uvek o razlaganju učvršćenog putem refleksije. Jedan dijalektičar kaže: “Zar moram opet da budem mog mišljenja?” i onda ga menja. Špigl: Gospodine Zafranski, na jesen izlazi vaša knjiga o “romantizmu”, kojoj ste dali podnaslov: “Jedna nemačka afera”. Šta je romantično kod Hegela i šta je naročito nemačko kod njega. Zafranski: Romantična je svakako tendencija ka anarhičnom, ka razlagajućem. Novalis je iskovao lep izraz: Šta je filozofija? Filozofija je oživljavanje (vivifizieren), ona razbija okamenjavanje. Špigl: To bi bio hipi-udeo Hegela. Ima li nemačke tvrdoglavosti? Zafranski: Sasvim sigurno. Postoji kod Hegela tendencija da investira duh, vlastiti, na jačoj strani, dakle na strani vlasti. To me ponekad podseća na “Potčinjenika” Hajnriha Mana, koji je kada ga je oficir ponizio, ipak ponosno objasnio: Niko od nas ne bi to mogao tako dobro da izvede. Špigl: Gospodine Sloterdajk, da li biste rado bili Hegelov kolega, ovde na univerzitetu Humbolt? Sloterdajk: Niko ko je pri sebi ne bi svojevoljno živeo u tom vremenu – Hegelove berlinske godine, od 1818. do 1831. bile su najisprazniji period svetske istorije, mogle su se preživeti samo bežanjem u spekulacije i muziku. Ja pripadam sasvim drugačijem vremenu i moj rad datujem manje prema Hegelu nego prema Ničeu. Špigl: Filozofija, duhovne nauke uopšte izgleda da su u Hegelovo vreme imale neuporedivo veću društvenu vrednost. Sloterdajk: Verovatno zato što su tada dve vrste elite prelazile jedna u drugu: elita starog staleškog društva i ona novog preduzetničkog i posredničkog društva. Hegel je mogao, jer je sam bio od onih koji su se društveno uspinjali, da se uživi u velikog uzurpatora svog doba – Napoleona. Hteo je na izvestan način da dostavi softver za Napoleonov hardver, isto kao što je Kožev želeo da govori iz Staljinovog trbuha. Špigl: Boto Štraus je jednom rekao: “Bez dijalektike mislimo na prvi pokušaj gluplje...” Lisman: ... i nastavio: “Ali to mora biti: bez nje!” To je poenta. Štrausu je očigledno nelagodna dijalektična okretnost, koja sve pretvara u pobede i shodno političkom zadovoljstvu i erotskom raspoloženju žonglirala sa glavnim i sporednim protivrečnostima, da je samo kao takva pričinjavala zadovoljstvo. Sloterdajk: Ali bilo sa ili bez dijalektike, dva problema ostaju nesavladana. Jedan je taj da se Hegel isuviše rano rastao sa umetnošću. Umetnost nije više najviša potreba duha, nego čist dekor. Dovoljan je, svakako, jedan pogled na umetničko stvaranje da bi se uvidelo da je često bio u pravu, mada postoji mali ostatak koji pruža otpor. Drugi problem se odnosi na pitanje tehnike, to pitanje je probni kamen savremenog mišljenja, i u odnosu na njega, čitavo idealističko nasleđe pada nauznak. Špigl: Kod istorije nastajanja “Fenomenologije” nije jenska grmljavina topova ono što začuđuje, nego to da je Hegel u ono vreme svoj rukopis – jedan jedini – poverio pošti. Nije postojala nikakva tehnologija bek-apa u to vreme. Sloterdajk: To pokazuje koliko je prapoverenje imao! Špigl: Svetski duh se pobrinuo za to da njegova “Fenomenologija” ipak stigne među narod. Sloterdajk: U tom smislu je interesantno da najobuhvatnija i najsmislenija filozofija tehnike koja danas postoji, neka mi Hajdeger oprosti, potiče iz pera jednog hegelijanca, naime od Gotharda Gintera. On je napisao hegelijansku teoriju kompjutera. Pokazao je da se delovi procesa razumevanja koji se daju mehanizovati mogu odvojiti od subjektivnosti i da se veliki deo onoga što se dodeljivalo oblasti subjektivnosti i duše, sada ponovo smešta u oblast inteligentne materije. To je avanturistički proces. Špigl: Mašina dakle pomaže Svetskom duhu pri samospoznaji? Sloterdajk: Moglo bi se tako reći. Špigl: Gospodine Lisman, na jednom mestu se kaže: “Čovek, budući da je duh, sme i treba da sebe ceni dostojnim Svevišnjeg.” Napisali ste u jednoj polemici protiv ekonomizovanja duha da je duh nešto što će se još samo pogoditi u “Ko će biti milioner”. Možemo li da učimo od Hegela? Lisman: Dostojanstvo kod Hegela je – sloboda. To je upravo ono što čoveka osposobljava da želi da nadiđe sebe, hoću reći da se obrazuje. U obrazovanja ne može primarno da bude reč o korisnoj primeni. Dok je još bio rektor u gimnaziji u Nirnbergu, Hegel je jednom rekao da dušu deteta ne jača takozvano korisno štivo, nego samo duhovni sadržaj, koji pobuđuje interes radi njega samog, i da mu on daje nezavisno uporište – i to uporište je izričito zahtevao za sve slojeve. To bi bilo svakako nešto za današnju politiku obrazovanja... Špigl: ...vođenu ničim drugim do glađu za saznanjem. Sloterdajk: To je razlog zašto je “Fenomenologija” izazvala tako veliko odobravanje kod nemačke publike. “Fenomenologija” je bildungsroman, ona je “Vilhelm Majster” za akrobate pojmova. Zafranski: Jedan nedovršeni roman. Za tu nesretnu svest Hegel je formulisao ovo čudno iskustvo: Odlazim u sebe i gubim pri tome svet. Odlazim u svet i gubim sebe samog. I u tom “bildungsromanu” pokazuje da oboje ne moraju da budu nikakav usud. Nekom može ipak poći za rukom da ide u svet, a da ne izgubi sebe, i da odlazi u sebe, a da svet ne izgubi. Duh stvara sfere koje se povezuju. Važno je samo: čovek ne sme pomešati sebe samog sa vlastitim domom i svet sa jednom velikom bankom ili skakavcima. Bolje je da se Ja i Svet predstave kao veliki parti. Konačno je Hegel bio taj koji je u “Fenomenologiji duha” izneo: “Istinito je takvo dionizijevsko teturanje kod kojeg nijedan ud nije pijan.” Špigl: Da li bi on bio zadovoljan našom državom, našom politikom? Zafranski: Zavisi od toga da li se govori o mladom ili starom Hegelu. Onaj stariji bi, kada bi imao dobro namirenu profesuru, živeo u miru sa Berlinskom republikom. Ne mora se kao filozof biti uvek na visini vlastite teorije. Špigl: Draga gospodo, zahvaljujemo vam se na ovom razgovoru.